– Oh, kakav je sjajan portret izabran… u hrastovom okviru sa izrezbarenim ivicama, kao da je isklesan iz Starog zamka. Verovatno nije jeftino.
Glas Olega – mog muža, oca moje dece, čoveka sa kojim sam delio krevet, snove, godine-zvučao je iz malog zvučnika laptopa, ulazeći u sobu sa jedva primetnim šištanjem smetnji, kao da je sama stvarnost pokušala da uguši ono što ću sada čuti. Svaka reč je poput kapi ledene vode na goloj koži. Hladno je. Brutalno. Nema emocija.
Sedeo sam u ovom anonimnom gnezdu bez lica koje sam iznajmio već treći mesec — u stanu u kojem nije bilo duše, mirisa ili traga od mene. Samo zidovi obojeni sivom bojom i pogled izvan prozora: jesenji park u kojem su listovi, poput poslednjih uspomena, polako pali na zemlju. U rukama je šolja Americano. Dugo je hladno. Kao i sve u meni.
Na ekranu je prenos uživo. Proštalna Ceremonija. Sa mnom.
Ali nisam mrtav.
Gledao sam.
To je bio moj experiment. Moj ludi, očajni, nasilni experiment na ivici psihoze i istine. Platio sam osobi – profesionalnom organizatoru iluzija-čitavu godišnju platu da bih stvorio savršen pogled na moju smrt. Sahrana. Ožalošćeni. Tužni pogledi. Žalosni venci. Sve kao u filmovima. Samo bez scenarija. Samo sa živim ljudima za koje misle da me oplakuju.
Ali gledao sam. Video sam ga.
Na ekranu — Vera, moja sestra, drhtala je kao hladnoća i stavila crni šal na glavu. Njegovi pokreti su bili mehanički. Veštački.
“Oleg”, rekla je, ” cenila bi to.
Stisnuo sam čašu. Skoro sam ga zgnječio. U tom trenutku se smejao. Gorko. Kroz zube. Da, Bio bih zahvalan. Bila bih zahvalna ako je bar jedan od njih zapravo bio rastrgan od bola. Da suze nisu izmišljene, već stvarne. Da tuga nije bila samo maska koja se nosila na sahrani, poput crnog odela.
Ali ne. Stajali su kao na nekom dosadnom sastanku. Kao da leže u dugu. Kao da nisam osoba, već obaveza koja se konačno završila.
Kira – moja šesnaestogodišnja kopija, moje oči, rez na usnama-stajala je malo po strani. Dole glavom. Ali ne u molitvi. Ne u tuzi. Na telefon. Prsti su joj trčali po ekranu. Skoro sam je čuo kako piše: “Bože, kakav mračan dan. Crna boja nije moja. Zašto jednostavno ne odemo?»
Anton-devetnaest, visok, čela i očinskog pogleda-pogledao je u stranu. Vrane sede na golim granama breze. Lice mu je kamen. Nema emocija. Bez bola. Nema gubitaka. Bez senke. Kao da posmatra nečiji život, smrt nekog drugog.
“Nakon sahrane, zaustavićemo se u kancelariji, pokupiti njene stvari”, rekao je Oleg, svaki dan kao da razgovara o rasporedu čišćenja. – I dokumenti za auto. Još vam nije potrebno, ali morate platiti porez.
Anton je klimnuo glavom. Samo klimnu glavom. Nema reči. Bez pogleda. Ni trunke nagoveštaja da je izgubio majku. Samo poslovno prihvatanje činjenice. Kao da se radi o promeni vlasništva nad parking mestom.
Približio sam sliku. Uvećajte Olegovo lice. Njegove oči. Njegove usne. Njegove ruke. To je bio on… mirno. Možda umoran. Ali nije slomljen. Nije slomljen. Gde je oluja koja se pojavljuje u filmovima? Gde je krik duše? Gde je očaj? Gde je “ne mogu bez nje”? Gde je ” zašto je otišla?”?
Ništa.
Sve sam to prilagodio da vidim istinu. Moj psihijatar je to nazvao “radikalnom potragom za potvrdom”. Nazvao sam to poslednjom šansom da ostanem zdrav. Poslednji pokušaj da shvatim da li sam za njih-živa, ljubavna, bolesna žena – ili samo funkcija. Bankomat. Organizator. Domaćica. Žena koja se može zameniti poput izgorele sijalice.
