Alice je rodila sina dve godine nakon što se njen brat Saša oženio. Alisin Kavaler, jedva saznavši o budućem popunjavanju njihove zvanično neregistrovane porodice, odmah se rastvorio ili u zalasku sunca, ili u magli, ili još u nečemu, kao da ga nije bilo. Alisa je postradala, uzdahnula i ipak je odlučila da rodi, obosnovajući svoj izbor tim da “svako ima pravo na život”.
Niko je nije pokušao prejudicirati. Majka, Violeta Leonidovna, podržala je, otac je prihvatio neutralnu stranu, a Saša je samo odmahnuo glavom. Nije mu se dopala ideja o sestri, ali da je to bilo kao pokušaj da se zaustavi oklopni voz golim rukama, znao je savršeno.
Vika, žena brata, takođe se nije mešala, rekla je samo:
– U ovoj priči je lepo samo što je taj njen narcis, takozvani verenik, pobegao. Bilo bi joj teško s njim.
Dečak je rođen tačno na vreme-zdravo, ružičasto dete. Ime mu je dato nezatejlivo Viktor. Violetta Leonidovna je bila izvan sebe radosna, ponosna, uznemirena i istovremeno zbunjena. Izvod iz porodilišta je organizovan svečano, naručio je fotografa i videografa, iznajmio limuzinu, kupio celo more cveća.
– Zašto trošiti toliko novca? – Vika se iznenadila kada je videla ovu veličanstvenu proslavu. – Mlade majke su još uvek oh, kako su korisne. Bolje bi bilo sačuvati.
– A ne tvoja stvar-odgovorila je Violeta Leonidovna i usmerila snahu oholim pogledom. – Imamo dovoljno za sve. I bolje bi bilo da razmislite o svojoj deci umesto da računate tuđi novac. Koliko ste već sa Sašom? A sve ni dete ni mače.
Vika je bila zbunjena.
– Ja sam tvoj novac i nisam mislio da računam.
– Pa, onda i ćuti – bacila je svekrvu i odmah procvetala sa bolivudskim osmehom, otišla u susret Alisi, koja se spuštala stepenicama niskog krila: – Alisonka, ćerko! Čestitam vam od srca!
Alisa je izgledala iscrpljeno, donelzя je bila umorna: pod očima su bile prolitemske senke, lice se spustilo i bledilo. Kao da je ostarila pet godina za tri dana koliko je provela u porodilištu. Sa vidljivim olakšanjem predala je majci plavu svitku i, čak i ne gledajući u pravcu Viki i Saše, ušla je u automobil.
Izgleda da je ne treba uznemiravati, rekla je Vika svom mužu. – Neka se odmori. Ipak, nije bila u kurortu.
“Ja sam samo za”, rekao je Saša.
Odnos sa Alisom bio je zategnut. On je to objasnio tim što je sestra uvek bila omiljeno dete kod roditelja, a bilo koje dobro mu je dostavljeno po preostalom principu, a takođe je i gomila dužnosti visila. Očistiti? Saša, ti si stariji. Pranje posuđa? Naravno, Saša, Alisa je još uvek mala. Šetati psa? Alisa neće uspeti, bolje Saša.
I tako u svemu, rekao je. – Ali ako se radi o poklonima, praznicima, nečemu takvom, Alisi je odmah potrebno. Za rođendan mi je neka mašina jeftina, Alisa lutka iz ograničene kolekcije. Ona je animator i sto u dečijem restoranu, a meni je dobro ako se pita peče kod kuće i salata se seče. A više od pet ljudi nikada nije moglo biti pozvano.
Vika je i sama odrasla u velikoj porodici: imali su četvoro dece, dve bake, deda, prabaku i roditelje, a još dva psa, tri mačke, papagaja i ribe, ali to se nikada nije dogodilo. Sve se delilo podjednako među svima, bez obzira ko je stariji, ko je mlađi. Zato je Violetta Leonidovna odnos prema svojoj deci nije mogla da razume: da li je moguće voleti nekoga manje, a nekoga više? Za nju je to bilo nerazumljivo.
