Eva je izašla iz dvorane samouverenim korakom, uverena da sve ide svojim tokom. Čula sam kako se vrata zatvaraju, a pete su joj tapkale hodnikom. Thomas je još neko vreme stajao pored mog kreveta. Osetila sam njegovo prisustvo-nespretno, slabo, puno Tihog pristanka.
Izvini, mama… – šapnuo je tiho, kao u sebi. Nije bilo snage u tome. Samo sramota i bespomoćnost.
A onda je i on otišao.
Otvorio sam oči. U sobi je vladala tišina, prekinuta samo ritmičkim zvukom aparata. Bip. Bip. Bip. Još sam bila živa. Više nego ikad.
Pažljivo sam pritisnuo dugme za zaustavljanje na diktafonu. Dokazi su zaštićeni.
Dva dana kasnije napustio sam bolnicu.
Lekari su rekli da je to čudo. Da se zdravlje poboljšalo, da sam reagovao na lečenje. Ali znao sam: vratio sam volju u život. I imao sam svrhu.
Tomas mi nije ponudio da živim sa njima. Odveo me je samo u moj stari stan-onaj koji je Eva želela da proda što je pre moguće.
Znala sam da je već ovde. U ormarićima je vladala lagana zbrka, miris njenog parfema lebdio je u vazduhu. Tražila je. Ali nije pronašla ništa.
Jer sve što je važno odavno je sigurno-van njenog dosega.
Uveče sam seo za računar. Poslao sam unos u njeno poštansko sanduče. Samo jedan komentar:
“Hvala na iskrenosti.”
Tri dana kasnije dobio sam poziv od svog javnog beležnika.
– Gospođice Marija, dobro je što ste poništili ta punomoćja. Vaša snaja je pokušala da pristupi datotekama imovine. Ali sve je blokirano.
Nasmešila sam se. Jesen je gledala kroz prozor, lišće je plesalo na vetru. Napolju je bilo tiho, ali znao sam da se oluja tek približava.
Eva se ponovo pojavila. Sa buketom cveća i tako lažnim osmehom da me je zabavio.
– Marija, drago mi je što si kod kuće. Brinula sam se za tebe”, rekla je slatkim glasom.
– Uđi, Eva. Lepo je što ste došli-ljubazno sam odgovorio.
Skuvala sam čaj. Sjedio sam je u dnevnoj sobi, na mjestu gdje je opseg mikrofona bio najbolji. To nije bio jedini diktafon koji sam imao. Sve je bilo pripremljeno.
– Znate, mnogo sam razmišljala u bolnici-počela sam. – o životu. O poverenju. O kraju.
Ćutala je. Ali video sam ga kako steže ruke.
“Želim da napišem Novi zavet”, rekla sam mirno.
Nada je bljesnula u Evinim očima. Pokušala je da to sakrije, ali previše sam dobro znala ovu igru.
“Naravno”, oduševljeno je odgovorila. – Čim poželiš.
Nedelju dana kasnije ponovo sam je pozvao. Ovaj put sa gostima.
U susednoj sobi su čekali moja prijateljica Klara i moj advokat. Sve su snimali.
– Reci mi, Eva, – tiho sam počela. – šta misliš da pripadaš?
Započela je monolog. Dirljiv, naučen. O tome kako me je volela. Kako se brinula o meni. Koliko im je bilo teško da žive sa Thomasom i koliko žele da počnu ispočetka. Kako bi novi dom postao san.
U uglovima očiju pojavile su se lažne suze.
“Imam beleške”, hladno sam prekinula. Znam šta si rekla kad si mislila da ne čujem. I znam šta ste nameravali.
Lice joj se smrzlo. Ruke su joj zadrhtale. Glas je propao.
– Marija… bilo je to u trenutku slabosti. Ne razumeš … umorna sam. Nisam hteo da te povredim.…
– Ali ti bi bila spremna da to uradiš ako bi mogla. I oboje to dobro znamo.
Nisam je kontaktirao sa policijom. Bar još ne. Jedna činjenica da sam to mogao učiniti u bilo kom trenutku bila je dovoljna.
Sutradan je napustila grad. Smirno. Ne opraštajući se. Bez objašnjenja.
Tomas je ostao. Nije imao hrabrosti da me pogleda u oči. Nije se opravdao i nije se izvinio.
Ali više nisam živela za njega.
Ažurirao sam Testament. Polovina imovine prebačena je u fond za podršku starijim osobama žrtvama nasilja u porodici. Ostali su Klari i još dve žene koje su ceo život bile pored mene. Pravi prijatelji.
Svakog jutra sedim uz kafu pored prozora i gledam u grad. Sve je mirno. Smirno. Ali nikada neću biti isti.
Osveta me ne zanima. Istina je dovoljna.
Istina… dobro je zaštićena. Na fleš disku. U sefu.
Da li će neko ikada kliknuti na “Reprodukuj”.