I evo odgovora. Svetao. Brutalno. Bez bojenja.
Vera je prišla deci. Rekao je nešto tiho. Kira se namrštila kao dosadna muva i gurnula telefon u džep. Podigao pogled. Meni? Ne. Tetke. Oči nisu mokre. Nije crveno. Ne od suza. I od iritacije. Od dosade.
Oduvek sam mislio da sam Clai. Da će se njihov svet srušiti bez mene. Da sam srce kuće, puls, ritam. I oni stoje i razgovaraju o tome kako sastaviti dokumente za automobil. Kao da nisam osoba, već imovina koju treba ponovo registrovati.
Voditelj je započeo govor. Smanjio sam jačinu zvuka. Reči – “ona je bila svetlost”,” njena ljubaznost je sve zagrejala”, “ona će ostati u našim srcima” – postale su podsmeh. U laži. U farsu. Pogledao sam ih i osetio kako ledena pluta unutra. Nisam bio Svetlost. Bio sam pozadina. Udoban detalj enterijera. A sada kada su detalji uklonjeni, oni samo razmišljaju o tome kako da žive. Bez nepotrebnih osećanja. Bez dodatnog obožavanja.
Uveče sam prešao na kamere. One koje sam instalirao oko kuće. Moj špijunski centar. Pozorište apsurda. Moja lična muka.
Vratili su se. Oleg je ušao u stan, čak ni kaput nije skinuo. Otišao sam u kuhinju. Otvorio sam frižider. Ostati. Zatvori.
“Nema šta da se jede”, bacio je, kao da je to zločin.
Kira je bacila torbu u hodnik.
Tata, mogu li naručiti picu? Imam promotivni kod.
Niko nije rekao: “Mama je uvek ostavljala večeru.”Niko se ne seća da sam svakog petka pravio pesto testeninu. Niko nije uzdahnuo zbog činjenice da je kuhinja — centar kuće – sada samo soba u kojoj je ponestalo hrane.
Sat vremena kasnije sedeli su u dnevnoj sobi. Kutije za picu na stolu. Na ekranu je otkačena serija. Smejali su se. Sva trojica. Čak I Oleg. Čak I Anton. Čak I Kira.
Gledao sam. Nisam bio povređen. Osetio sam hladnoću. Hladnoća koja prodire u kosti, u srce, u dušu. Mislio sam da ću videti čežnju. Nespretan zagrljaj. Suze zaključane na stolu. I video sam … olakšanje. Kao da je iz kuće uklonjen strogi učitelj koji je sve vreme zahtevao red, čistoću, disciplinu. Kao da su eliminisali ugnjetavanje.
Prošla je nedelja.
Kuća se pretvorila u deponiju.
Planina tanjira u sudoperu kao spomenik mom odsustvu. Anton je pokušao da se opere i poplavio komšije. Oleg je vikao na njega ne zato što je sve zabrljao, već zato što će sada morati da se izvini. Rešavanje problema. On.
Zvala me je svekrva. Oleg je uključio spikerfon.
Kako si, sine? Drži se?
– Dobro, mama. Mi se snalazimo”, rekao je, gotovo zabavno. – Čak je postalo malo tiše. Znate, Lena je volela da sve bude po njenom mišljenju. Korak levo-pucanje.
Zatvorio sam oči.
Postalo je tiše.
Tako se zove moja ljubav. Moja briga. Moj pokušaj stvaranja udobnosti. Moja pravila. Moj bol. Pucnjava.
Kasno uveče, kada su deca otišla, Oleg je ostao sam. Nije snimio foto album. Nisam pogledao naše fotografije sa venčanja. Ne sećam se.
Otvorio je laptop. I počeo sam da tražim koliko koštaju automobili sada kao moj. Pragmatično. Poslovno. Kao da nisam osoba, već imovina koju treba proceniti.
Promenio sam kameru. U mojoj spavaćoj sobi.
Vrata su se otvorila. Kira Je Ušla. Otišao sam do toaletnog stola. Uzeo sam svoju omiljenu bocu parfema. “Sloboda” – tako se zvala. Zadržao sam dah. Možda je sada vreme? Možda će me osetiti? Hoće li se setiti?
