– Kiril, možda mi objašnjavaš šta se dogodilo? pitala je.
– Ne mogu, Nagi… Inače si samo…
Kiril je ćutao. Nada je neko vreme strpljivo slušala, a zatim je njen ton postao uporniji.
– Kiril, zajedno smo više od godinu dana, ali izgleda da te uopšte ne poznajem. Ti i ja smo toliko dugo planirali ovaj odmor i odjednom sve otkazujete. I ne želite ni da navedete razlog…
Kiril je i dalje ćutao. Nada je čula njegovo teško disanje u cevi.
– Kiril, uskoro imam pauzu. Hajde da se sretnemo i razgovaramo. Inače…
Ovog puta nada je utihnula, pružajući Kirilu prostor za maštu i zaključke.
“OK”, konačno je odgovorio. – Doći ću. Verovatno ste u pravu. I bilo je vreme da ti sve kažem. Sigurno ćete se nakon toga razočarati u mene, računati kao krpa… nije me briga. Predugo sam držao taj teret za sebe.
Sat vremena kasnije, Kiril i Nadežda su već sedeli zajedno za stolom uličnog kafića. Nada je izašla na ručak i čak naručila, ali hrana u njenom tanjiru ostala je gotovo netaknuta. Ona je držala mladoženeka za ruku, a na Kirilu, što se zove, nije bilo lica. Devojka je bila veoma potresena njegovom pričom i bila je spremna da se rasplače. Ali brzo se pokupila.
To je ono što je Nadia rekla. – Ne smatram te krpom. Naprotiv… znate, izgleda da sam razumeo slabu tačku vaših rođaka i imao sam jednu ideju.
I nada je izložila mladoženju svoj plan. Kiril nije bio siguran u uspeh, ali je pristao da pokuša. I odmah je uzeo telefon.
* * *
Sledećeg jutra, uspavani Kiril je na stanici sreo oca, majku, sestru. I, što je najvažnije, oležkov nećak, dečak od 12 godina. Oležka je odmah bacio Kirilu na vrat, a momak ga je čvrsto zagrlio.
– Odrastao-kako! – samo je mogao da kaže, osećajući bodljikavu kvržicu u grlu.
– Ujače Kiril, užasno mi je nedostajalo-priznao je dečak.
– OK, prestani da uzgajaš textove ovde-rekla je iritantno Irina, Kirilova sestra i majka Oležke. – Hajde, Odvedi nas do sebe. Užasno smo umorni sa puta i gladni.
Roditelji, Ana Viktorovna i Pjetr Nazarovič, odobravali su i davali svojoj ćerki. Kiril se neohotno odvojio od svog plemenika i, uzimajući stvari žena, poveo je sve na parking taxija.
– Da, mislio sam da imaš prave horome – razočarano je izjavio otac, pregledavši kuću i parcelu sina, koji je ponovo držao za ruku Oležku. Dečak bukvalno nije otpao od svog ujaka, što je jako naljutilo njegovu majku.
– U redu sam! odgovorio je Kiril.
— I mi se ovde sviđa! izjavio je Oležka i povukao Kirila na izlaz. – Ujak Kirilo, idemo na more.
Međutim, roditelji su prilagodili planove svog voljenog unuka.
Idi sa majkom, rekla je Ana Viktorovna dečaku. – Već sam sve istražila. Do plaže postoji jedna staza, nemojte se izgubiti. Mi sa tvojim ujakom moramo da plafoniramo.
Irina perehvatila brata ruku dečaka i povela ga na izlaz. Olegu je bilo jasno da ga putovanje sa majkom nije posebno privlačilo, ali nije se raspravljao.
— Pa to je… — počeo je razgovor Petar Nazarovič. – To je slučaj, Kiril. Sve nas morati da se ovde teško da ostanem. U Oležki situacija ozbiljna. Astma ponovo pogoršala, tako da je u grad da mu se vratiti ne može.
— To sam već shvatio – smrknuto rekao je Kiril. – Kada ste sve u šta?
— Kako šta? – explodirao Petar Nazarovič. – Jedan njegov, da da li je ovde ostaviti?
