Fotografije bez milosti, pet dana bez vremena i očiju koje su odbijale da mole
U Aušvicu je taj klik kamere zvučao kao uvreda. Ne kao sećanje, već kao pečat kojim se čovek pretvara u red u radnoj knjižici.
Marek je stajao za stolom u ormariću za datoteke, ruke su mu bile hladne od metalnih spajalica i od straha koji je odavno prestao da gori i samo je glupo sedeo u njegovom telu poput kamena. Na papirima nije bilo ljudi. Bilo je podataka. Godina rođenja. Profesija. Poreklo. Distribucija. A pored njega je jama u kojoj će jednog dana biti postavljen krst.
Vrata su se otvorila i starac je gurnuo unutra. Bio je tako mršav kao da ga je neko isekao iz sopstvene odeće. Glava mu je bila sveže obrijana, uši su mu stršile, na obrazima su se videle pruge, a ispod oka je bila modrica koja još nije odlučila da li će biti ljubičasta ili crna. Prugasta uniforma visila je na telu kao tuđa stvar. Bio je čovek koji je pripadao drugom veku. Pa ipak, stajao je ovde, obavijen oštrim svetlom, kao da se osvrće na pakao i odbija da mu donese radost da ga vidi slomljenog.
“Ustani uspravno.- Stražar ga je gurnuo.
Mark mu je skrenuo pažnju na vrat. Koža je bila nategnuta, vene su izlazile, tanki ožiljak je prelazio jamu ispod klavikule. Nije bila iz kampa. Bila je iz života. Sveta koji je nekada bio normalan.
Fotograf, zatvorenik poput Marka, ali sa drugačijim radom i drugačijom vrstom bespomoćnosti, stavio ga je na tablu. Profil. Zatim frontalno. Klik. Klik. To je kao da fotografišete nešto vredno što treba sačuvati. Pa ipak, to je bio samo još jedan oblik okrutnosti: zadržati dokaze da je neko nekada bio ovde kako bi mogao nestati bez traga.
“Ime?”pitao je Marek na nemačkom, jer bi ga inače utišali.
Čovek je uzdahnuo. U tom uzdahu se čulo gunđanje, ali to nije bila manifestacija slabosti. To je bio zvuk tela koje više nije imalo rezerve.
– Antonin Novak”, rekao je na češkom, a zatim je ponavljao isprekidanim glasom: “Antonin… Novak”
Stražar se nasmešio. “Ovde nema imena.”
Mark ga nije gledao. Pisao je slova što je brže mogao i mentalno se molio Bogu da se vrh olovke ne slomi. Ime je bilo jedino što se nekome moglo vratiti.
“Godina rođenja?“
“1874”, rekao je čovek. Zvučalo je apsurdno. Broj koji je pripadao starim fotografijama u zlatnom okviru, slovima napisanim olovkom.
Stražar se smejao. “Ti si čudo veka. Pet dana, Deda. Pet dana i sve će biti tiho.”
Anthoni se nije pomerio. Podigao je pogled. I Mark je u njima video nešto što nije video već dugo: ne molbu, ne paniku, već spokojan, tvrd ukor. To je kao kad dete pogleda odraslu osobu i odjednom shvati da je odrasla osoba samo kukavica u vojnoj uniformi.
Mark se usudio da postavi još jedno pitanje, tako tiho da ga čuvar nije mogao čuti: “Imate li nekoga kod kuće?“
Na trenutak je Antonin spustio pogled kao da mu je čitav život prošao. Rekao je: “unuka. Klara. U Pragu.“
I to je bilo to. Jedna od osobina čovečanstva koja ovde ne bi trebalo da bude.
Kada su ga odveli, Mark je primetio da je Antonin na trenutak stisnuo prste, kao da se podseća da je nekada imao dete, alate, hleb, pisma u rukama. Sada je u njima bila samo praznina.
Te noći Mark je prekršio pravila po kojima se za hranu oslanjalo više nego za molitve. Uzeo je krišku hleba iz lemljenja i sakrio je u rukav. Kod kuće je pronašao Antonina, koji je sedeo u uglu iza šanka i zavirio u mrak, kao da pokušava da se seti gde je bilo svetlo.
Uzmi to”, šapnuo je Mark.
Anthoni ga je dugo gledao. Nije pohlepno. Skoro strogo. Uzeo je hleb,ali pola vratio.
“Nisi mi prvi koji mi danas pomaže”, tiho je rekao. “I ne želim da me to ubije više od njih.”
Marek je progutao. “Ubiće te u svakom slučaju.”
Anthoni se nasmešio. Bio je to gadan osmeh. Bio je to osmeh čoveka koji je previše video.
“Možda”, rekao je. “Ali ne dozvolite mi da zaboravim ko sam.”
“Pet dana u Aušvicu” nije pet dana. Bila je to cela knjiga bez stranica.
