U aprilu 1945.godine, negde južno od Nirnberga, rat je doživeo svoje poslednje ružne dane. Kolona od 312 mladića Hitlerjugenda u dobi od 12 do 16 godina iz 12.Hitlerjugendske divizije SS-a zauzeta je od strane 42. američke pešadijske divizije duge.
Bosi su, polugodišnji, sa crnim čađavim licima koja još uvek stežu prazne Pancerfauste. Njihovi oficiri su im rekli da Amerikanci deci daju bajonete i veruju u to. Postrojili su se uz zid štale sa podignutim puškama. Dečaci stoje uspravno, pokušavajući da umru kao muškarci. Neki tiho plaču, dok drugi pevaju Deutschland Über Alles škripavim glasovima.
Kapetan John G. “Jack” vest iz Bostona ih posmatra. Ima 28 godina i ima sina istog uzrasta kao i najmanji dečak ispred sebe. On spušta pušku i viče: “prestani da pucaš.”Ide sam, praznih ruku. Dečaci čekaju pucanj. Umesto toga, Jack kopa po svojoj torbi Musette i izvlači 20 hamburgera kategorije C umotanih u voštani papir, još toplih, iz poljske kuhinje.
Počinje da ih deli jedan po jedan. Prvi dečak, 14-godišnji Volfgang Becker iz Drezdena, uzima hamburger dok se rukuje. Miriše na pravu govedinu prvi put od 1943. Grize i kolena mu se savijaju. Sedi na zemlji i jeca u snop. U roku od nekoliko minuta svaki dečak jede. Neki stavljaju dodatne hamburgere u džepove, neki grle Amerikance, a neki samo gledaju u nebo plačući sa punim ustima. Jack sjedi s njima na podu i govori sporom njemačkom: “vi ste djeca. Rat je za vas gotov.”
Te noći dečaci spavaju u praznoj školi pod našim nadzorom sa ćebadima, pravim krevetima i toplom čokoladom sa pravim mlekom. Sledećeg jutra, polaznik trpezarije donosi još 312 hamburgera, pomfrit i Coca – Colu sa ledom. Dečaci se postrojavaju kao da je Božić. Hansi Muller (13) podiže bocu ispod Koka-kole i vrišti na savršenom školskom engleskom ”
“Živela Amerika!”zvoni 312 boca. Sledećih šest nedelja dečaci ostaju u posebnom kampu u blizini Regensburga. Dobijaju na težini, igraju bejzbol sa GIS-om i uče “” Odvedi me na loptu.”Svaki petak je zvanično dan hamburgera. Narednik menze čuva roštilj od zore do sumraka. Kada se prva grupa repatrirala u julu 1945.godine, svaki dečak je nosio malu papirnu vreću: hamburger, kolu i bejzbolnu loptu, potpisanu od strane cele kompanije.
Pedeset godina kasnije, 15.aprila 1995. godine, u Nirnbergu se 211 prvobitnih dečaka koji su sada postali djedovi vraćaju na isto mjesto gdje su nekada čekali svoju smrt. Jack Vest, 78, u penziji, čeka sa sinom i 12 unuka. Muškarci otvaraju ogroman Frižider u kome se nalazi 312 savršenih hamburgera koji su još uvek umotani u voštani papir.
Volfgang Becker (64)već izlazi sa suzama u očima. On daje Džeku bejzbol loptu, onu iz 1945.godine, sa izbledelim potpisima, ali još uvek tamo. On kaže Džeku ” prvo ste nam dali hamburgere, a sa njima ste nam vratili detinjstvo.”Zajedno jedu na prolećnom suncu, stari vojnici i stari dečaci. Isti ukus, iste suze, jer je ponekad najkraća udaljenost između neprijatelja i braće vrući hamburger koji se pruža detetu kome je rečeno da nikada neće videti sutra.
Tog aprilskog dana 1945.godine, 312 nemačkih dečaka otkrilo je da milost može imati ukus govedine, kečapa i nade, a da je i dalje najbolje jelo u njihovom životu. 15.aprila 1995. godine, na polju Nirnberg, 211 nemačkih djedova stoji u savršenim redovima upravo tamo gdje su nekada čekali svoju smrt. Jack Vest izlazi napred noseći malu gomilu voštanog papira omotanu kanapom iz 1945.godine. Volfgang Becker izlazi, oči su mu već crvene. Jack otvara paket rukovanjem. Unutra se nalazi savršeni hamburger C-Ration iz 1945.godine, tvrd kao kamen koji se čuvao u staklenoj tegli 50 godina. Volfgangov dah se oporavlja kada shvati da ga je Jack držao. Džek klimne glavom i kaže: “obećao sam sebi da ću vam, ako se neko od vas ikada vrati, dati hamburger koji tog dana nikada nisam mogao da dovršim.”pruža ga Volfgangu. Starci ponovo formiraju dve linije.
Volfgang podiže čvrsta kao kamen, hamburger, kao sveti relikviju, i kaže: “momci, u onaj dan, pre 50 godina, mi smo bili deca, ožidaющimi metka. Danas smo dede, koji brinu o sutra.”Razbija hamburger na 211 komada, po jedan za svakog preživelog. Svaki čovek uzima svoj mali komad, drži ga uz srce i pozdravlja. Zatim su zajedno jedu mrvice 50-godišnjaka. Isti ukus, iste suze. Jack mrmlja isprekidanim glasom “” nosio sam ovaj hamburger 50 godina, čekajući da kažem:” dobrodošli kući.Volfgang pozdravlja preskačući poslednju mrvicu između prstiju i odgovara:”a mi smo 50 godina nosili vašu milost, čekajući da vam zahvalimo.”211 deda se rukuje. Rat se završava sa zakašnjenjem od 50 godina zbog jednog nejestivog hamburgera koji je na kraju i potpuno podeljen, jer su neka jela previše važna da bi se mogla jesti sama.