Jutro je polako zavirivalo kroz prozor, siva traka svetlosti. Elena je već sedela obučena na ivici kreveta, sa torbicom u rukama i pogledala u pod. U stanu je vladala tišina. Previše poznato, preteško.
Tiho je prošetala hodnikom i pogledala vrata Kristinine sobe. Njena ćerka je spavala. Umoran kao i uvek. Previše zauzet, previše introvertiran, previše… nesvesno. Elena nije ostavila belešku. Nema dramatičnog pisanja. Samo je otišla.
Na stanici je kupila prvu kartu. Avtobus do Krakova, gde je živela njena starija sestra Anna. Dugo se nisu videli. Uvek su postojale “važnije stvari”, uvek je nekome nešto potrebno. Ali sada je Elena osetila da ako se ne brine o sebi, onda nema šta da daje drugima.
Anna ju je pozdravila bez pitanja. Čvrsto ju je zagrlila i tiho rekla::
– Dobro je što si ovde.
Prva dva dana Elena je spavala gotovo bez prekida. Telo je konačno dobilo dozvolu da se odmori. Duša-još ne. Trećeg dana, Ana ju je povela u šetnju do Visle. Vazduh je bio svež, a grad je izgledao manje bučno nego inače.
Znate, rekla je Ana, gledajući u daljinu, možete se popeti čak i ako padnete u tišini.
Elena nije odgovorila. Ali njeno srce, prvi put posle dužeg vremena, osetilo je nešto drugo osim umora: osetilo je olakšanje.
Kristina je počela da piše.
Prvo hladno:
“Ne razumem šta se dešava. Kada ćeš se vratiti?”
Zatim malo mekše:
“Ako sam te povredio… izvini.”
I konačno,:
“Mama, Nedostaje mi. Možemo li razgovarati?”
Elena je čitala. Nekoliko puta. Ali nije odgovorila. Još ne. Znala je da prvi put u životu ne mora da žuri sa oproštajem. Da ne mora ponovo da se potiskuje da bi smirio nekog drugog.
Nedelju dana kasnije vratila se kući. Nije za Christinu. Za sebe.
Stan je bio tih. Na stolu je bila beleška.:
“Izvinjavam se. Nisam znao koliko radiš za mene. Čekam da budeš spreman. – Kristina”
Nije bilo suza. Nije bilo explozije. Samo dubok, tih dah. Elena je osetila da joj se srce ponovo stisnulo. Da se ne mora boriti za priznanje. Jer je počela da ih daje sebi.
Vremenom se Kristina počela menjati. Polako. Pitala je:
– Mama, mogu li ti pomoći?
Nekad je pripremala večeru. Ponekad je sama čistila. I rekla je nešto što joj do sada nije palo na pamet:
– Hvala. Znam da sam te zanemarila.
Elena nije odmah odgovorila. Umesto toga, gledala je. Gledala je. I videla je u svojoj ćerki ne samo umor i frustraciju, već i iskušenje. Stvarno.
Jedne večeri sedeli su zajedno na balkonu. Grad je tinjao svetlima. Između njih su stajale dve šolje čaja i tišina — više nije teška, već puna razumevanja.
“Mama”, rekla je Christina tiho. – Plašila sam se da te ne izgubim.
– Prvo si me morala prevideti da bih shvatila da mi nedostaje-odgovorila je Elena nežno.
Christina nije odgovorila. Samo je ispružila majčinu ruku i lagano je stisnula. A Elena se nasmešila. Nežno, prvi put u duže vreme, bez gorčine.
Unutra više nije bilo praznine. Nije bilo vriska ili žaljenja. Bila je tišina-ali dobra. Čista. Mirna.
I samopouzdanje:da je njen život konačno njen.