— Ne jedne, a sa mnom – rekao je Kiril. – Ne mora da je celu delegacieй da putuju.
— Pričaj još! – ponovo vspыlil otac.
Ali žena je požurio da ga opkoli:
– Tiho, Petja, ne viči… – žena je zurila u Sina. – Dečak je svih ovih godina živeo u određenom okruženju. Ako mu oduzmete uobičajeno okruženje, to može izazvati stres… zar ne želite zlo svom voljenom nećaku?
Majka je, kao i obično, vešto kliknula na bolesnu kalus. Kiril u plemeniku duše nije težio, a dečak mu je uzvratio.
– U redu-Ćiril se nevoljko složio. – Ostani. Ali, imajte na umu, neću služiti svu vašu oravu.
Kiril nije shvatio kada je otac uspeo da ga uhvati za grudi. Uprkos poštovanoj dobi, stisak Petra Nazarovića je još uvek bio veoma jak.
– Uradićeš ono što ti kažu, u redu? – teško je disao, zureći u svog sina gotovo iz neposredne blizine. – Inače ćemo samo baciti odavde i odvesti Olega. Ako se njegovo stanje pogorša, to će biti na vašoj savesti.
Ovog puta Anna Viktorovna nije ni pokušala da obuzda supružnika. I mržnja, sa jedinim izuzetkom, porodica se naselila u Kirillovoj kući.
* * *
Kiril se preselio na more pre 3 godine, kada je imao 24 godine.
Život u roditeljskoj kući postao je jednostavno nepodnošljiv, a momak je odlučio da radikalno promeni svoju sudbinu. Zašto je tako dugo čekao? Zbog nećaka…
Kirilova Sestra, Irina, bila je 10 godina starija od njega. I to je bio isti klasičan, iako apsurdan, slučaj kada u neputevoj ćerci roditelji duše nisu tražili, a pojava sina je bila neprijatno iznenađenje.
Prirodno gojazna Anna Viktorovna otkrila je da je trudna kada su svi zamislivi rokovi za promenu situacije već prošli. Morao sam da rodim. Semenja je živela u dvosobačnom stanu, koji su u šali nazivali “dva sparena lifta – putnički i teretni”.
Pojava drugog deteta u takvim uslovima bila je veoma neprijatno iznenađenje, ali nije bilo gde da se ode.
Ceo svoj život Kiril se osećao suvišnim u svojoj porodici. Otac je zauvek bio nezadovoljan njima, a majka je stalno podsećala da je živ samo zbog njene milosti.
Nastыrni, parazit, govorio je o mlađem sinu otac. – Na kraju krajeva, tiho je sedeo u stomaku do vremena, kopile…
Kiril bi odavno pobegao od kuće da nije bilo jedne okolnosti. Irina nije mogla da organizuje lični život, menjajući kavalere koji su dugo bili pored skločne i, kako bi sada rekli, toxične devojke nisu se zadržavali.
Kada Irine bilo 25, ona sputalasь sa udate, od kojih je trudna. Tako na svetlost pojavio Oleg. Biološki papaša formalno priznao sina, novac na njegov sadržaj podkidыval, ali iz porodice nije hteo da ode.
Kirila u to vreme je bilo 15 godina. Neverovatno, ali tinejdžer na vrhuncu hormonske pobune, svim srcem zavoleo nećaka, jedva Irina doneo ga iz bolnice. U očima to je mali, nemoćni komočka kod Kirila sžimalosь srce.
“Isti nepotrebnu, u stvari, kao što sam ja”, — mislio je on, držeći u rukama malog Oležku.
Videvši takvu stvar, i roditelji i starija sestra su rado spihnuli Olega mlađem sinu, dok je najstarija ćerka još uvek očajnički pokušavala da svoju gladnu prirodu priključi u dobre, i što je najvažnije, velikodušne ruke.
* * *
I Kiril je dobro uspeo.
On je bio taj koji je naučio svog nećaka da hoda, a prva reč koju je Oležka rekao bila je “ujak”, što je Irinu veoma razbesnelo. I što je dečak postajao stariji, to je češće rušila ljutnju na njega zbog svog neuspelog ličnog života.
