Izgledala je izgubljeno usred luxuza, ali u Leovim očima bila je jedina koja je bila važna. Muzika je i dalje zvučala, ali za Sophie je sve postalo nijema slika. Ponekad su je stranci radoznalo gledali, pitajući se ko je žena u pozajmljenoj haljini neodređenog koraka, ali niko se nije usudio pitati. Leo se nije udaljio ni jedan korak od nje, ponosno je predstavljajući kao svoju prijateljicu.
U ponoć, dok je nebo osvetljavalo vatromet, Sophie je stajala na terasi i tiho gledala u grad. Leo je tiho prišao i pružio joj kovertu. “Za tvog brata. Unutra je više od pukog obećanja.”Pažljivo ga je otvorila. Bila je kartica privatnoj klinici i pismo koje je potpisao jedan od najboljih lekara u Evropi.
“Zašto to radiš?”pitala je, zgrožena suzama.
“Zato što mi je jednog dana neko pomogao kad nisam imao ništa”, odgovorio je Leo. “I zato što je od svih lica ovde tvoje jedino pravo.”
Došla je tišina, a zatim duga noć razgovora. Leo je pričao o svom životu, o tome kako mu novac nije doneo sreću, o usamljenosti koja stoji iza svakog tosta. Sophie je slušala, otkrivajući svakog trenutka da muškarac ispred nje nije bio samo bogat-bio je povređen, kao i ona.
Zora ih je zatekla kako još uvek razgovaraju. U bledom svetlu jutra, Sophie je ustala.
Moram da idem, tiho je rekla.
“Ostani”, šapnuo je. “Bar za doručak.”
Nasmešila se. Prvi put u duže vreme njen osmeh nije bio maska. Zajedno su doručkovali u bašti punoj cveća, okruženi tišinom koja više nije bila teret, već nešto prirodno.
Tri dana kasnije, njen brat je već bio pod nadzorom lekara. A Sophie je, umesto da se vrati u Mop, ponuđena da vodi dobrotvornu fondaciju. Leo nije govorio o zabavama, već o projektima, idejama, nadama.
Ali jednog dana, kada se činilo da sve dolazi na svoje mesto, Leo je nestao. Bez objašnjenja. Bez vesti. Samo koverta ispod vrata sa jednom rečenicom:
“Ponekad morate otići da biste se zaista vratili.”
Prošle su godine. Sofi je postala lider međunarodne organizacije. Njen brat je bio zdrav, studirao medicinu. Ali svake godine, istog dana-dana prijema-dobila je beli cvet bez potpisa.
I jednog jutra, na terasi Ženevske konferencije, čula je poznati mirni glas:
“Oduvek ste znali da ćemo se još sresti, zar ne?”
Sophie se okrenula, a oči su joj bljesnule istom svetlošću kao i ranije. Jer da – ponekad jedna noć može promeniti ne samo vaš život, već i sudbinu.
