Ivan se nije spustio ni na jedan korak.
Renata se zbunjeno okrenula prema njemu.
“Znate li je?”
Otvorio je usta, ali ništa nije rekao.
Podigao sam lažnu fasciklu.
“Hoćete li mi objasniti, gospodine beležnik, kako ste uspeli da naterate Danielu Castaniedu da potpiše dozvolu dok je letela za Monterrei?”
Renata se napela.
– ¿Daniela?
Skinuo sam sunčane naočare.
Tada sam otpušten.
Zatim sam bacio torbu na sto.
“Drago mi je, Renata. Ja sam čovek starog kaljenja.
Čaša soka mu je iskliznula iz ruku i srušila se na pod.
Ivan je potrčao niz stepenice.
– Daniela, slušaj me.
“Ne.
Bila je to kratka reč.
Ali stvorio je više buke od zveckanja razbijenog stakla.
Renata se zakačila u svoj ogrtač kao da ju je iznenada opekao.
– Rekla si da su raskinuli.
Pogledao sam je.
– Da li vam je takođe rekao da možete da obučete ogrtač moje majke?
Pocrvenela je.
“Nisam znao.
– Nisi znao da je to moj ogrtač. Ali znao si da ima ženu.
Renata je spustila oči.
Ivan je pokušao da dodirne moju ruku.
Odgurnuo sam se.
“Ne diraj me.”
Pogledao je moj mobilni telefon na stolu.
Prvi put je shvatio.
Diktafon je i dalje bio uključen.
Lice mu se promenilo.
“Isključi to.”
“zašto?”Ne želite da znate kako ste planirali da prodate moju kuću na lažnim dokumentima?
“Nisu lažni.
Nasmejao sam se.
Hladan smeh.
“Ivan, slikao sam se plavom olovkom petnaest godina.”Ova rezolucija je napisana crnim mastilom. Moja firma ima različite interese. I napravili ste veliku grešku.
Pokazao sam mu list.
“Dali ste moje puno ime bez drugog prezimena moje majke. Nikada to ne izostavljam u generičkim dokumentima.
Renata ga je pogledala.
“Da li ste lažirali njegov potpis?”
“Umukni”, rekao je.
Ona je otišla.
– Ne razgovaraj sa mnom u takvom tonu.
Ivan je prošao rukom kroz kosu.
– Daniela, uznemirena si. O tome smo razgovarali gore. Renata, oblači se.
Niko se ne kreće.
Ispustio je suhu smijeh.
“A šta ćete raditi?”Pozvati policiju? Podići buku? Ja sam notar. Znam kako se to radi.
– Zato sam zapisao.
Njegov osmeh je nestao.
Uzeo sam plavu fasciklu, crteže i kopije. Stavio sam ih u torbu. Zatim sam ušao u dnevnu sobu i podigao uokvirenu fotografiju venčanja. Ležao je licem prema dole kao pokojnik koji je bio loše sahranjen.
Podigao sam ga na noge.
Na fotografiji se Ivan nasmešio.
Onaj u sobi se više ne smeje.
“Kupio sam ovu kuću pre nego što sam se oženio”, Rekao sam. Nisi stavio ni pezo.
– Hvala na popravci.
“Kupili ste granitni stalak, a ja sam ga ipak platio.
Renata je plakala.
“Ivan, reci mi da to nije istina.
Pogledao ju je sa iritacijom.
“Ne dramatizujte.
Tada sam shvatio da je sa mnom drugačije.
Upravo sam bio u drugoj fazi iste laži.
Izvadio sam telefon i otkucao broj.
Ivan je brzo došao.
“Koga zoveš?”
“Moj advokat.”
“Daniela, nemoj me nasmejati.”
“Bilo je smešno verovati da je moj muž sačuvao moje papire da me zaštiti.
Odgovorio je gospodin Arroio.
Bio je prijatelj moje majke. Stariji, Ozbiljan, jedan od onih advokata koji miriše na kafu, dokumente i strpljenje.
– Daniela, jesi li dobro?
