Ali odmah je rekla da ga lekar čeka u svom kabinetu. Vadim je požurio kući. Jutros mu je žena javila da čeka dete. Vadim je odlučio da iznenadi Vitalinu. Zato je žurio da pripremi svečanu večeru. Kupio je voće, jer je sada devojci najpotrebnije da jede vitamine. Bio je toliko srećan
. Tri godine su pokušavali da imaju decu, i evo, konačno. Od radosti je ušao u zlatarsku radnju, dopale su mu se naušnice koje je odmah kupio za svoju ženu. Hteo je da joj priušti nešto lepo. Kada je sto bio lepo postavljen, vrata su se napokon otvorila i ušla je Vitalina.
Bila je bleda, brzo je otišla do kreveta i legla. Bilo joj je loše. Vadim je pokušao da pozove hitnu pomoć, ali mu je žena rekla da je to normalno. Malo se smirivši, seo je pored nje. Proveli su ostatak večeri razgovarajući. Sto je ostao ne diran. Ali nije bilo važno, samo da Vitalina bude bolje. Muž je saosećajno gledao svoju voljenu ženu. Vreme je brzo prolazilo. Konačno, porođaj. Vadim je bio veoma nervozan, čekajući rođenje deteta. Konačno, medicinska sestra je javila da je rođen sin.
Ali odmah je rekla da ga lekar čeka u svom kabinetu. Iznenađeni muž je pošao za medicinskom sestrom. Lekar nije gubio vreme i odmah je rekao da je stanje dečaka zadovoljavajuće, ali da postoji jedan problem. Noge. Nešto nije kako treba da raste, pa dečak neće moći da hoda. Samo u inostranstvu rade takve operacije, ali su veoma skupe. – Usput, vaša žena je potpisala odricanje, – rekao je lekar. Vadim je iznenađeno gledao u njega. Kad je stigla da potpiše? Tek je pomislio to, ali je ušao u sobu gde je ležala Vitalina. Okrenula se leđima prema njemu. Muž je dugo ubeđivao ženu da ne donosi takvu odluku. Neka predomisli, jer dečak nije kriv. Njegova pomoć je bila potrebna, njihova, roditeljska. Ali Vitalina je bila čvrsta u svom stavu. Takođe je došla njena majka, koja je tvrdila da i Vadim treba da se odrekne sina. Imaće još zdravu decu. Muž je ćutke otišao od njih.
Spakovao je stvari sada već bivše žene, zamenio brave na vratima da ne može da uđe u stan bez njega. Kupio je krevetac, kolica. U prodavnici dečije odeće zamolio je prodavce da mu pomognu da izabere sve što je bilo potrebno. Kada su Maksima otpustili iz porodilišta, otišao je da ga odvede kući. Prvo je sredio porodični odmor, a zatim je tražio informacije na internetu o deci poput njegovog sina. Bilo je teško za jednog oca sa novorođenčetom, ali znao je da će uspeti.
Našao je nešto, ali nije mnogo pomoglo. Tek mu je komšinica savetovala da u jednom selu živi starija žena koja se razume u takve bolesti. Može da povede Maksima kod nje. Ako ne pomogne, neće se prihvatiti da se bavi njime. Vadim je odlučio da krene. Nema šta da izgubi, samo trošak taksija. Kada su stigli, žena nije bila baka, već prilično mlada žena. Odmah je rekla da će pomoći, ali da mora da žive kod nje.
Muž je pristao, spreman je na sve kako bi pomogao svom sinu. Već posle šest meseci, dečak je počeo da puzi po Valentina’s domu. Vadimu se žena dopala, iako je bila starija od njega sedam godina. Za vreme koje su proveli zajedno, muž nije želeo da se razdvoji. Rekao je Valentina to. I ona se zaljubila u njega i njegovog sina. Zato je na njegovu ponudu da se venčaju odgovorila sa “da”. Konačno, Maksim je dobio majku, a Vadim ženu. Dve godine kasnije, Vadim je sa istog porodilišta dočekao Valentinu sa još jednim sinom. Prolazeći, Vitalina je videla Vadima i Maksima, koji je trčao oko njih i govorio: “Mama, mama, pokaži mi balon.”
