Prvu noć provela je u iznajmljenom stanu na petom spratu stare gradske kuće s pogledom na park. Iz prozora su se videle grane drveća koje su se malo pomerale na vetru. Stan je bio prazan, hladan, ali njen. Svaki škripavi panel, svaki trag nokta u zidu, bio je početak nečeg novog.
Sofia je sedela na podu, umotana u ćebe, sa šoljicom čaja u ruci. Tišina nije bolela-bila je meka, puna obećanja. Dugo vremena je samo sedela slušajući zvukove grada: zvukove koraka na stepeništu, lavež psa u daljini, zujanje tramvaja. Duboko je disala, učeći tu tišinu kao da je to novi jezik.
Sutradan je otišla na posao. Prijem u klinici bio je svetao i čist, sa mirisom kafe i svežih časopisa na stolu za pacijente. Upoznala ju je voditeljica Anna, žena sa toplim osmehom i umornim očima. Pokazala joj je sve: računar, dnevni planer, mašinu za kafu.
– Ne moraš biti savršen. Dovoljno je da budete pažljivi i prisutni”, rekla je Anna.
A Sofija je bila. Snimanje pacijenata, odgovaranje na telefonske pozive, prepoznavanje imena lekara. Osjećala se nesigurno, kao da je koračala po tankom ledu, ali istovremeno — prvi put u godinama-imala je prostora da bude samo ona.
Uveče je šetala parkom. Gledala je ljude sa psima, decu u raznobojnim jaknama, parove koji su se držali za ruke. Nije osećala ni ljubomoru ni tugu. Osećala je samo spor povratak u život.
Ponekad su deca zvala. Sin je pitao o čarapama, ćerka o receptu za supu od bundeve. Odgovorila je mirno, ali bez spremnosti koja je nekada bila njena Svakodnevica. Rekla bi: “trenutno nemam vremena, na poslu sam” ili ” uradi svoj posao, možeš to da uradiš.”
Toma je pokušao da piše. Prvo kratko, oshle: “Ostavio si knjigu. Donesi. Kasnije: “nedostaju vam deca.”A onda:” i ja.”
Nije odmah odgovorila. A kada je to konačno učinila, napisala je jednu frazu: “počnimo sa sobom, Thomas.”
Nedeljom je kuvala kafu, stavljala je na prozorsku dasku i čitala poeziju iz iste stare sveske. Reči koje je nekada pisala vraćale su joj se sa novom snagom. Napisala je novu pesmu. Onda drugi. I treći. Počela je da ih štampa i visi na zidu. Svako je bio dokaz da postoji, da diše, da stvara.
Tri meseca kasnije, upisala se na kurs kreativnog pisanja u Gradskoj biblioteci. Sedela je u hodniku sa drugim ženama i muškarcima koji su takođe tražili svoj glas. Prvi put posle veoma dugog vremena, glasno se smejala, ne plašeći se da će je neko utišati.
U subotu pre Božića pozvala je ćerku.
– Mama, hoćeš li doći kod nas? Tata kaže da Božićno drvce izgleda tužno bez tebe.
Sofija je razmišljala. Razmišljala je o božićnom drvcu, mirisu cimeta i mandarina, starim sitnicama koje su zajedno objesili. Ali onda je pogledala svoj stan-malo drvo koje je sama postavila, šolju vruće čokolade, pesmu pritisnutu uza zid.
– Ove godine ću ostati kod sebe, dušo. Ali možemo se videti u šetnji. U parku. Znate, tamo gde su kesteni rasli.
U glasu ćerke bila je tišina. A onda:
– Dobro. Nedostaješ mi, mama.
Sofija se nasmešila.
– Takođe mi nedostaje. Ali nedostaje mi nešto novo. I više ga ne želim izgubiti.
Zatvorila je telefon i stavila ruku na svesku. Prsti su joj bili topli i više nije bilo bola u srcu – samo prostor. Za budućnost, za slobodu, za sebe.