“Ne. Treba mi da dođeš u moju kuću. Sada. Postoje lažni dokumenti, pokušaj prodaje i žena u mom ogrtaču.
Došla je tišina.
“Ne diraj ništa drugo.”Idem tamo. I poziva patrolni automobil.
Ivan je bledeo.
“Uništićeš me.
Pogledao sam ga.
“Ne, Ivan. Upravo sam otvorio vrata.
Renata je nespretnim rukama odvezala čvor na svom ogrtaču. Ispod nje je bila kratka haljina.
“Odlazim.
“Ostaćete”, rekao je Ivan.
Pogledala ga je sa strahom.
Ovaj pogled me je odvratio.
Ne zbog nje.
Zbog njega.
“Renata može otići ako želi”, rekao sam, ” ali prvo mora nešto da nauči.”
Pogledala me je.
“šta?»
“Ako je Ivan falsifikovao dokumente za kuću, on može falsifikovati i vaše stvari. Studije, računi, dokumenti za dete. Sve.
Stavila je ruku na stomak.
Ivan je vikao::
“Pa, dosta!”
Krik se odbio od zidova.
Kuća, Moja kuća, izgleda da se naježila.
Napolju je, prodorno zviždajući, prošao prodavac slatkog krompira. Područje Del Valle je i dalje bilo živahno: automobili u Severnom kvartu, ljudi koji idu u park los Venados, dame koje izlaze sa pijace sa torbama, psi koji laju sa balkona. Grad se nije zaustavio jer se moj brak raspao.
Renata sela.
Više nije ličio na ljubavnika.
Bio je poput svedoka.
Rekao mi je da si bolesna”, šapnuo je. Da ste bili neuravnoteženi. Da nisi htela da mu daš razvod. Da je kuća pripadala obojici i da ste je napustili.
Pogledao sam razbijenu šolju u tegli.
“I zato si mi pocepao stvari?”
Bila je još jača.
“Nisam ništa slomio. Bacio ga je sinoć. Rekao je da mu ništa drugo ne treba od tebe.
Osetila sam čudan bol.
Ne tuga.
Duel je završen.
Ivan me je ubio u toj kući pre nego što sam se vratio.
Gospodin Arroio je stigao četrdeset minuta kasnije. Došao je sa ženom iz svoje kancelarije i pomoćnikom javnog beležnika. Iza njih je ispred kapije bio parkiran patrolni automobil.
Ivan je pokušao da svom glasu da značaj.
“To je porodična stvar.
Arroio ga je pogledao preko naočara.
“Ne. To je prevara i prevara.
“Budite oprezni sa onim što govorite.
“Budite oprezni sa onim što potpisujete.
Pomoćnik javnog beležnika pregledao je fasciklu. Snimio je fotografije. Pokazivao je na stranice, pečate, greške u formatiranju.
“To nije prošlo kroz formalni protokol”, rekao je. Ovo je slično oponašanju privatne autorizacije.
Ivan se znojio.
Renata je podigla ruku.
“Čula sam ga kako kaže da daniela neće znati ništa dok novac ne bude prebačen.
Ivan se okrenuo prema njoj.
– Ništa nećeš reći.
Renata je ustala.
– Da, Reći ću.
Prvi put mi je bilo malo žao zbog njega.
Ali ne toliko da joj oprostite.
Ali shvatio sam da to jutro nije jedino kada su me izdali u mojoj dnevnoj sobi.
Patrola je prikupila podatke. Arroio je zatražio da se dokumenti sačuvaju. Predao sam zapisnik. Renata je prenela poruke u kojima je Ivan govorio o” početku od nule “i”zatvaranju do povratka Daniele”.
Zatim je usledio udarac koji nisam očekivao.
Arroio je otvorio fasciklu iz svog portfelja.
– Daniela, tvoja mama je ostavila dodatni zamak na ovom mestu.
Stajao sam mirno.
– Koji zamak?
“Odredba o testamentu”. Ako bi pokušali da prodaju ovu kuću prevarom, pritiskom ili sumnjivom zastupljenošću, imovina bi pre suđenja trebalo da pređe u porodično poverenje kojim upravlja treća strana.
