Marina je duboko udahnula pokušavajući da savlada emocije. Znala je da će, ako sada explodira, početi otvorena svađa, možda čak i raskid. Ali nešto u njoj se pokvarilo. Nije mogla više da ćuti.
“Clara, čekamo bebu”, rekla je drhtavim glasom. – Znaš li koliko smo godina čekali ovaj trenutak? Godine nade, suza, molitve. A sada kada se to čudesno ostvarilo, da li želite da svu ušteđevinu potrošimo na maturu i haljinu?
Klara se smrznula, iznenađena. Nije očekivala da će Marina podići glas. Navikla je da je vidi tihu i rezervisanu — ta reakcija ju je zbunila.
– Ne želim ništa za sebe, već za Christinu! uzviknula je. – A ako ne razumete koliko joj je ovaj trenutak važan, onda je možda moj sin pogrešio što je izabrao takvu ženu!
Antoine, još uvek tih, explodirao je:
– Dosta! To je okrutno i nepravedno! Marina je majka mog deteta. A ti… vidiš samo njen novčanik!
Clara je naglo ustala, sa rumenilom na licu:
– Ne vičite na mene! Ja sam tvoja majka!
– Prava majka ne bi stavila usvojenu ćerku iznad svog budućeg unuka! vikao je Antoine. – Izlazi iz moje kuće!
Klarine oči su se proširile od iznenađenja. Već je videla gnev svog sina, ali se nikada nije osećala tako odbačeno. Bez reči, zgrabila je torbicu i izašla zalupivši vrata.
Zavladala je tišina. Marina je počela da drhti, a Antoine ju je čvrsto zagrlio.
“Žao mi je što ste to morali da prebolite”, šapnuo je. – Ali više ne želim da živim u senci njenih uslova. Sada smo porodica.
Sledeći dani su bili tihi, ali stresni. Klara je ćutala. Antoine je nekoliko puta pokušao da je pozove, ali nije odgovorila. Marina, iako povređena, takođe se osećala tužno-nije želela da njihovo dete odraste bez bake.
Jedne kišne večeri vrata su se iznenada otvorila. Na pragu je stajala Klara mokra do suve nitke, sa torbom u ruci.
– Hoćeš li mi oprostiti? pitala je tiho, gledajući Marinu pravo u oči.
Marina nije ništa rekla. Pružila joj je peškir i gestom pozvala da uđe. Antoine je izašao iz spavaće sobe i smrznuo se.
– Pogrešila sam… – tiho je počela Klara. – Samo sam želela da Christina bude srećna. Ali zaboravio sam da ćete doneti novi život na ovaj svet. I to je neprocenjivo.
Suze su joj tekle niz obraze.
– Marina, oprosti mi. A ako dozvolite, voleo bih da budem deo vašeg života, a ne teret.
Marina je odmahnula glavom i zagrlila je. Antoine je stisnuo usne da ne bi zaplakao.
– Ti si baka našeg deteta, Clara. I bez obzira na sve, porodica mora biti zajedno.
Kako su meseci prolazili, Marinina trudnoća je prošla dobro. Antoine je naporno radio, ali sa radošću. Klara je, kao da je promenjena, postala njihova opora. Jednom je sama ponudila da finansijski pomogne u putovanju za dete.
Kristina je počela povremeno da posećuje i, na opšte iznenađenje, prilazila je Marini. Jednog dana, milujući trudnički stomak, pitala je:
– Misliš da će to biti devojka?
“Imam takav osećaj”, nasmešila se Marina.
“Tada ću je naučiti kako da crta”, šapnula je Christina.
Kada je došao dan porođaja, cela porodica je bila u bolnici. Antoine je držao Marinu za ruku, A Clara je sedela u hodniku, tiho se moleći.
Nekoliko sati kasnije, lekar je otišao sa osmehom na licu:
– Čestitam! Imate zdravu devojčicu!
Antoine se smejao od sreće, A Clara se spustila na stolicu šapćući molitve.
– Kako ćete je nazvati? pitala je babica.
“Emma”, odgovorila je Marina, ” Emma Isabella.
Kod kuće je Emma odrasla okružena ljubavlju. Clara je postala baka iz snova, Christina je vesela tetka, a Antoine i Marina vrsta roditelja koji dobro znaju šta znači čekati dete godinama.
A Marina, gledajući uveče kako Antoine stavlja Emmu u krevet, pomislila je:
– Sve oluje su prošle. Sada živimo u svetlu posle njih.