Alisa se naselila kod majke-stan je postao skup za iznajmljivanje i ušla je u vaspitanje. Violetta Leonidovna je pomagala sve što je mogla, ponekad čak i na štetu sebe. Međutim, Vika nije bila posebno zainteresovana za njihov život – imala je svoju, punu яrkih emocija i boja. Ponekad je svekrva zvala, pričala kako su mlada majka i dete, ozbiljno pokušavala da razgovara o “dečjim iznenađenjima”, kolikama i zubima.
Ne razumem ništa u tome, znate, smejala se Vika.
– A treba razumeti-moralno je primetila jednom Violeta Leonidovna. – Vreme je da uhvatite svoju decu.
– Ali ne želim.
– Hoćeš, ne želiš, a mladost odlazi. Onda hoćeš, a ne možeš. Šta ćete raditi sa torbom? Da li ćete uzeti tuđu krv iz dečijeg doma?
“Pa, nisam pogledao tako daleko”, ispružila je Vika. – Tada će doći takav trenutak, a onda ćemo videti. Probleme treba rešiti čim stignu.
– A ti čekaj, čekaj, kad dođu, ugu, lažiraš njenu svekrvu.
Jednom je Vika i sama razmišljala, a ne da li da požuri sa potomstvom, ali je odmah odbacila tu misao. Ne sada. Pred njom je još puno vremena-ko god da kaže bilo šta. Nasmejala se sebi: zašto se neko uopšte setio da ima pravo da je pritisne i ukaže na to kako da izgradi svoj život? Na kraju, Vick je želeo da uživa još malo pre nego što je zaronio u omut Duda, komplementarne hrane i pelena.
Kada je godik udario nećaka, Vikina je umrla od bake, ostavivši unuku u nasledstvo malu dačku nedaleko od grada. Nakon što je izgorela, Vika je počela da uređuje teritoriju i iznenada se zaljubila.
– Nikad ne bih pomislila da će me baštovanstvo i baštovanstvo toliko uzbuditi — smejala se dok je mužu govorila o novom hobiju. – Ali istina je sjajna! – I počela je da pravi planove: – sledeće godine ćemo tamo posaditi bugarski biber i paradajz. Želim da pokušam da uzgajam povrće.
Saša joj je pomagao u svemu. Nedovoljna je bila samo Violetta Leonidovna. Nekoliko puta je došla u daču, pažljivo, uporno pogledala sobe i kuhinju, prošla kroz voćnjak. Pocokala je jezikom.
– Hozяйstvo, da…
A nekoliko dana kasnije, Saša je pozvala sa neočekivanim predlogom: zašto ne bi ostavili daču Alisi?
– Zašto? – bio sam iznenađen. – Lakše joj je, dete.
“Pa, njen verenik je ovde zakazan”, nevoljno je podelila Violeta Leonidovna. – Možda će se pojesti, otac će imati dete… pa gde da žive? Imamo li šta?
Saša je još više iznenađen:
Zašto bismo o tome razmišljali? Neka mladoženja razmisli gde će nevestu dovesti.
Bezdušna, bacila je Violet Leonidovna i spustila slušalicu.
Ali, očigledno nije nameravala da se povuče od ove ideje i započela je široku kampanju za okučenje snahe i sina. Obojica su čvrsto držali gluvu odbranu, tiho se čudeći njenom ponašanju i pitajući se kada će konačno zaostati.
Zatim je svekrva nestala, pozivi su prestali, poruke u čatovima i mesendžerima. Došla je neka sumnjiva, napeta tišina. Vika se plašila da razgovara o ovoj temi sa svojim mužem, on takođe nije počeo razgovor. I oba su svakog minuta čekala još jedan poziv.