Poprskala je zglobove. Okrenuo sam se ispred ogledala. Osmeh. Zatim otvorite kutiju. Izvukao sam lanac. Zlato. Tanak. Onu koju mi je Oleg dao nakon njenog rođenja. Probajte. A on je glasno rekao:”dolazi.”
U tom trenutku sam shvatio: ne tuguju. Oni dele trofeje.
Prošle su tri nedelje.
U petak uveče, Oleg je šetao dnevnom sobom. Osmeh. Osmeh koji nisam video godinama. Nežno. Čeka.
“Da, naravno da čekam”, rekao je. – Deca kod prijatelja. Kuća na raspolaganju.
Srce mi je stalo.
Sat vremena kasnije zazvonilo je zvono na vratima.
U Pragu Marina. Njegov kolega. Sa predatorskim osmehom koji sam oduvek mrzeo. Ušla je. U mojoj kući. U mojoj tvrđavi. Doneo sam bocu vina.
Oleg mi je izvadio čaše. Od tankog stakla. One koje sam izabrao za godinu. Sipao sam vino. Popeli su se na moidivan.
“Konačno”, rekla je Marina dok je pijuckala. Mislio sam da nikad nećeš odlučiti. Tvoja Lena je bila takva … tačno. Plašila sam se nje.
– To je bila ona… teško”, odgovorio je Oleg izbegavajući.
Pričali su o meni. U mojoj kući. Pili su mi čaše. Smejte se. Flert.
I u tom trenutku se sve u meni promenilo. Hladnoća je ustupila mesto vatri. Vatra besa. Bes. Bol. To je bilo skrnavljenje. Skrnavljenje mog života, godina, suza, ljubavi.
Marina mu je pružila ruku preko ramena.
– Ali sada je drugačije. Sad me imaš.
Klik.
Ograničenje je dostignuto.
Oštro sam zalupio laptop. Posmatranje je završeno.
A onda je došla jasnoća. Hladno. Ledeno. Kristalna.
Otvorio sam još jedan laptop. Uneo sam lozinke. Na ekranu je naš rezultat. “Naša” je iluzija. 90% prihoda je moje. Moje noći. Moji projekti. Moji uspesi.
Bio sam glavni vlasnik. Tada se Oleg nasmejao:”opet vaši blagoslovi.”
Pogledao sam broj. Moj rad. Moje neprospavane noći. Jedan dodir. Dva. Uvođenje iznosa.
Potvrda.
Skoro sve sam prebacio na svoj tajni račun. Ostavio sam im dovoljno da plate komunalne usluge. Nema više penija.
Susret. Otišao sam do prozora. U kući nasuprot – mojoj kući nasleđenoj od mojih roditelja koju nisam ponovo registrovao-svetla su se upalila.
Tamo je tuđa žena pila moje vino. Sedeo sam na kauču. Govorio je o mom životu.
Prvi put posle dužeg vremena nasmešio sam se.
Emisija je gotova.
Lekcija počinje.
Ujutro je Oleg pokušao da kupi aparat za kafu. Plaćanje je odbijeno. Otvorio je aplikaciju. Lice je prestravljeno. Obrve – prema plafonu . Panika. Pozivi u banku. Optužbe za hakovanje. Marina gleda sumnjivo.
Do večeri su saznali.
Novac se neće vratiti.
A onda je počela prava žalost. Ne za mene. Po načinu života.
Kira je jecala, a ne o svojoj majci. O kursevima. Za telefon. Anton je pobegao iz stana. Oleg je sedeo na kauču sa glavom u rukama.
Evo ga. Prava tuga. Nije ljudski. Za udobnost.
Čekao sam do ponoći.
I poslao sam poruku. Sa novog broja.
“Da li vam se svidelo iznenađenje?»
I priložio fotografiju. Sveže. Ja sam na plaži. U sunčanim naočarima. Osmeh.
Čitao je. Lice je belo. Od besa. Razgovor. Ispustio sam ga.
Druga poruka:
“Stan je moja imovina. Imate nedelju dana da odete. Uzmi stvari. Osim Mojih.»
Isključio sam telefon. Isključio sam kamere.
Imati.
Mesec dana kasnije, sedeo sam u kancelariji psihoterapeuta.