Kiril se stalno mešao, zbog čega je došao od oca. Ali kada je konačno sazreo i okrep, počeo je da daje Petru Nazaroviču pravi otpor. Često je došlo do sukoba.
Anna Viktorovna nije izdržala:
– Odlazi odavde! rekla je sinu. – Daleko od greha. Inače peni na sebe…
Kirilova baba sa očeve strane, Nina Ivanovna, tada je objasnila unuku da ga roditelji mogu izazvati i, kako se zove, “dovesti pod manastir”.
– Koliko je godina živela, srodu nije videla da je tako rođeno dete gnobilo, odmahnula je glavom stara žena. – Ali ono što imamo, imamo.
A baka je Kirilu dala adresu svoje vrlo stare prijateljice, koja je usamljeno živela u gotovo raspadnutoj kući na obali mora. Žene su bile prijateljice još od Napoleonove invazije i na staromodan način su razmenjivale živa pisma u kovertama. Takvo propratno pismo predala je Kirilu i poslala ga u novi život.
– Ujače Kiril, ne odlazi! u očaju je vikao za njim Oleg, ali sam Kiril nije mogao ništa da promeni.
Iako je glas plemenika još dugo i nametljivo zvučao u njegovim ušima kao bolan podsetnik.
* * *
Prijateljica bake, Nina Pavlovna, bila je duševna i strašno usamljena žena.
Ona je rado prihvatila čoveka, dajući mu sklonište i sto, dok se ne osvoitsя na novom mestu. Kiril prilično brzo našao posao, zaokružena brigom Ninu Pavlovnu i došao za popravku njen stari kuće. U znak zahvalnosti, starica je jednostavno otpisala momku svoj stan i umrla godinu dana kasnije.
To je tako Kiril postao vlasnik svoje imovine na moru. Pre godinu dana, upoznao je nadu u kojoj je video svoju sudbinu, i još aktivnije se bavio uređenjem kuće.
Sa nećakom je sve ovo vreme pokušavao da održi vezu telefonom. I dečak je neoprezno razgovarao sa dedom i majkom o novim okolnostima života svog voljenog ujaka.
– Svi idemo u tebe-izjavio je Petar Nazarović telefonom sinu, navodeći datum njihovog dolaska. – Prihvatićete kako treba.
“Imao sam druge planove”, pokušao je da se suprotstavi Kirilu.
Oležka je potpuno loša, ubio ga je otac. – Da li ti je žao malo mora za bebu? Lekari su mu propisali…
I Kiril se predao.
Porodica je živela u njegovoj kući skoro nedelju dana. Irina je, kao i obično, ne stideći se, bacala svoju iritaciju na sina. Kiril je pokušao da interveniše, ali je svaki put dobijao pretnje od oca…
Ali onda se dogodilo nešto.
* * *
U kuću Kirila je došla Nada sa celim kipom papira.
Zdravo, rekla je devojka i samouvereno se smestila za stolom u dnevnoj sobi. – Došao sam da se pozabavim opasnom situacijom u kojoj se dete nalazi.
– U kojoj još opasnoj situaciji? – razbesnela se Ana Viktorovna. – Kakva glupost? Naš unuk se odlično oseća…
Ali nada joj nije dozvolila da se dogovori i bacila je na glavu očarane roditelje Kirila sve što je uspela da sazna za vreme njihovog boravka u poseti mlađem sinu. Nadežda je bila lokalni novinar i znala je da izvlači informacije.
– Astma kod deteta stečena, zar ne? – Nada je pogledala Irinu, koja se nekako smirila. – To jest, znajući da dete ima snažnu reakciju na polen, namerno ste ga vodili u šetnju tačno tamo gde su ta stabla rasla. Osim toga, pušili su kao parovoz u istoj sobi sa dečakom, pogoršavajući situaciju.
Bolesno dete je savršen razlog za pritisak na njegovog biološkog oca… mislim da će maloletničke službe ovu priču zanimati.
