Daniel je ostao nepomičan nekoliko sekundi nakon što je izgovorio te reči. Cela kapela je kao da je zamrznuta. Ljudi su ga gledali nepoverljivo, a među okupljenima se širio tihi mrmljanje. Baka, Elena, osetila je da su joj noge poput vate i naslonila se na klupu da ne padne.
– Šta si rekao, dušo? pitala je drhtavim glasom, nadajući se da je čula.
Danijel, međutim, nije ponovio. Njegov pogled se još uvek naslanjao na očev kovčeg, a prsti su se stiskali na starog medveda. Dečakove plave oči izgledale su kao da gledaju negde daleko, iza hladnih zidova crkve.
“Ovde je. Gleda me.”to su bile njegove reči.
Elena je osetila hladno drhtanje niz leđa. Prisjetila se noći prije sahrane, kada je bila sigurna da čuje teške korake u hodniku, iako je znala da je Daniel spavao i da su vrata zaključana ključem. Možda je to samo mašta… ili možda ne.
Posle mise, ljudi su se okupili u crkvenom dvorištu, šapćući među sobom. Neki su bili uvereni da je dečaka jednostavno preplavila tuga, dok su drugi činili krstonosni znak,sećajući se starih priča o dušama koje ostaju pored svojih najbližih.
Elena je uzela Danila za ruku i krenuli su prema kući. Dečak je ceo put gledao kroz prozor automobila, kao da prati nešto nevidljivo.
– Danijele, ko je “on”? pitala je baba, pokušavajući da govori mirno.
Dečak je polako okrenuo glavu.
– Tata … ali on nije sam.
Ove reči su naterale Elenu da jače pritisne papučicu gasa. Kada se vratila kući, pokušala je da ga nagovori da jede, ali on je odbio. Sjeo je u svoju sobu pored prozora i počeo nešto mrmljati. Kada je baka zavirila, primetila je da razgovara sa medvedom kao da mu on odgovara.
Te noći, pri jakom vetru koji je udario u krov, Elena je kasno zaspala, ali je probudio čudan zvuk tihi korak i škripanje otvorenog prozora. Ustala je i prišla Danielovoj sobi.
Krevet je bio prazan. Prozor je bio otvoren, na vetru je plutala zavesa.
– Danijele! “uzviknula je u panici.
Tih, ali izrazit glas odgovorio je iz bašte:
– Ovde sam, bako.
Istrčala je bosonoga na travu i pronašla ga kod Stare jabuke koja je zurila u mrak. Medved je ležao na zemlji.
– Zašto si otišao? – pitala ga je oštro, hvatajući ga za ruku.
– Moram da idem sa njim. Tata kaže da je mama tamo.
Elena je osetila kako joj srce besno kuca. U mraku između drveća osećala se kao da vidi bledu siluetu okruženu čudnim svetlom. To nije bila magla ili senka…
– Nema nikoga. Idemo kući! – insistirala je.
– Da, bako. I kaže da ako sada ne odem, nikada je više neću videti.
Zgrabila ga je za ruke i utrčala unutra, zatvarajući sva vrata i prozore. Ostatak noći provela je kraj njegovog kreveta, plašeći se škiljenja.
U danima koji su usledili, Daniel je postao još povučeniji, ali je sve više razgovarao… sa medvedom. Tvrdio je da mu prenosi poruke “odatle “i da će” oni” doći kada bude spreman.
Elena je zatražila pomoć od starog parohijskog sveštenika-oca Mattea, poznatog po svojoj mudrosti. Proveo je dug razgovor sa dečakom, nakon čega je ozbiljno pogledao baku.
– Kaže da ih vidi. Da stoje ovde, upravo sada.
Otac Matteo poprskao je sobu svetom vodom i savetovao je da svake noći pali sveću.
Sledeće noći Elena se probudila osećajući miris voska i ruža. Vrata Danielove sobe bila su odškrinuta. Sedeo je na podu sa medvedom u rukama, ispred njega krug obojen belom kredom, a u sredini je bila sveća. Plamen se neprirodno trzao, kao da ga je gurnuo nevidljivi vetar.
– Šta to radiš?! viknula je.
– Otvaram kapiju, bako. Rekli su mi to.
Plamen se iznenada podigao visoko i ugasio. U mraku se začuo šapat, dubok i stran dečjem glasu:
– Vreme.
Elena je uhvatila Danila u ruke i pobegla iz kuće. Kada su se vratili sa ocem Matteom, krug više nije bio prisutan, a medved je ležao izgoreo na jednoj strani.
Od tada, Elena ga nikada nije ostavila samog po mraku. Ali u dečakovim očima i dalje je goreo isti čudan sjaj. A ponekad, usred noći, bila je sigurna da vidi dve figure kako stoje u podnožju kreveta-jednog sina, drugu snahu-gledajući Daniela sa mešavinom tuge… i nestrpljenja.
