Ti … nisam spavala? pitao je na kraju, glas joj je bio isušen, hrskav, poput ljuske jajeta.
Sipao sam sebi kafu bez odgovora. Tišina između nas bila je gusta, lepljiva.
Sedeo sam preko puta nje.
– I ti želiš? – pitao sam mirno. – Kažu da kafa pomaže da se probudite … iako je ponekad kasno.
Pokušao je da se nasmeši, ali samo je grimasa ispala.
Oči su joj u panici blistale kao da traže izlaz.
– A… sok … da li ti se dopao? – šapni. Glava joj je nagnuta, glas joj je lažno sladak.
“Zapravo sam odlučio da ga zadržim za sebe”, Rekao sam.
Izvadio sam telefon.
– I evo šta ću staviti pored njega.
Uključio sam video. Videla se kao cela: uređena, metodična. Kako razbija tablete dok zbunjuje.
Nije imao gde da pobegne.
Stojalište je bledilo.
Ruke su joj blago drhtale.
– To je … bila je to samo valerijana … samo sam hteo da se odmoriš … – zapelteci. Ali njene reči zvučale su šuplje čak i u njenim ušima.
– Mogao si samo da pričaš. Ili ne dolazite.
Ali izabrali ste drugu. Izabrali ste me kao gubitnika. Spavaj sa mnom. Zaustavi me. I mislili ste da ćete pobediti.
Otvorio sam poruku od Petra primljenu noću:
“Video sam snimak. Oprosti mi. Ja sam sa tobom. Ja ću sve popraviti. Volim te.“
– On već zna. I najbolje? Nije postavljao pitanja. Samo je rekao:”Idi.”I da više nikada neće dozvoliti da me neko otruje-bukvalno ili ne.
Ustao sam.
– A nakon intervjua, razgovaraćemo o … vaš prtljag.
Parking je ćutao. Kao da se smanjila, postala je bez ičega. Više nije bio predator. Bila je samo starija žena, poražena sopstvenom zlobom.
Intervju … prošlo je sjajno.
Soba je prostrana, svetla – protiv mene-tri osobe, poslovne, diskretne, ali pažljive.
Postavljali su pitanja, slušali, snimali. Ali niko nije čekao da propadnem. Niko me nije mrzeo, niko me nije zaustavio.
Odgovorio sam samouvereno. Mirno. Silom.
Kad sam ustao, jedan od njih se nasmešio i rekao::
– Ostavili ste dobar utisak. Pozvaćemo vas danas.
I pozvali su.
Kad sam se vratio kući, više nisam imao besa. Samo jasna odlučnost.
Peter je bio u kuhinji. Kuvao je čaj.
Ponosan sam na tebe, rekao je. – Znao sam da ćeš uspeti.
Približio sam se. Čvrsto me je zagrlio.
“Već se spakuje”, šapnula je. – Zamolio sam je da ode kod moje tetke. Neko vreme.
Klimnuo sam glavom.
– To je tačno. Ne želim osvetu. Treba mi vazduh. Živeti u kući u kojoj nema otrova – ni u činiji ni u rečima.
Dva dana kasnije parkiralište je nestalo.
Petar joj je pomogao da utovari kofer u taxi. Nismo se oprostili.
Nisam očekivao drugog.
Prvi put posle nekoliko nedelja … disao je.
Dobio sam posao.
Prve nedelje sam pozvan na obuku u Dnepr.
– Idi, naravno! – nasmešio se Petar. Uvek si govorio da želiš da vidiš Stari grad.
– A ti?
– Biću ovde. Čekaću te. I biću ponosan na tebe. Želim da naučim da budem jak … kao ti.
Na treningu smo zamoljeni da podelimo lične priče o prevazilaženju izazova.
Ustao sam, uzeo mikrofon i rekao::
Najteže je kada otrov dolazi iz vaše kuće. Ljudi koji se nazivaju”porodicom”. Ali još važnije … ne postanite poput njih. Ne reagujte otrovom na otrov.
A onda sala … dugo aplaudirao. Više nego bilo ko drugi.
Mesec dana kasnije nazvao sam parking.
Glas joj je bio tih, umoran.
Eli … nema oproštaja za ono što sam uradio… ali ipak… oprosti mi ako možeš.…
– Već sam oprostio-Rekao sam… sada postoji samo svetlo.
Peter i ja smo sedeli na balkonu. Pili smo čaj. Ruke su nam se držale.
“Oduvek sam znao da si jak”, rekao je. – Ali sada … video sam ga.
– A ja … hvala tvojoj mami.
– Šta?
– Jer, ne želeći to, pomogao mi je da postanem žena kakva sam želela da budem.
Nasmešio se. Jače mi je rukovao.
– Samo napred. Dalje-samo napred.
I podigli smo čaše-ne radi osvete. Ne za pobedu.
To je za slobodu.
I za sebe.
