U dvorištu gradske bolnice, u senci sivih betonskih zidova, često se pojavljivao dečak. Mršav, bez roditelja, siromašan — kao da je utkan od vetra i usamljenosti. Sa svojih deset godina, bio je nosilac više bola nego mnogi odrasli. I, ipak, nije bio molitelj ni plačljivac. Prvenstveno je radio. Čistio je automobile lekara i medicinskog osoblja, praоzivajući svakog člana tima, sve dok dan nije postao samo niz pokreta, bez prestanka. I svaki put je davao sve od sebe, kao da je svaka kapi znoja potrebna da bi preživeo. U zamenu za svoj rad dobijao je samo par kovanica, poneki komadić hleba ili ostatke hrane.
Galina Stepanovna, sanitarka, primetila ga je odmah. Kada je prvi put videla njegove bose noge, zaleđene od zime, srce joj je bilo jako uznemireno. Svi su ga ignorisali, a ona je to ispod kože doživljavala kao nepravdu. Niko nije razmišljao o njegovoj prošlosti, o tome kako je došao tu. On je samo bio prisutan u tom svetu, neumorno radeći, bez pitanja, bez žalbi.
Jednog dana, nakon napornog dežurstva, Galina ga je ponovo ugledala. U tom trenutku je bila duboko umorna, željna da samo nađe mir, ali ga je ugledala kako i dalje trlja kaput jednog od automobila, uspravan, uprkos hladnoći koja ga je gotovo obuzela. Osetila je snažnu želju da mu pomogne, pa je prišla.
“Beba,” rekla je tiho, “ovde ćete se smrznuti do smrti! Zašto se toliko mučiš?”
Dečak je podigao pogled, u njegovim očima bio je očajan, ali nije bilo straha.
“Trpeću, tetko,” odgovorio je, “još dva automobila, i kupiću hleb. Dovoljno za dan.”
Iako je htela da ga uzme za ruku, videla je njegov ponos. Nije tražio pomoć. Nije želeo da bude žrtva. Iako mu je bilo jasno da je siromašan, on je bio odlučan. Ne samo da je trpeo, već je bio uveren da mora da zasluži sve što je imao.
Nekoliko dana kasnije, Galina je u komori №14 svedočila smrti starca, Petrov Sergejeviča. Bilo je mirno, bez suza i vrištanja. Niko nije bio prisutan osim nje. I sve stvari koje je starac ostavio — stari kaput, pohabane pantalone — bile su bezvredne u njegovoj smrti, ali su bile jedini trag koji je ostao iza njega.
Galina je osetila potrebu da učini nešto. Odlučila je da odnese starčev kaput dečaku. Ne iz sažaljenja, već iz poštovanja prema njegovoj snazi i odanosti. I nađe ga. Požurila je da mu da stvari, a dečak je, uz muku, prihvatio poklon, kao da je dobio poslednju šansu za novi početak.
Nakon nekoliko dana, dečak se vratio, sada sa kaputom na sebi, i sa starčevom beleškom koju je pronašao u džepu. To je bila poruka, možda poslednji trag koji mu je pokazao put: “Ako ste to pronašli, onda ste živi. Živi iskreno.”
Galina je u tom trenutku shvatila da je dečak zapravo unuk starca kojeg je poznavala. Iako nije imao ni svoje ime, ni porodicu, on je bio živ s njim. Sa tom porukom. Zajedno sa njom, iz života su izbrisani tragovi. Ali dečak je nosio nade i snove, i njegova sudbina je počela da se menja.
Kroz mesec dana, Artem, kako se dečak zvao, dobio je šansu za novi život. Ne samo zbog onog što je nosio, već zbog vere koju je uložio u to da zasluži, da se bori. Postao je deo porodice, deo sveta, i kao i svako drugo dete, on je imao svoj početak, svoj put.
Galina je čuvala njegovu belešku. I, jednog dana, Artem je otišao. Iako je nestao, ona je znala. On je pronašao svoje mesto u svetu. I možda nije bio samo onaj dečak koji je živeo na ulici. Možda je on bio deo nečega većeg.
