Zaustavila je snimanje, ali reči su joj i dalje odzvanjale u glavi:
– “Razbij mu torbicu. Patetičan je. Otac ih je napustio. Smrdi kao jadnik.“
Nije mogla da diše. Nije mogla da plače. Prsti su joj drhtali, koža hladna, srce besno.
Šta su uradili sa njenim detetom? Sa njenim sunčanim, pametnim, krhkim dečakom?
Ustani. Mehanički. Izašao je iz kupatila. Sedeo je u kuhinji. Pogledao sam sat-11: 12-prva velika promena.
Otvorite kontakte. Kliknuo na jedno ime:
Adv. Valentin Kostov.
– Halo? Lepa damo, kako si danas? – zvučao je živahan, ali pomalo hrapav glas muškarca.
Čuo sam snimak, Valentine. Ponižen je. Svaki dan. Nemilosrdno. šapnula je.
– Odmah šaljem Georgija, mog kolegu. Imamo vas za sat vremena. I idemo u školu. Sa mnom.
– Ali šta ćemo reći?
– Ništa. Slušaćemo. Razgovaraće. A kada dođe vreme, pokazaćemo zapis. I mi ćemo to učiniti. Mirno. Pravno. Ali čvrsto.
U 12:05 crni automobil se zaustavio ispred njenog bloka. Katia je sedela na zadnjem sedištu. Valentin joj je klimnuo glavom, držeći kožnu torbu u krilu.
– Ako i ovaj put ćute ili su zamazani, šaljem signal regionalnom uredu za obrazovanje, agenciji za zaštitu dece i, ako je potrebno, tužilaštvu — imam veze. Nateraću ih da se kreću.
U školi ih je dočekala sekretarka-mlada žena nervoznog glasa.
Direktor na sastanku … možda biste trebali zakazati sastanak?
– Sačekaćemo pet minuta. Onda ćemo ga pozvati drugačije-Valentinov glas je postao leden.
Nakon tri minuta, direktor ih je prihvatio. Katia je ušla sa hladnim dlanovima stisnutim u pesnicu.
Valentin je sedeo preko stola i bez previše ljubaznosti rekao:
– Došli smo zbog ozbiljnog slučaja mentalnog uznemiravanja učenika četvrtog razreda. Imamo dokaze.
– Izvinite … o čemu pričaš?
Katia je izvadila fleš disk i stavila ga u laptop na stolu.
– Samo slušaj.
I pustio ga.
Prvo, buka. Zatim-glasovi.
“Gledajte ga kako sedi sam. Niko to neće učiniti.“
“Njegova majka čisti toalete, otac ih je napustio. Haha!“
– “Hajde, pocepaj mu sranje.“
Direktor se smrznuo. Oči su mu se proširile.
Katja nije mogla da diše. Samo je čekao.
Valentin je govorio:
Glasovi učenika IV b. Datum je juče. Mesto je učionica. Vi ste odgovorni.
– Ja … to je užasno … nismo znali… učiteljica nije rekla…
– Pa, sada znate. Imate izbor. Ili delujete. Sa pravnom snagom, sa medijima i sa svim institucijama.
Pola sata kasnije, u sobi je već bio školski psiholog, zamenik direktora i šef učionice.
Troje učenika je privremeno suspendovano iz nastave.
Njihovi roditelji su pozvani.
A za Dimija je dodeljen školski mentor sa individualnim planom podrške.
Te večeri Dimmi je došao kući sa … osmeh. Stvarno. Sa malim čokoladnim vaflom u ruci.
– To mi je dala nova gospođa. Rekao je da sam hrabar. A Bobi … izvinio mi se, mama. Svima. Pred svima!
Katja ga je zagrlila. Nije rekao ništa. Samo ga je držao.
Prošla su dva meseca.
Katja više nije ta.
Imala je novu frizuru.
Nosio je ruž.
I nasmešio se. Sebi.
Jednom je u bolnicu došlo poznato lice Valentin. U rukama je imao kovertu.
– Šta je to? pitala je.
– Vaša recepcija na Pravnom fakultetu. Upisan si u dopisni oblik. Prvi semestar plaćam ja.
– Ali…
Bićeš najbolji zagovornik Mama poput tebe. Deca kao Dima. Ne možete odbiti.
Katja je plakala. Osmehuje se. I sa ljubavlju.
*
Te večeri, preko palačinki sa džemom od maline i toplim čajem, Dimmi je rekao:
– Mama, kad odrastem, želim da postanem kao ujak Valentin.
– Onda ćemo učiti zajedno. I otvorićemo kancelariju. Ti i ja.
Ona će se zvati “Kostova i sin”.
Oboje su se smejali.
I kao da su se u ovom smehu rastopile sve prethodne muke.
Više nisu bile žrtve.
Bili su borci.
Saveznici.
Majka i sin.
Sa novom svrhom.
Sa novim životom.
I sa sigurnošću da ih niko više nikada neće slomiti.
