Poslednji smeh pre leta i prvi ključ vrata koji se ne bi trebalo otvoriti
1991.godine na aerodromu su zvučali drugi zvuci: metalni zveket lukova, vici galebova preko betonskih traka i radio koji je vikao naredbe. Dve devojke u plavoj uniformi sa crvenim maramicama nasmejale su se kao da svet još nije naučio da boli “bez razloga”.
Lada je imala naviku da namiguje deci u čekaonici. Njena prijateljica marta mogla je ublažiti napetost šalom, čak i dok su putnici vrištali zbog kašnjenja. To su bile stjuardese o kojima se kasnije govori:”tako slatko, srce se steže.”
Dvadeset minuta pre polaska, Lada je pritisnula svesku na grudi i rekla:::
Heinzova misterija u zečevima započela je hrapavim smehom u hodniku kampa i završila u sudnici, gde je žena sa žutom fotografijom konačno učinila svet stvarnim
“Par iz Oregona nestao je u planinama, ostavljajući samo selfije na kiši… i 8 meseci kasnije, pronađeni su u dvostrukom kovčegu, i istina je bila prljavija od zemlje iznad poklopca.
“Gledala je pravo u kameru iza rešetki, a ja sam ćutao pola veka” – 82-godišnji svedok iz Liona vratio se da imenuje imena, spasio čast svoje sestre i naterao istinu da trijumfuje
– Posle leta idemo po sladoled. Obećao sam sebi da ako se ne plašim ovog 40-godišnjeg putnika, zaslužio sam to.
Obećao sam da više neću dozvoliti da nas nadređeni pojedu živog. Držati … jeste li ih videli kako sede u 15. hangaru?
Lada je klimnula glavom. Oboje su je videli. Pored starog hangara, koji se zvanično “nije koristio”, stajao je neobeleženi teretni minibus. Nekoliko muškaraca u tamnim jaknama vuklo je sanduke, što je bilo čudno, makar samo zato što su Let Ladi i Marti imali uobičajeni prtljag i standardnu uslugu. Ništa “posebno”.
Lada je uradila ono što rade dobri radnici koji i dalje veruju u pravila: zabeležila je broj automobila, vreme i pogledala pečate na kutijama. A onda, skoro na kapiji, marta se nagnula i šapnula:::
– Ako razmišljam o tome… od nas će se tražiti da”ne vidimo”.
– Onda ćemo pozvati nekog drugog na sastanak.
Nisu imali vremena.
Na brodu ih nije bilo vidljivo. Nije bio vidljiv u hodniku. Nije primećen ni u sobi osoblja, gde je uvek bio miris kafe i jeftinog parfema. Oni su nestali, kao da su se rastvorili između vrata “službenog prolaza” i neba.
Tokom prvog sata aerodrom se i dalje pretvarao da traži. U drugom satu počela je da se ljuti kao da devojke “prave probleme”. A uveče se pojavila reč koja ubija najtišu nadu:”nerazumevanje”.
Majka Ledi, Olga, stajala je ispod tabloa i držala u rukama ladinu minđušu malu, srebrnu, koju je pronašla na službenim vratima. Pokazala je to svima koji su prošli:
– To je ona… to je njena. Nije mogla… nikad nije kasnila.
Odgovoreno mu je saosećanjem koje je skrenulo pogled u stranu.
– Možda su devojke otišle … možda nešto lično…
– Privatno? Olga se nasmejala. – Odleteli su avionom. U formi. Sa ikonama. Sa dugom.
Sledeće nedelje bile su potpuno muke: ispitivanja,” provere”, prazna obećanja. A onda čudan požar u staroj štali. Veoma zgodna vatra: malo dima, malo buke, a hangar je zvanično “zatvoren zbog vanrednog stanja”. Zamak, pečat, tablica “ulaz je zabranjen”. I tišina.
Tišina je trajala trinaest godina.
2004.godine, mladi istražitelj Artem Savčuk je dobio poziv, a uši su mu zvučale kao udar: “danas otvaraju angar № 15. rekonstrukcija. Ideš li?”
Artem je bio dečak kome je 1991.godine rečeno “Mama na poslovnom putu”. Onda – ” mama se nije vratila.”onda – “živi, nekako”. Odrastao je fotografijom: žena u uniformi sa crvenim šalom koja podiže dvogodišnjake i smeje se kao da smeh može zaustaviti bilo koji problem.
Zbog romana nije postao istražitelj. Zbog gladi u odgovoru.
Kada je ušao u hangar, vazduh je bio težak, vlažan, kao da beton godinama upija nečiji dah. Fenjeri su odsekli prašinu. Radnici su izvukli zarđala vrata, a unutra se otvorio mračni prostor koji nije mogao imati ništa osim starih fioka i praznih zidova.
Ali postojao je još jedan.
Na podu su dva tanka dušeka. Jeftino, prljavo, sa mrljama zbog kojih je gorčina plivala u grlu. U blizini su plastične boce, prskani poklopci, tragovi lepljive trake. Žuti markeri koje su istražitelji stavili na mesto zločina izgledali su gotovo nemoćni. A crvena strelica na fotografiji koju je neko snimio kasnije izgledala je kao da viče: “to je to. Tu se završila nečija normalnost.
Rekao je: “Ja nisam muškarac, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, muškarac sam, čovek sam, čovek sam nosi mali vez, skoro izbrisan. Lada je tamo već izvezla pismo da se “ne pomeša”.
