Ova priča se dogodila davno, sedamdesetih godina, u naselju državne farme na netaknutoj zemlji…
Tamara, menadžerka i istovremeno prodavačica u seoskoj prodavnici, spremala se za posao rano ujutru, drhteći pod najlonskim kaputom. Roba je isporučena uveče, ali ona i njena pomoćnica Albina bile su toliko iscrpljene od prijema i stavljanja proizvoda u frižider da nisu imale vremena da stave galanteriju, kancelarijski materijal i hranu na police. Tako su morale da se odvuku do prodavnice u zoru.
Još nije bilo baš svetlo, samo je nekoliko svetala bilo na prozorima, seljani su se polako spremali za posao. Jesenje vreme je bilo vlažno i bljuzgavo zbog sitne kišice. Noge, obute u gumene čizme, klizale su sa staze, koja se samo smatrala asfaltiranom, a u stvari je bila sva u rupama i kolotrazima, tako da je bilo nemoguće brzo hodati.
Napred, tačno na sredini staze koja je vodila uz ogradu škole, bila je nagomilana gomila krpa. Tamara je psovala: „Kakvi idioti! Lenji su da ih odnesu u smeće, bacali su svoje jorgane gde god su mogli! Da li deca treba da idu u školu u krpama ili tako nešto?“
Odjednom se gomila pomerila i zastenjala. Tamara je u strahu skočila unazad pravo u baru, psovala, ali, savladavajući sebe, prišla je bliže. Sagnuvši se, videla je da to nisu krpe, već čovek obučen u nezamislive krpe. I poznavala je ovog čoveka, lokalnog pijanca, moglo bi se reći čak i beskućnika.
„Hej, šta se ovde izležavaš?“ šutnula ga je sa gađenjem. „Rano si se napio jutros, idi kući i odspavaj!“
Ali beskućnik ju je pogledao tako prodorno kroz svoju zamršenu kosu da je Tamara, nimalo sentimentalna dama, osetila kako joj srce preskače. Čovekove oči su bile kao oči životinje u ćošku, beznađe je bljesnulo u njima, a lice mu je bilo iskrivljeno bolnom grimasom.
„Kako se ponovo zoveš? Zašto se tako grimasiraš?“
„Noga me“, promrmlja beskućnik, „baš me boli. Moram kod bolničara.“
Nije bilo apsolutno nikakvog vremena da se pregledaju njegove tegobe, a magla je smetala, pa je Tamara naredila čoveku da prošeta sa njom do prodavnice, pošto u selu ionako ništa još nije bilo otvoreno. Daće mu zavoj, jod, sipati mu čaj, a zatim ga pustiti u stanicu za prvu pomoć da se leči. Beskućnik se s mukom uspravio i, nekako šepajući, vukao se za ženom.
Tako, jedan za drugim stazom, stigoše do seoske prodavnice i ukoče se od čuda, jer su gvozdena vrata bila širom otvorena. Na tremu, pod prigušenim fenjerom, ležao je vezani stražar Petrovič sa krvavom glavom i prljavom krpom u ustima. Videvši ih, zajaukao je i počeo da se izvija, pokušavajući da se oslobodi veza. Tamara se zadiha i pritrča starcu. Izvukavši mu začepljenje iz usta, počela je drhtavim rukama da odvezuje konopce. Ali stražar, kašljući i pljujući, prohripta: „Tu su, kradu…“
„Bože moj, ko su oni, ko krade?“ Tamara je bila previše uzbuđena da bi razumela, ali beskućnik je bio pametniji i, zaboravivši da je jedva šepao, brzo je uleteo u sobu.
Menadžer je pojurio za njim u prodajni prostor. U mraku se čulo gužvanje i jaukanje, a videle su se i neke senke. Snažno gurnuvši ženu, čovek je protrčao, stavljajući nešto u džep dok je trčao, i odjurio iz prodavnice. Beskućnik je sedeo na drugom razbojniku, bučno frkćući, uvijajući ruke iza leđa. Na podu se stvarala velika lokva krvi, ali Tamara nije imala vremena da razmišlja o tome šta je to, već je požurila da pomogne beskućniku. Menadžerka je bila žena sa oblijim grudima, pa je uspela da zadavi lopova svojom težinom, a zajedno su mu vezali ruke kaišem izvučenim iz pantalona.
