Francuski Nacionalni arhiv ima dokument koji je ostao klasifikovan do 1995.godine, pedeset godina nakon završetka Drugog svetskog rata, dokument toliko uznemirujući da su čak i istoričari koji su ga otkrili oklevali da ga objave. U ovom dokumentu se pominje mesto koje se ne nalazi ni u jednom zvaničnom registru nemačke okupacije, ni na jednoj mapi i ni u jednom vojnom izveštaju.
Među preživelima u francuskim nacističkim logorima bilo je samo jedno ime koje je šaputalo šapatom: Sal Pari. Ne zato što je bio u Parizu, već zato što su tamo slali gej zatvorenike u pariskom okrugu, one koji su nosili ružičasti trougao, one koje su čak i drugi zatvorenici prezirali i one čije priče niko nije želeo da čuje posle rata..
Pariska sala nalazila se u podrumu nekadašnje vile koju je Gestapo rekvirirao u 16.okrugu. Bila je to elegantna zgrada sa fasadama u osmanskom stilu i balkonima od kovanog gvožđa. Ali ispod, u nekadašnjim vinskim podrumima i kućnim skladištima, Nemci su stvorili nešto drugo.
To je bilo mesto gde se već brutalna pravila okupacije više nisu primenjivala, mesto gde su ljudi, već slomljeni mesecima zatvora, molili svoje tamničare da ih ne puste, već da im dozvole da umru.Vodič za grad Pariz
Ova priča počinje sa čovekom koji nikada nije želeo da umre, bar u početku. Andre Moro je imao 28 godina u martu, kada je gestapo pokucao na vrata svog stana u Montmartru u šest sati ujutro. Bio je frizer, vlasnik malog salona u Ulici Lepik, gde je radio sedam godina. Andre je bio dobro poznat u okrugu, cenjen zbog razboritosti i profesionalizma. Ali Andre je imao tajnu koju je pažljivo skrivao čak i od porodice: Andre je voleo muškarce.
U okupiranom Parizu to nije bila samo tajna, to je bio zločin. Paragraf nemačkog krivičnog kodexa, uveden na okupiranim teritorijama, predviđao je krivičnu odgovornost za homosexualne akte. Nemci su homosexualnost doživljavali kao degeneraciju koja uništava Arijevsku rasu, bolest koja se mora iskorijeniti.
Andre je bio posvećen nekome kome je verovao, čoveku kojeg je upoznao u podzemlju blizu Pigal. Ovaj čovek je bio doušnik. Tri dana nakon njihovog sastanka, gestapo je znao sve. Odveli su ga, sprečavajući ga da se pravilno obuče ili da se oprosti od majke.
Andre, u pidžami i lisicama, bačen je na zadnje sedište crnog kamiona. Proveo je dve nedelje u sedištu Gestapoa, podvrgnut ispitivanju, premlaćivanju i ponižavanju. Bila su im potrebna imena, mesta okupljanja i organizatori. Andre je odbio da govori ne zbog herojske hrabrosti, već zato što je znao da ga Imenovanje neće spasiti; to bi samo osudilo druge na isti pakao.
Pariska sala nalazila se u podrumu nekadašnje vile koju je Gestapo rekvirirao u 16.okrugu. Bila je to elegantna zgrada sa fasadama u osmanskom stilu i balkonima od kovanog gvožđa. Ali ispod, u nekadašnjim vinskim podrumima i kućnim skladištima, Nemci su stvorili nešto drugo. To je bilo mesto gde se već brutalna pravila okupacije više nisu primenjivala, mesto gde su ljudi, već slomljeni mesecima zatvora, molili svoje tamničare da ih ne puste, već da im dozvole da umru.
Ova priča počinje sa čovekom koji nikada nije želeo da umre, bar u početku. Andre Moro je imao 28 godina u martu, kada je gestapo pokucao na vrata svog stana u Montmartru u šest sati ujutro. Bio je frizer, vlasnik malog salona u Ulici Lepik, gde je radio sedam godina. Andre je bio dobro poznat u okrugu, cenjen zbog razboritosti i profesionalizma. Ali Andre je imao tajnu koju je pažljivo skrivao čak i od porodice: Andre je voleo muškarce. U okupiranom Parizu to nije bila samo tajna, to je bio zločin. Paragraf nemačkog krivičnog kodexa, uveden na okupiranim teritorijama, predviđao je krivičnu odgovornost za homosexualne akte. Nemci su homosexualnost doživljavali kao degeneraciju koja uništava Arijevsku rasu, bolest koja se mora iskorijeniti. Istorija smrti
Andre je bio posvećen nekome kome je verovao, čoveku kojeg je upoznao u podzemlju blizu Pigal. Ovaj čovek je bio doušnik. Tri dana nakon njihovog sastanka, gestapo je znao sve. Odveli su ga, sprečavajući ga da se pravilno obuče ili da se oprosti od majke. Andre, u pidžami i lisicama, bačen je na zadnje sedište crnog kamiona. Proveo je dve nedelje u sedištu Gestapoa, podvrgnut ispitivanju, premlaćivanju i ponižavanju. Bila su im potrebna imena, mesta okupljanja i organizatori. Andre je odbio da govori ne zbog herojske hrabrosti, već zato što je znao da ga Imenovanje neće spasiti; to bi samo osudilo druge na isti pakao.
