Prozor je bio otvoren na prorez, hladan vazduh je ulazio i milovao joj vrat. Na pločici lužice. Od njene kose, od suza, od puknute cevi-nije bilo važno. Elena je pala na zid i samo pokušavala da ne plače.
Jer da je sada plakao, slomio bi se.
Ali nije sve rekla.
Od poslednje snage, popeo se iza toaletnog rezervoara i izvadio plastičnu kesu. Sakrila ga je tamo u januaru. Već tada je osetio-nešto se dešava. Kada je Ivan prestao da je gleda sa anxioznošću i počeo je sa onim navodno saosećanjem u kojem se čitalo nestrpljenje.
Spolja je koverta bila vlažna, ali iznutra je sve bilo suvo. Fotografije. Štampane poruke. Hotelska potvrda. Lični detektiv. Istinu.
Nije uzela ljubomoru na posao. I zato što je osetila da njena ljubav već živi u tuđem telu.
Dadilja-Maja-Pronašla ju je deset minuta kasnije.
– Gospode, šta radiš ovde?! – vikala je i požurila da joj pomogne. – Mogao si pasti!
“To bi moglo biti i najbolje”, tiho je odgovorila Elena.
Od te noći između njih je vladala još jedna tišina. Ivan se u poslednje vreme sve manje seća. Sve se više smešio u svom telefonu. Ponekad tajno. Ponekad-prkosno.
Elena je gledala.
Jednog popodneva šapnuo je:
– Donesi mi Crvenu knjigu. U drugoj fioci stola.
Maja ga je donela. Elena je uzela olovku i počela da piše. Polako. Sa pauzama. Pažljivo. Svaka reč je kao poslednji izdah.
Kad se sve završilo, pritisnuo je svesku na grudi.
– Daj to mojoj ćerki. Samo ona. Niko drugi.
– Tvoja ćerka? – Maia se iznenadila. – Ali Rekli ste mi da…
– Imam ćerku. Uzeo ju je od mene. Rekao je: “bolestan si. Bolje da te ne vidi ovako.”I verovao sam mu. Onda … još uvek sam mu verovao.
Ivan se vratio na deseti dan.
Miriše na skupi parfem. Obrijan, sa oblikovanom kosom. Lice mu je umorno … ali umorno od zadovoljstva.
– Kako je? – pitao je, a da nije ni pogledao maju.
– Još gore. Ali potpuno svestan. Pita za tebe.
Bio sam na poslovnom putu.
Maja nije ništa rekla. Samo se okrenuo.
Sledećeg jutra Elena se nije probudila.
Maja ju je pronašla-nepokretnu, sa rukom koja steže čaršaf. Lice joj je mirno. Usne su se malo otvorile kao da je nešto rekla… ali bez glasa.
Ivan je vest primio hladno. Pozvao je doktora. Potpis. Naručio je kremaciju.
Maja je otišla istog dana.
“Čekaj”, rekao je. – Plata…
– Nije potrebna.
– Zašto?
Jer sada znam ko je bila Elena. A ko ste vi?
I otišao je.
Prošla je nedelja.
Ivan je dobio pismo poštom. Bez pošiljaoca. Unutra je kopija zaveća, fotografija rukopisnog pisma… i broj telefona.
Naslov: “Anna. Tvoja ćerka.“
Nije verovao. Prvo.
Onda sam zvao.
– Halo?
Ana?
– Da.
Ti … elenina ćerka?
– A ti si Ivan. Onaj koji je izbrisao moju majku iz mog života.
– Ja … ne znaš sve.…
– Znam dovoljno. Da ste joj poslali tuđu ženu da je ne gledate kako umire. Da ste me isključili. I znate šta je bilo najstrašnije?
– Šta?
– Šta čak i tada … u svom pismu … oprostila ti je. Zato što te je voleo. Do samog kraja.
Nije odgovorio. Sedi. Telefon mu je pao s ruku.
Mesec dana kasnije.
Maja-ista dadilja-šetala je hodnikom državne bolnice. Onkološki dispanzer. Novi pacijent. Novi život.
Ušao je u sobu. Bolesna se nasmešila.
– Ti Si Maja?
– Da.
Poznavao Sam Elenu. Pre mnogo godina. Bio je svetao čovek. Čuo sam šta ste učinili za nju. Rekla je da se oseća živom sa vama. Do poslednjeg.
Maja je klimnula glavom.
– Samo sam bio tamo. Pravo čudo je bila ona.
O Ivanu se više ništa ne čuje. Neki kažu da je napustio zemlju. Drugi su da je otišao u manastir.
Ana nije došla na sahranu. Ali jednom je ostavila pismo na klupi u parku, gde je njena majka volela da čita.
Na listu je samo jedna reč:
“Volim te.“
