Toliko joj je trebalo da se probudi jednog jutra bez straha.
Ne slušajući tresenje vrata.
Ne računajući korake u hodniku.
Bez stiskanja ispod kašike kada se ekran telefona upali.
Bez nošenja ruža za usne “ne nerviraj se ponovo”.
Živela je kod tetke Vani sa trećeg sprata.
Dvostepeni panel sa obojenim zavesama, slika cimeta iznad kreveta i stare stolice sa najlonskim stolnjacima.
Ali u očima ove žene bilo je nešto čvrsto, tiho, nepotkupljivo.
Nisi prva, draga”, rekla je prve noći. Preživela sam dva braka. Jedan je pesnicama, drugi hladnoćom. Možeš to da uradiš.
I uspela je.
Ali nije samo preživeo-počeo je da živi.
Ustao sam rano.
Napravila je kafu sa cimetom, gledala kako svetlost puzi po prozorskoj dasci.
Na poslu je bila mirna, čak i zabavna. Kolege su primetile.
Rečeno joj je:
– Promenio si se, ima nešto dobro u tebi. Sijaš.
I jednog dana, dok je čekao svoj red u banci, video je oglas na telefonu:
“Potreban je računovođa za ženski fond za podršku žrtvama nasilja u porodici. Flexibilno radno vreme. Stvarne promene.”
Ne razmišljajte o tome.
Prijavite se.
Dve nedelje kasnije, već je sedeo nasuprot strogoj ženi u naočarima i smeđoj fascikli.
– Nisi psiholog, zar ne? pitala je žena.
– Ne. Ali znam šta znači ćutati od straha. Znam kako je čekati da neko ode kako biste mogli da dišete. Mogu računati, računati, biti tačan.
– I zašto želite da budete ovde?
Jer je neko bio pored mene. Sada želim da budem oko nekoga.
Sutradan je dobila poziv i rekla: “dobrodošli u tim””
Pojavio se šest meseci kasnije.
Nije slučajno.
Saznao je od poznanika gde je.
Rekao si” “on će samo uzeti svoje stvari”.
Ali istina je bila da je želela da proveri da li još uvek može da utiče na nju.
Video Si je blizu bloka.
Nosila je dve “Billove” torbe umotane u patike sa povezanom kosom i ravnim držanjem.
Nešto je bilo u njenom hodu-sloboda.
“Zdravo”, nasmejao se — gledam, još se nisi smrznuo. Pa, da li si se zasitila slobode? Da li ste imali pubertet?
Zaustavila se.
Pogledala ga je bez osmeha.
Glas joj je bio miran.:
Izvinite, da li smo upoznati?
Smrznuo se.
– Ne pretvaraj se u dosadnost, Mira! To sam ja! Deni!
– Molim vas, odmaknite se. Ili ću pozvati policiju.
Znate, već znam kako se to radi.
Ućuti.
Stojim nekoliko sekundi. Onda se okrenuo i otišao.
Danas je dugo sedela ispred ogledala u kupatilu.
Pere ruke.
Gledao je u sebe.
I tiho rekao:
– Ovde sam. Ja sam ja.
A u njenom odrazu neko se nasmešio.
Možda je ona sama.
Ali to je bilo dovoljno.
Kraj.
