Naređenje je stiglo neposredno pre zore, izgovoreno tako ravnomernim glasom da se gotovo moglo zbuniti sa bukom talasa:”Skini se”. Žene su se smrznule u vlažnom vazduhu u luci Manila, koja se zalepila za njihovu kožu poput lepka, dok su u pozadini zalupile sanduke za zatvaranje i nanizale konopce. Na ovoj liniji, trista zarobljenih japanskih medicinskih sestara, zvaničnika i civila osetilo je da je vreme zaustavljeno.
Čuli su zastrašujuće priče o savezničkoj osveti i verovali da je njihov red, žena je šapnula da će tako umreti. Stražari su samo čekali da galeb viče iznad glave, a miris soli, dizela i straha pomešan je sa nečim metalnim. Većina žena je marširala nekoliko dana, a uniforme su im bile zamrljane prljavštinom i krvlju. Kada je naređenje stiglo, nije bilo vikano, već je proglašeno procedurnim, skoro monotonim tonom, od kojeg mu je bilo još gore. U tišini koja je nastupila, začuo se drugi glas sa mladim britanskim naglaskom, objašnjavajući da treba da se podvrgnu pregledu umrežavanja i infekcija kao medicinski postupak i da neće biti povređeni.
Činilo se da ove reči nisu bile u skladu sa trenutkom, a žene su oklevale, a znoj se kotrljao niz leđa. Konačno, bivša medicinska sestra po imenu Aco izašla je drhtavim rukama otkopčavajući tuniku, a ostali su je pratili, izgarajući od srama i straha. Iza njih, saveznički lekari umesto užadi ili oružja šire bele peškire. Šok od ovog udarca je jači od bilo kog metka.
Britanska oficirka je, ispruživši peškir, okrenula lice, pokazujući tako sramotu da je nešto u njoj puklo. Neprijatelji se ne bi trebali tako ponašati. Dok se brisala, primetila je da se stražari drže na distanci, naginjući glave, radije prepoznajući zatvorenike nego dominirajući nad njima. Vazduh je izgledao strano i previše civilizovano za rat. Na kraju pregleda, žene su držale zapanjenu tišinu dok im nije rečeno da idu u medicinske šatore na Dalje preglede.
U lanenim šatorima koji mirišu na jod, stisnuo je peškir, a otkucaji srca bili su glasniji od udaranja bosih nogu. Očekivala je poniženje ili ispitivanje, ali umesto toga pojavio se britanski lekar po imenu Kapetan Vallace sa kutijom u rukama i mekim, ravnomernim glasom koji je pitao kako se zove. Iza njegovih leđa medicinske sestre su delile dezinfekciono sredstvo, gazu i sapun. Žene su sramotno šaputale da se leče. Kapetan Vallace je proverio temperaturu i stavio mast na rane bez gledanja u lice.
Kada je stigao do Akoa, primetio je da se ona nekontrolisano trese i šapnuo je da je tamo na sigurnom. Napolju je nastavljena buka brodova i kamiona, ali unutar šatora je uspostavljeno krhko primirje. Dok je gledao policajca i primetio da se činilo da je zapanjen sopstvenom ljubaznošću, kao da je pristojnost sama po sebi opasna. Okretao se svaki put kada bi žena uzela peškir, pokazujući tako nelagodu izazvanu empatijom. Kasnije su žene odvedene u posude sa toplom vodom i sapunom.
Njihovi odrazi su ih tresli jer su izgledali prljavo i neprepoznatljivo, ali živo. Kada je šapnula drugoj ženi da će ih kod kuće ostaviti da trunu ako ne uspeju. Na kraju inspekcije, žene su bile umotane u čiste ćebad, a stražari su uzeli svoje stare uniforme da bi ih spalili. Kako je shvatila da ih muškarci mrze, ali sažaljevaju i ubrzo saznaje da sramota može biti razoružavajuća od mržnje.
Sledećeg jutra u kampu je mirisao na čorbu, a ne na ulje za oružje ili znoj. Britanski i australijski sanitarni radnici šetali su između šatora, distribuirajući metalne posude za supu.
Japanske žene su oklevale sumnjajući u zamku, jer su poslednji put jele vruće pre nekoliko meseci. Gledao je vojnika kako izliva tečnost kutlačom i čeka da ostali prvo probaju. Vruća mesna supa od luka pogodila ju je poput strujnog udara, dokazujući da su njene ideje o neprijateljima pogrešne. Stražar je ponudio pravi beli hleb, a medicinska sestra je šapnula da se hrane bolje od svojih oficira.
Statistički gledano, japanski zatvorenici imali su mnogo veću stopu preživljavanja pod savezničkom kontrolom od savezničkih zatvorenika pod japanskom kontrolom, ali činilo se da svaki gutljaj supe negira te šanse. Kada je vojnik, ne pitajući, napunio činiju “kako”, pitala je “zašto”, a on je samo pokazao na simbol Crvenog krsta, sugerišući da su to više pravila nego puka milost. Te noći žene nisu razmišljale o smrti, već o sutrašnjici, iako je ova uteha ubrzo testirana novim poretkom koji je podsećao na prijateljstvo, ali je istovremeno bio sličan strahu.