Kada je Tamara upalila svetlo, ugledala je scenu haosa: flaše vina su bile polomljene, vreće brašna i žitarica su padale sa polica, razbacane konzerve hrane, pakovanja cigareta i zgnječene čokoladne pločice dodale su haosu. Dobro je što razbojnici nisu stigli da iznure nesortiranu robu i sef sa jučerašnjim prihodom.
Ali glavni problem je bio nešto drugo: jedan od razbojnika je nožem izbo neočekivanog zaštitnika, beskućnika, i oko njega se širila lokva krvi, mešajući se sa prosutim porto vinom. Čovek je rukom držao ranu na stomaku, čelo mu je bilo prekriveno znojem, lice mu je brzo bledelo, činilo se da će izgubiti svest.
Tamara je čizmom šutnula vezanog lopova da se uveri i odjurila u ostavu da dođe do telefona. Drhtavim rukama pozvala je policiju i hitnu pomoć. Malo došavši do daha, pozvala je direktora državne farme San Sanič, lekari i policajci, beskućnik je bio potpuno oslabljen i jedva je disao. Tamara je žurila oko njega. Otkopčala je svoju jorgansku jaknu, pocepala džemper i otkrila ranu, pokušavajući da zaustavi krvarenje peškirima.
Hitna pomoć je brzo odvezla ranjenike, policija je, nakon uvida u mesto događaja, odvela pritvorenog razbojnika. Tek tada su Tamara i njena pomoćnica, koje su stigle na vreme, počele da uspostavljaju red u prodavnici i broje gubitke.
***
Selo je brujalo: nije se svaki dan dešavalo da im prodavnica bude opljačkana. Iako je bilo dosta ljudi sa strane: nadničara, studentskih građevinskih ekipa i vozača koji su prevozili žetvu. Svi su ostajali u studentskom domu, tako da su se ljudi tamo stalno menjali, jednom rečju, to je bilo dvorište kroz koje se prolazilo. Ljuti direktor je vikao da će sve poslati dođavola i zatvoriti studentski dom kao žarište kriminala.
Seljani koji su dolazili u prodavnicu
Žene su živo razgovarale o incidentu. Tamara je od njih saznala da je drugi razbojnik uspeo da pobegne, ali da ga policija traži. Direktor San Saniča obećao je da će sam zadaviti lopova čim ga uhvate. A beskućnik koji je herojski zaustavio lopova uopšte nije bio beskućnik, već Andrjuška Krasiljnikov. Nekada je bio dobar čovek, živeo je na susednoj državnoj farmi, a kada je počeo da pije, žena Valka ga je izbacila. Preselio se na njihovu državnu farmu, radio na gradilištu, ali tamo nije dugo ostao. Dok je bio pijan, ukraden mu je ili pocepan pasoš, pa je bio beskućnik, jer ga niko nije hteo zaposliti. Tamara je slušala tračeve sa velikim sumnjama, a istovremeno, stegnutog srca, bilo joj je jako žao ovog čoveka. Nije mogla da veruje da je on poslednji pijanica: ovaj beskućnik nije ostavljao utisak pijanice ili nitkovca, već jednostavno gubitnika. Odlučila je da kada ode u posetu stražaru Petroviču, svrati kod Andreja.
***
Nekoliko dana kasnije, ostavivši svoju pomoćnicu u seoskoj prodavnici, ušla je na odeljenje okružne bolnice sa kesom poklona za Andreja. Žena je gledala u lica pacijenata, okretala glavu, tražeći neočekivanog spasioca, ali nije mogla da ga prepozna. Medicinska sestra na odeljenju pokazala je na bledog, ćelavog čoveka. Bilo ga je teško prepoznati kao onog obraslog, prljavog beskućnika kakav je bio pre nekoliko dana.
– Evo ga, Krasiljnikov! Andrej, došli su da te vide!
Čovek je otvorio oči, i tek tada ga je Tamara prepoznala po njegovom beznadežnom pogledu.
– Andrej, – upita Tamara postiđeno, – kako se osećaš?