Ali, Alisa je pozvala umesto nje.
“Vic, ovde imam hitne stvari”, rekla je dirljivim tonom. – A mama ne može da sedi sa sinom. Tata je takođe na poslu. Zar ne bi mogao da budeš sa Sašom časik za Vitenkom?
Pokolebana, Vika se složila. Vita je imala godinu i sedam godina, odrastao je aktivan, promišljen, zabavan mališan, a ona nije bila protiv druženja s njim. Još više, sedi sat – sigurno neće nestati od nje.
Alisa je stigla dvadeset minuta kasnije, ušla u kapiju, gurnula kolica ispred sebe, gurnula viku paket igračaka i neke hrane.
– Ja, naravno, ne zadugo, ali odjednom je gladan.
– Nismo prazni u frižideru. primetio je Saša. – Ne bi se stezao.
Alice je mahnula rukom:
– Hajde, nije poenta. Nije sve što jede, pa…
Uzela je Sina nakon sat i po, a sledećeg dana je ponovo pozvala sa istim zahtevom.
“Samo prolazim kroz medicinsku komisiju”, objasnila je. – Juče nisu svi lekari uspeli da zaobiđu. Sedite još sat vremena-drugi?
“U redu”, složila se Vika, iako ju je molba zolovke malo upozorila.
Od tog dana, zahtevi za sedenje sa vitom su se izlivali skoro nedeljno. Onda ona treba da kupi novu odeću, onda stan za iznajmljivanje vidi, onda neka dokumenta oformiti. Vika je osećala da počinje da se ljuti. Pa, koliko možete, Ona je pronašla besplatne dadilje?
– Šta si ti, u otpadu? – drsko je pitala Alice. – Nije ti stranac! Još više, na odmoru ste, samo danima tamo i radite da roštilj pečete i da se valjate po visećim mrežama.
– Neistina-uzviknula je Vika. – Imamo povrtnjak. Danima smo na njemu.
Alisa je svaki put ostavljala sina na sve duže vreme – sve je počelo sa sat vremena, a završilo se tako što su proveli ceo dan sa njim od jutra do večeri. Zolovka nije ni pokupila igračke-zašto? – ali hrana je prestala da se donosi, zbog čega je Vike morao da kuva dodatno i za dete. Od bilo kakvih razgovora, Alice je mahala i iznova i iznova izbacivala istu frazu:
Da li će nešto otpasti od tebe? Ionako nemate šta da radite.
Vika je odavno pretpostavila da dok sede sa njenim detetom, ona uređuje svoj lični život-i bila je besna kao nikada u životu. U krajnjoj liniji, strpljenje je puklo, i kada je Alisa ponovo bez upozorenja dovela Vitu, izbila je u lošim rečima.
Zolovka je uplašeno zamrzla, pucajući na oči.
– Šta, kukavica je otišla?
– To ti je kukavica otišla! Vika je pukla. – Dolaziš bez zvona, bacaš dete i bežiš! Ali ako ste pre nego što ste uspeli da vratite taj broj krune, sada nećete uspeti. Mi više nećemo čuvati tvoju Vitu.
Alice se trznula kao udarac, stisnula usne.
“Takođe mu je potrebno stalno kuvanje”, nastavila je Vika. – Imam šta, vreme vagon, da moram da stanem sat vremena pored šporeta zbog tvog sina? Bolje da ovo vreme provedem na sebi! I mi kupujemo proizvode njemu, a vi svaki put” zaboravite ” da donesete.
Alice je škiljila.
– Šta, hleb za dete zameraš?
Vika se ošamarila po čelu.
– Šta nosiš? Ne zameram, ali takođe neću stalno hraniti vašeg sina. On mi je, ako nisi zaboravio, niko.
– A Saše je nećak! “uzviknula je Alice. – Ako nisi zaboravila, zauzvrat, da je Saša tvoj muž.
Vika je prekrižila ruke na grudima.
