Zvuci grebanja odjekuju kroz selo k obavijeno maglom. svakog jutra u zoru, Dr Sarah Chen se prikrada za prozor istraživačke stanice, posmatrajući decu kako se na putu do škole petljaju po blatu svojim groteskno ispruženim prstima.
Neki prsti dostižu dužinu od 3 metra, drugi skoro četiri. Sara je došla ovde kao genetičar da prouči ono što lokalno stanovništvo naziva “izduženje”, nasledno stanje koje pogađa ovu izolovanu planinsku zajednicu već 15 generacija. Ali Sara nije samo naučnik; ona je unuka istraživača koji je prvi put dokumentovao ovaj fenomen pre 60 godina — čoveka koji je nestao bez traga, šaljući poslednju zastrašujuću poruku: “oni se ne razvijaju. Oni postaju nešto drugo.”
Sada je Sara dešifrovala tajna istraživanja svog dede. Prsti ne rastu samo; posežu za nečim zakopanim duboko ispod sela, nečim što ih je povlačilo iz generacije u generaciju, poput živih čarobnih štapića. Deca 16. generacije pokazuju znake povezanosti sa onim što je ispod, a prsti su im počeli da se kreću sami.
Ali šta će se dogoditi kada konačno dodirnu ono što su toliko dugo posezali? Prozorsko staklo se zamagljuje Sarinim dahom dok posmatra osmogodišnju DSLR kako hoda kaldrmisanom stazom, a njeni neverovatno dugi prsti urezuju paralelne brazde u zemlju. Pokreti deteta danas su drugi-manje promišljeni, automatizovaniji, kao da nešto drugo usmerava njene ruke.
Sara se udaljava od prozora i vraća se do laboratorijskog stola, gde se pored njenih sopstvenih istraživanja nalaze otvoreni dnevnici njenog deda.
Rukopis dr Edmunda Chena postepeno se pogoršava na stranicama, postajući sve neuredniji kako je dokumentovao 14.i 15. generaciju. Njegovi najnoviji unosi su jedva čitljivi, ispunjeni merenjima i proračunima koji su u početku izgledali slučajno, ali sada se uklapaju u zastrašujuću šemu. Sa svakom generacijom prsti postaju duži, ali ne slučajno; oni prate preciznu geometrijsku progresiju, dostižući upravo onu dubinu koja je potrebna da bi se dodirnulo nešto posebno ispod sela.
