Bila je natečena, prepuna do kraja, kao da ima nešto teško i dugo skriveno u sebi. Zakopčao je patentni zatvarač i počeo da ga izvlači … fotografije.
Soba je utihnula. Jedan od gostiju je čak izvadio telefon. Zinaida Pavlovna se prevrnula, ali se nije kretala. Samo su joj oči postale igle.
– Šta si uradila, ma? – proključala je. – Hoćeš li mi prirediti predstavu u Javnosti?
– Hteli ste da razgovarate o pristojnosti, zar ne? rekla je Margarita sa čudnim mirnim licem. – Hajde da razgovaramo
Počela je da slaže fotografije na već prazan stolnjak. Boje, crno-bele, sa datumima pozadi. Jednom, dva, pet, deset…
– Ti si ovde u vili Valentina, zar ne? A ova iz Turske je sa Arkadijem. Datumi se poklapaju sa vremenom kada ste još živeli sa Nikolasovim pokojnim ocem. Evo vašeg prstena koji ste pokazali na sahrani jecajući o tome kako ste ostali sami…
– To je … to je lažno! – Igraj Zinaidu dok se povlačiš. – Zajebaću te!
– Molim te. Bolje me udari još jednom. Barem to znate. Ali sam se potrudio. Prikupio sam dokaze. I još nešto.…
Margarita je ukazala na Nikolaja:
– Nikola, Draga, u kabinetu-Gornja kutija. Donesi tu smeđu kovertu.
Čovek je klimnuo glavom, zbunjen, i izašao. Vratio se minut kasnije sa kovertom i predao je svojoj ženi.
Margarita je izvadila dokumente. Listovi su se bučno okrenuli na stolu.
Ovo je izveštaj privatnog istražitelja. Pratio je Elenu. Mesec dana. Evo adresa, datuma, fotografija. To si ti, draga Elena, u autu zamenik. Pola sata nakon posla. Poljubiš se. Ne u obraz.
Elena je bledela.
– Ne … rekao je … da su raskinuli! – jecala je.
Nikolaj je ćutao. Gledao je fotografije. Dlan mu je bio stisnut u pesnicu.
– Pa, pošto si miran, nastaviću. Margarita je dobila još jedan list. – Zahtev za razvod. Potpisao pre mesec dana. Sve je na vama-stan, automobil, čak i nameštaj koji sam izabrao.
Zinaida se ugušila.
– Ti si luda! Hoćeš li otići ni sa čim?!
– Ništa? – Margarita se nasmešila. – Trudna sam. Od tvog sina. Posle tri godine nade i pokušaja, konačno. Rekli su da je to čudo. I ja verujem.
Pogledala je Nikolaja.
– Ne brini. Neću smetati. Ali dobićete poziv. Za izdržavanje dece. I, ako nastavite tako da se ponašate – možda ograničen način zabavljanja.
Zinaida je bledela. Elena je pobegla iz sobe sa suzama.
– I poslednje: vi, svi ovde, koji ste ćutali kad su me ponižavali, samo ste odmahivali glavom … nema potrebe da me pitate za “sreću”. Ja ću to želeti.
Uzela je fasciklu, obukla se i na izlazu rekla::
Nikolaj? Pečenje govedine u rerni. Mariniran Dva dana. Sada to možete sami sebi predstaviti. Ili nahranite mamu.
I zatvori vrata.
TRI MESECA KASNIJE.
Izložba je otvorena u maloj umetničkoj galeriji u centru Sofije. Fotografije: Bose dečije noge na prašnjavoj terasi, žena sa stomakom ispred prozora, svetlošću, tišinom, nežnošću. Izložba je nazvana “novi početak-očima Margarite Litvinove”
Postrojila se. Među posetiocima je mladić u naočarima i kožnoj fascikli.
– Izvinite, da li ste Margarita Litvinova?
– To sam ja.
Art-direktor izdavaštva Mama i ja. Tražimo fotografa za naslovnice naše nove serije. Video sam vaše fotografije i … samo sam znao da si ti taj tip.
Margarita se nasmešila. Ispod njenog srca neko se malo pomerio-kao da potvrđuje.
Sve dok ne kritikujete moju salatu od mimoze, odgovorila je iskrom u očima.
I kreni dalje. Na svom putu. Jedna, ali slobodna.
