Прво што је осетила био је мирис антисептика.
Оштар.
Хладан.
Без милости.
Затим бипање.
Споро. Ритмично. Као да неко броји њене секунде.
„Госпођице Ривера? Можете ли ме чути?“
Софија је покушала да отвори очи.
Тежина је била неподношљива. Ребра су горела. Сваки удах је био казна.
„Вода…“ прошапутала је.
Медицинска сестра у плавој униформи се нагнула.
„Полако, душо.“
Вода је болела док је пролазила кроз грло, али је вратила свет.
Бели плафон.
Болничке завесе.
Хладно светло.
И сећање.
Галерија.
Слике под рефлекторима.
Смејање људи који нису знали њено име.
Пауза.
Светла.
Тишина.
И онда…
удар.
„Имали сте саобраћајну несрећу,“ рекла је сестра. „Били сте у коми два дана.“
Два дана.
Софија се готово насмејала.
Није ово срећа.
Ово је преживљавање са ценом.
Без осигурања.
Без породице.
Без икога.
Да ли имате кога да позовемо?“ упитала је сестра.
Немам никога,“ прошапутала је Софија.
Али онда је сестра застала.
„Изговарали сте једно име у сну.“
Хладноћа.
„Које име?“
„Антонио.“
Софија се укочила.
Антонио Русо.
Један човек.
Једна ноћ.
Један разговор.
Ушао је у њену изложбу као да је власник простора.
Висок.
Мрачан.
Опасан на начин који се не објашњава.
Погледао је њене слике.
И рекао само:
„Ово није уметност. Ово је бол.“
Купио је три платна.
Без питања.
Без ценкања.
И нестао.
„Не познајем га,“ прошапутала је Софија. „То је немогуће.“
Али те ноћи…
белe љиљане су ставили поред њеног кревета.
Без потписа.
Без картице.
У 3:07 ујутру, сенка се појавила на вратима.
Црно одело.
Тишина која има тежину.
Антонио Русо.
„Будни сте,“ рекао је.
Софија је стегла постељину.
„Како сте знали где сам?“
Његов поглед је прешао преко модрица, монитора, завоја.
„Ја знам много тога.“
Шта хоћете од мене?“
Он се приближио.
„Да преживите.“
„То је све?“
„За сада.“
На сто је ставио картицу.
Број телефона.
Без имена.
Када изађете,“ рекао је, „нећете имати где да идете.“
Софија је прогутала кнедлу.
„Не треба ми милостиња.“
Његов глас је постао хладнији.
„То није милостиња.“
„Шта је онда?“
Антонио је погледао кроз прозор.
Белe љиљане.
Заштита,“ рекао је. „Јер несрећа која вас је умало убила… није била несрећа.“
Тишина је пала на собу као ударац.
Софија је први пут осетила нешто горе од бола.
Страх који има име.
И тада је схватила:
неко је желео да она не преживи.