Ivan je bledeo.
“To ne postoji.”
Arroio se jedva primetno nasmešio.
“Postoji.”Tvoja svekrva je bila sumnjičava prema šarmantnim muškarcima.
Morao sam da se držim za stolicu.
Moja mama.
Ona koja mi je pred smrt poklonila belu haljinu.
Onaj koji mi je rekao: “kuća nije samo zid, Daniela. To je mesto gde možete zatvoriti vrata bez traženja dozvole.”
Čak i kad sam bio mrtav, brinula se o meni.
Ivan je to znao.
Video sam ga po njegovom licu.
“Proverili ste njegovu oporuku”, Rekao sam.
Nije odgovorio.
“Zato ste želeli da ga brzo prodate. Pre nego što sam proverio.
Renata ga je prestravljeno pogledala.
“Da li ste lagali o tome?”
Ivan je izgubio samokontrolu.
“Sve sam to uradio jer nikada nisi bio u blizini!”Vikao je na mene. Uvek su bili zajedno, letovi, kupci, pozivi. Ova kuća je bila poput kancelarije. Želeo sam porodicu.
Napravio sam korak napred.
“Želeo si porodicu u mojoj kući.
“Želeo sam pravu ženu.
“Želeo si poslušnu ženu.
Stisnuo je zube.
“Renata će mi dati sina.
“Onda mu kupi krevetić.”To nije moje nasleđe.
Policajac ga je zamolio da govori tiše.
Ivan ga je pogledao sa prezirom, ali se pokorio.
Tog dana nije došlo do pomirenja.
Tamo je bio popis imovine.
Fotografije.
Potpisi.
Minuta.
Vino se otvorilo na stolu.
Crvene cipele sa potpeticama.
Moja razbijena šolja.
Mamin ogrtač presavijen u vreću jer ga nisam mogao dodirnuti bez osećaja da je neko zakoračio na grob.
Renata se presvukla u kupatilo za goste.
Kad je izašla, više nije nosila štikle. Hodao je držeći cipele u ruci.
“Daniela”, rekao je. “Neću vam tražiti oproštaj da biste mi ga danas mogli dati. Ali ja ću svedočiti.
“Uradi to za sebe”, odgovorio sam.
Pogledao je Ivana.
“A za mog sina.”
Ivan se nasmejao.
“Moj sin?”
Renata je zamrla.
“Šta si rekao?”
Shvatio je kasno.
– Nisam to mislio.
Ali stvarno je želeo.
A njegova fraza otvorila je još jedna vrata.
Renata ga je pogledala kao da se upravo probudila u nepoznatoj sobi.
– Zamolio si me da napustim posao. Rekao si mi da ćemo prodati ovu kuću i kupiti drugu u Santa Feu. Rekao si mi da je tvoja žena formalnost.
Renata…
“Ne. Bio sam još jedan postupak.
Otišla je bez pozdrava.
Nisam je zaustavio.
Kada je Ivan pozvan da svedoči, pogledao me je dok je stajao na vratima.
“Daniela, još uvek to možemo popraviti.
Skoro sam se nasmejao.
“naravno. Sa advokatima.
Te noći sam spavao u hotelu u blizini Trga pobune. Nisam želeo da ostanem u kući. Osećao sam da zidovi mirišu na njega, nju, laž. Naručio sam kafu u sobu, iako sam znao da neće izgledati kao ona koja se služi na pijaci Tlacocemecatl, gde me je mama vodila nedeljom.
Sedeo sam na krevetu i slušao ceo snimak.
Moj glas je zvučao mirno.
Previše.
Kao da daniela, koja je govorila u toj sobi, nije bila slomljena, već opustošena.
Plakala sam do zore.
Ne zbog Ivana.
Zbog kaputa.
Zbog svoje šolje.
Zbog obrnute fotografije.
Za sve one slučajeve u kojima sam potpisivao papire, oslanjajući se na njegovu ruku.
Sledećeg dana je počeo rat.
Ivan se izvinio u svojoj poruci.