Stavila je poslastice na noćni stočić i sela na stolicu pored njega.
– Sve je u redu, Tamara Nikolajevna! Hvala vam!
– Donela sam poslasticu ovde. Zahvaljujući vama, Petrovič ima ne samo slomljenu glavu, već i potres mozga. Ti gadovi su mogli da me ubiju da nije bilo vas. Da li je vaša povreda ozbiljna?
– To je normalno, preživeću!
Medicinska sestra je intervenisala:
– Rana na stomaku nije ozbiljna, kaže hirurg, nož je prošao kroz tangentu, samo je mnogo krvi isteklo. Ali noga je bolesna, sve je bilo prljavo, gnojno, plašila sam se da ću morati da je odsečem, – žena je napravila „strašne“ oči.
– Bože! – dahtala je Tamara. – Možda će uspeti? Momak je mlad, kako može da živi bez noge?
– Možda će uspeti, – složila se medicinska sestra.
***
Krasiljnikov je ležao u bolnici do zime, lekari mu nisu odsekli nogu, izlečili su ga, iako je rana bila stara, skoro je dobio trovanje krvi. Beskućnik je dobio snagu, umio se, primetno se oporavio, počeo je da izgleda kao normalna osoba, ponekad čak i zgodan. Hvala Tamari – ona je praktično negovala čoveka, donosila mu čorbe, sokove, sveže mlečne proizvode.
Bila je toliko strastveno zainteresovana za njegovu sudbinu da je i samu iznenadilo saosećanje kakvo nikada u životu nije osetila. Brzo se okrenula od svog muža Toma kada je počeo pijano da maše pesnicama. Molio je za oproštaj i kleo se da se to nikada više neće ponoviti. Ali žena nije tolerisala porodične svađe, razvela se, a bivši muž je morao da se vrati iz devstvenosti u domovinu praznih ruku. Neka mu se zahvali što ga nije predao policiji!
I ona se nadvija nad Krasiljnikovim kao da joj je najbliži rođak. Mora da stari – tek je napunila četrdeset četiri godine – zato je postala tako saosećajna. Čak je otišla da poseti njegovu bivšu ženu na susednom državnom imanju. Momak mora da se vrati sa neke operacije negde i treba mu odeća za otpust! Otišla je pravo u prodavnicu, gde je nekoliko žena strastveno razgovaralo o nečemu.
– Zdravo, žene! Možete li mi reći gde živi Valka Krasiljnikova?
– Pa, ja sam Valka, samo što više nisam Krasiljnikova, već Petrova! Zašto sam vam ja potrebna? – odgovori najpametniji od njih.
– Htela sam da razgovaram o tvom mužu Andreju. U bolnici je, puštaju ga, potrebna mu je odeća. Spalili su stare krpe, a one što su bile u spavaonici ukrali su povremeni radnici.
U tom trenutku, na vratima prodavnice pojavio se čovek: „Valka, prestani da pričaš, na nas je red!“ Žena mu je odmahnula rukom i okrenula se Tamari:
– Više mi nije muž, tvoj Andrjuška! I ne dolazi ovde, ovde nema ništa! Sve je popio i sve izgubio u svom pijanstvu! Reci mu, da se ni ne pojavljuje!
Posle trenutka razmišljanja, Tamara je otišla kod direktora državne farme. Uprkos svojoj pretećoj prirodi, San Sanič je u osnovi bio dobrodušan čovek koji je bes brzo pretvarao u sažaljenje. Zato je uredio da Krasiljnikov dobije novi pasoš umesto pocepanog, dao mu mali bonus za njegovo herojstvo u odbrani imovine državne farme (Tamara mu je kupila odeću od ovog bonusa) i konačno rekao „heroju“:
„Krasiljnikov, ostavljam te na državnoj farmi. Čak su ti napravili i novi pasoš. Idi po njega. A mi ćemo ti naći posao“, pomislio je direktor. Čovek, još uvek oslabljen od operacije, nije bio pogodan za težak rad na državnoj farmi.
„Možda bi trebalo da te rasporedimo da radiš kao čuvar u seoskoj prodavnici dok ne instaliramo alarmni sistem?“