Sledećeg dana Anthoni je poslat da vuče kamenje. Došao je treći dan. Ne zato što je bio slab. Jer je bio star i gladan, a svet nemilosrdan. Četvrtog dana, tokom žalbenog postupka, jedva se držao na nogama, a stražar ga je šutnuo u potkolenicu da ga “sredi”. Anthoni nije pitao. Samo se ponovo uspravio, polako, teško, kao da je izazivao ceo automobil ispravljajući se.
Petog jutra Mark je čuo da “starac” odlazi u bolnicu. U logoru je to zvučalo kao”milost”. U stvari, to je bila poslednja stanica.
Mark je trčao, ali nije sustigao. Od njega nije ostalo ništa osim praznog ugla i tišine koju čak ni vapaji stražara nisu mogli ugušiti.
Ipak, nešto je ostalo od njega.
Negativno. Dve fotografije. Profil i čelo. Čovek koji je odbio da trpi poniženje.
Marek je negativ umotao u komad papira i zašio ga u rub košulje. Ne iz herojstva. Po potrebi. Zato što je odjednom shvatio da je jedina stvar koja može opovrgnuti laž dokaz da je ta osoba postojala i da se osvrnula.
Deo 2
Negativnost koja je preživela i parnica koja se više nije mogla izbeći
Posle rata, Mark je dugo ćutao. Ne zato što nije imao šta da kaže, već zato što su ljudi imali poseban talenat da čuju samo onoliko koliko ih nije povredilo. U pabovima je to bilo praćeno šalama, kod kuće rečima “dok si živ”, a u kancelarijama se to pretvorilo u blankove.
Uvek je nosio negativnost sa sobom. Izašao je iz kampa u košulji koja je visila na njemu poput tuđe kože. Kada ju je prvi put spustio u sudoper kuće, šavovi su se razdvojili i papir je ispao. Marek ju je zgrabio kao bebu.
Ove dve fotografije nisu ga impresionirale. Nije bilo vriska ili krvi. Bilo je samo lice.
Lice koje je reklo:”vidim te.”
A ponekad je to dovoljno da zločinac počne da trese ruke.
Kako su godine prolazile. Marek se zaposlio, naučio da spava najmanje četiri sata zaredom, naučio je da izgleda normalno na porodičnim zabavama, gde se govorilo o novim zavesama, a prokleti “klik” nastavio je da mu pukne u glavi. Samo jednom, 1960-ih, pismo je stiglo iz Nemačke: zločini počinjeni u logoru se istražuju. Oni traže svedoke. Traže dokumente. Oni traže ono što je ostalo.
Marek je sedeo za stolom, a ruke su mu bile hladne kao i ranije. A onda je izvukao negativnost.
Sudnica je bila prazna. I to je bila najgora stvar u vezi s njom. Čistoća je ostavila utisak da se svet može sam oprati. Samo se sredite, popravite, presvučete se u kostime i to je to. Ali na pristaništima su sedeli ljudi koji su mogli izgovoriti samo jednu frazu i ponovo namirisati tu kuću.
Optuženi je bio bivši SS po prezimenu Kappel. U logoru je bio odgovoran za izbor “nesposobnih za rad”. U civilu je izgledao kao zvaničnik. To je vrsta osobe pored koje možete stajati u redu u pošti i nikada se ne pitati šta mu je na umu.
Kappel se branio na klasičan način: “ne sećam se.”To je bila naredba.”Ja lično nisam nikoga ubio.”Reči su bile glatke, uvežbane, gotovo elegantne. U sali je vladala tišina dok su ljudi čekali trenutak kada će elegancija nestati.
Mark je bio svedok. U prvoj rečenici glas mu se tresao, ali primorao se da nastavi. Ne za sebe. Za one koji više nisu mogli da stoje.
“Fotografisali smo dolaske u arhivu”, rekao je. “A tamo je bio starac. Antonin Novak. Rođen je 1874. Živeo je pet dana.”
Advokat tužilaštva ga je prekinuo: “Imate li dokaze da je ta osoba postojala i da je zaista bila u kampu?“
Mark je izvukao kovertu. Ruke su mu drhtale. Izvadio je uvećane fotografije.
U sobi je bio šapat. Ne zato što je”dramatično”. I zato što je to bilo nepodnošljivo na ljudski način. Čovek na fotografiji bio je toliko star i toliko uništen da su svi u njemu mogli da prepoznaju sebe kao u ogledalu budućnosti. Ipak, u tim očima nije bilo molbe za sažaljenje. To je bio sud.
Kappel je na trenutak zadržao pogled na fotografijama. A onda je skrenuo pogled. Na trenutak. Ali to je bilo dovoljno. Jer to je bila prva linija.
“Prepoznajete li ovu osobu?”pitao je sudiju.
Kapel je pročistio grlo. “Ne. On je samo jedan od hiljada.
Mark je preveo duh. I tada je shvatio da je najveće oružje koje ovi ljudi poseduju sposobnost sastavljanja brojeva lica. Napravio je lice od broja.
