Samo me je iskoristio. Kao da su mi se oči otvorile. Zašto ranije nisam ništa primetila? Verovatno sam bila previše naivna. Previše sam verovala ljudima. Sada ću biti opreznija. Iz nekog razloga, činilo mi se da se ovo može desiti bilo kome, ali ne i meni. Oh ne, ispostavilo se da niko nije imun. Do nedavno, muž i ja smo živeli u mom stanu. Roditelji su mi ga poklonili pre nego što smo se venčali. To je veoma lep stan skoro u centru grada, a ipak je bio premali za nas dvoje. Kolja mi je stalno govorio da ćemo jednog dana kupiti veći stan, ili čak sagraditi kuću… Zavaravao me je, jednom rečju. Stalno je živopisno opisivao kako će sebi pronaći drugi posao, kako ćemo uštedeti novac i… Uopšteno, ubeđivao me je da mu je nezgodno da živi u mom stanu, da neće uvek biti ovako. U stvarnosti, sve je za njega bilo laka prašina. Bio je samo toliko vredan radnik na rečima. U životu nikada nije mrdnuo prstom da ostvari svoje snove. Međutim, po mom mišljenju, moj stan je bio granica njegovih snova. I tu je odlučio da se potrudi.
Činilo mi se da je kod nas sve u redu. Nikada se nismo svađali. Živeli smo kao u savršenoj harmoniji. Podržavali smo jedno drugo u svemu. Rekli smo jedno drugom sve što nam je bilo na umu. Sve, ali ne baš sve, kako se ispostavilo… Mislila sam da sam pronašla čoveka svojih snova. Bio je tako brižan, tako šarmantan. Samo je trebalo da razmislim o nečemu, a on je bio spreman da mi ispuni želju. Trudio se svim snagama da mi ništa ne treba, da hodam u svili i jedem gotovo iz zlatnih činija. Sada razumem o čemu se radilo.
Moje prijateljice su mi zavidele. Njihovi muževi nisu im posvećivali toliko vremena koliko je moj Kolja posvećivao meni. Uvek smo negde išli zajedno: u parkove, na ringišpil, u bioskop… Baš kao tinejdžeri. Pomislila sam: kako je dobro što se ova vatra koja se mnogima gasi posle braka nije ugasila. Živela sam i bila sam srećna. Ali trebalo je da razmišljam svojom glavom…
Ispostavilo se da nije bilo uzalud što me je ovako udvarao. Ispunjavao je svaki moj hir. Uvek je imao jednu stvar na umu… Kad se sada toga setim, čak se i uplašim: kako je to moguće? Da li je zaista moguće biti tako licemeran? Da li zaista nije bilo ni kapi iskrenosti u njemu sve ovo vreme? Da li je naša veza za njega zaista bila samo igra od početka do kraja? Koliko god sam pokušavala da se odvratim od ovoga, nisam imala drugog izbora nego da priznam da je on jednostavno prevarant i bezdušna osoba.
Ali ništa nije nagoveštavalo nevolju. U našoj porodici vladali su mir i harmonija. To jest, naravno, meni se tako činilo. U stvari, sve ovo vreme je kuvao svoje podmukle planove. Kolja je u to vreme radio u kafiću, a ja sam bila administrator u teretani. Ispostavilo se da zarađujem više od njega, i Kolja je bio savršeno zadovoljan time. Koliko ja razumem, kafić u kome je radio nije bio baš popularno mesto, skoro niko tamo nije išao, pa je Kolja uglavnom provodio dane ne radeći ništa. Ako je hteo, mogao je da nađe drugi posao, nema problema sa tim u našem gradu. Ali njemu ništa nije trebalo, već je pronašao način da zaradi dodatni novac… Do određenog trenutka, nisam znao ništa o ovoj metodi. Većinu troškova sam snosio. Kolja je obećao da neće uvek biti ovako, da će jednog dana naći bolji posao… Ali to je govorio samo zbog toga. Bilo mu je sasvim udobno da živi od mene. Imali smo zajednički budžet, i nije se stideo da kupi karte za prvi red za utakmicu, karte za sebe i svoje prijatelje, a da me nije pitao. Rekao je da mu ponekad zaista treba opuštanje, da ako se dobro ne odmori, neće moći da radi. Naravno, naravno, stvarno se mučio, savijao leđa na poslu.
Inače, ako ostavite po strani finansijske probleme, sve je izgledalo kao da nam ide odlično… Kao da. Ali u tome je stvar, nikada ne možete ostaviti po strani finansijske probleme. Ponekad se upravo u njima čovek otkriva.
Koliko god naivna bila, ipak sam počela nešto da sumnjam. Sve je počelo kada sam pronašla češalj u našem stanu. Nije bio moj češalj, sigurna sam u to. Ranije mi nikada ne bi palo na pamet da sumnjam u muževljevu vernost. Mislila sam da je još uvek ludo zaljubljen u mene. I eto ga: tuđi češalj. Dugo nisam mogla da dođem sebi posle ovog otkrića.
Šta sam mogla da pomislim? Da je moj muž odlučio da savlada frizerski zanat? Naravno da ne. Odgovor se sam nametnuo: moj muž dovodi nekoga u naš dom dok sam ja na poslu. Nisam Kolji ništa rekla o svom otkriću. Stalno sam sumnjala u to, nisam htela da verujem. On je i dalje bio nežan i privržen meni, a pogledajte kako se sve završilo… Moja nežna i privržena zver. „Kako on ima dovoljno savesti?“, pomislila sam. Nisam imala pojma da je jednostavno nema. Nisam znao šta da radim. Želeo sam da budem sto posto siguran… Da sam mu rekao za češalj, smislio bi nešto i bio bi pažljiviji u budućnosti. Želeo sam da ga uhvatim na delu. Nekoliko dana sam razmišljao o tome šta..
Još uvek sam oklevala oko toga.
Ali onda sam jednog dana sedela na kauču i čitala i odjednom sam primetila dugu crnu dlaku na naslonu kauča. „Ne, to je previše“, rekla sam sebi. Nisam želela da živim u nepoznatom. Morala sam sama da shvatim…
