Imao sam 15 godina kada je moj otac izabrao koga ćemo spasiti: mene ili moju majku. Stajao je usred naše kuhinje, drhtavih ruku držeći se za ivicu stola, dok je nemački vojnik čekao odgovor. Jedan od nas je morao da ide sa njima, samo jedan.
Sećam se mirisa kerozina pomešanog sa hladnim jesenjim vazduhom koji je provalio kroz otvorena vrata.
Sećam se da je moja majka tiho ispravljala maramicu na glavi kao da se priprema za nešto neizbežno. I sećam se pogleda mog oca, istog pogleda koji me je proganjao do kraja života. Izabrao me je.
Gurnuo je majku napred i rekao vojniku da će otići. Majka se nije opirala. Jednom me je dugo gledala kao da želi da se seti svake crtice mog lica, a zatim se okrenula i izašla kroz vrata.
Vrata su se zatvorila iza nje sa bukom sličnom klapanju poklopca kovčega. Tada nisam znao da je neću ponovo videti još mnogo godina. Nisam znao da će ovaj izbor rastrgati našu porodicu i da se više nikada neće ponovo okupiti na isti način . Stajao sam pored šporeta držeći se za ivicu ventilacionog otvora i više nisam mogao da dišem.Porodične igre
Otac je sedeo na stolici i rukama pokrivao lice. Nismo rekli ni reč jedni drugima do jutra. Moje ime je Anna Petrovna Kovaleva. Sada imam 8 10 9 godina. Živeo sam dug život, ali se i dalje vraćam u ovu kuhinju svake noći . O tome sam ćutao više od 50 godina.
Niko nije pitao, a ja to nisam rekao. Moj otac je umro 1953.godine, nikada nije saznao da je moja majka preživela. Ovu tišinu držim kao prokletstvo i kao jedino što mi je ostalo od ove noći. Ali sada sam odlučio da razgovaram, jer su oni koji su bili tamo skoro svi otišli. Jer pamćenje je sve što možemo ostaviti onima koji dolaze posle.
I zato što želim da neko zna istinu o tome šta znači birati između ljubavi i ljubavi, između života i života. Želim da neko shvati kako je to živeti znajući da ga spašavanje nekoga drugog košta svega. Živeli smo u malom gradu u blizini Smolenska, blizu granice sa Belorusijom. Naša kuća je stajala na periferiji, pored polja gde je raž rasla tokom leta, a u jesen je sve postajalo žuto i tiho.Poklon korpe
Iz kuhinjskog prozora bio je vidljiv put kojim su išli u susedno selo. U proleće je ovaj put bio prekriven blatom, zimi snegom. Moj otac je radio na železnici, bio je železnički agent. Otišao je rano ujutro i vratio se uveče mirišući na smolu i metal. Majka je predavala u osnovnoj školi.
Učila je decu da čitaju i pišu, donosila kući sveske i testirala ih na svetlu kerozinske lampe. Imali smo običan život, skroman, ali ne i siromašan. Nedeljom smo išli u crkvu, iako je posle 1937.to postalo nebezbedno. Mama je uvek odlazila. Rekla je da ne može da živi bez molitve.
Otac se nije raspravljao, ali sam nije išao u crkvu. Bio je uplašen. Uvek se plašio da se previše istakne. Mama je pekla hleb sredom i subotom. Sećam se tog mirisa, toplog, blago slatkog. Ovo je ispunilo celu kuću. Pomagala sam joj, prosijala brašno, mesila testo, podmazivala ramekine maslacem. Imao sam mlađeg brata Kohla.
Bio je zabavan i bučan dečak. Uvek je trčao po dvorištu, hvatao vrapce, gradio nešto od dasaka. Ali 1939.godine obolio je od groznice carlett. Temperatura je porasla preko noći. Majka je trčala, pokušavajući da sruši toplotu, zvala je felčera. Ali felcher je stigao prekasno. Kolja je umro tri dana kasnije.
Imao je samo 7 godina. Sahranili smo ga na groblju iza crkve. Mama nije plakala na sahrani. Noću je tiho plakala da niko ne čuje. Otac je počeo da pije. Malo uveče, samo da zaspim, kaže on. Nakon kolija, kuća je postala tiša. Mama je skoro prestala da peva.
Ostario sam iako sam imao samo 13 godina. Kada je rat počeo, plašili smo se, ali još nismo shvatili šta znači zaista se bojati. Prvo su počele glasine. Komšije su rekle da Nemci bombarduju gradove na Zapadu, da se naši povlače. Tada su stigle izbeglice. Prošli su kroz naš grad u kolonama, iscrpljeni, prljavi, sa vrećama na leđima.
Žene su vukle decu, stari ljudi su teško kročili, oslanjajući se na štapove. Zaustavili su se kod bunara i tražili vodu i hleb. Majka im je donosila sve što je mogla. Jedan starac mu je rekao: “odlazi dok možeš. Nemci nikoga ne štede. Ali nismo otišli. “otac je rekao da će biti još gore, da bar ovde imamo svoju kuću.
