Hladan vazduh je sekao lice kao igle, ali Igor nije osećao hladnoću. U njemu je sve smrznuto-srce se pretvorilo u ledenu kuglu koja je bila hladnija od bilo koje snežne oluje. Stajao je usred snežnog parka obavijenog večernjim polumrakom i mahnito zavirio u prolaznike, pokušavajući da razazna tu najmanju figuru u jarko grimiznom kombinezonu. Miša. Njegov unuk.
Za Igora je ovaj dečak postao ceo svet. Stisnuvši telefon u ruci, mentalno je proklinjao trenutak kada ga je ometao važan poslovni poziv. Samo jedan minut nepažnje-a sada mu se srce steže od straha i krivice. On se nemilosrdno Korio, svakim nervom, svakom ćelijom svog čvrstog tela.
U glavi je bio jedan i jedini zvuk straha:”ja ću ga izgubiti”. Tokom protekle godine, Igorov život postao je niz nepopravljivih gubitaka. Prvo je žena otišla tiho, skoro nevidljivo, kao da je ugašena pod teretom bolesti. Zatim je došla strašna vest iz Himalaja tamo su poginule njegova ćerka i zet. Mišini Roditelji.
Sa ozbiljnim pogledom i dirljivim osmehom, ovo dete je sada jedino što je Igora povezalo sa prošlošću. Jedina podrška. Pomisao da ga izgubimo izazvala je fizičko gušenje. Držao se za miša kao da se utapa za slamku. Nisam mogao ni da zamislim svoj život bez njega.
Panika je rasla. Vrisnuo je, otkinuvši glas:
– Miša! Meta! Gde si?!
Odgovor je bio samo tišina, i zvižduk vetra koji je nosio snežnu grudu. Prolaznici su mu bacali osuđujuće poglede-za njih je bio samo nepažljiv deda koji je propustio dete. Niko nije znao koliko se bola krije iza tog vriska.
I tako, kada je nada skoro iscrpljena, dolazi tanak, uplašen krik sa strane reke. Igor je umro. To je bio Mišin glas. Vrisak iz kojeg će krv teći u žilama.
Bez razmišljanja, pojurio je na obalu. Znao sam koliko je ta reka podmukla. Led je ovde izgledao čvrst, ali su se pod pušistim snegom krile opasne Poline. I tamo, u Crnoj vodi, mala silueta u grimiznom kombinezonu. Miša.
Igorovo srce je pucalo nadole. Pobegao je, pao u snežne nanose, spotaknuo se, zadihao. Činilo se da je udaljenost nemoguće preći. Video sam unuka kako se bori sa ledenom vodom dok ga odeća vuče nadole. Shvatio je: neće imati vremena. Ali u ovom trenutku, kada je očaj već bio spreman da ga pojede, tamna figura je izbila iz senke. Žena.
Ona se kretala brzo, skoro zverski, raširivši se na ledu, klizeći po njemu, stigla je do polinja. Jednim snažnim pokretom izvukla je Mišu na led, a zatim ga odvukla do obale.
Igor je trčao, izvukao unuka iz snega, pritisnuo ga čvrsto koliko je mogao. Dečak je plakao, drhtao. Bez reči, Igor je ostavio posadu ženi:
– Za mnom. Kući. Uživajte.
Poslušno ga je pratila.
U automobilu umotanom u dedinu jaknu, Miša se postepeno smirio. Lekar ga je pregledao, rekao da će sve biti u redu. Kod kuće je Igor stavio dečaka u krevet, a sam je polako ušao u kuhinju, gde ga je čekala žena u njegovom starom ogrtaču. Izgledala je krhko, iscrpljeno, sa dubokim bolovima u očima.
– Kako se zoveš? pitao je dok je pružao šolju čaja.
– Ana.
– Hvala ti. Spasili ste mog unuka. Moje jedino blago. Nemate pojma šta to znači za mene.
Želeo je da uloži novac u njene ruke, ali ona je povukla dlanove.
– Nisam uradila ništa posebno. Samo sam se našao u blizini. Svako bi to uradio.
Igor je video da govori istinu. Nema pohlepe, nema koristi — samo umor i tuga.
– Možda ti treba posao? pitao je tiho. – Imam restoran. U kuhinji ima mesta majstora. Mala plata, ali stabilna. Ako se složite, biće mi drago.
Anna je podigla oči pune suza.
– Hvala… da, slažem se.
Nekoliko nedelja je prošlo brzo. Igor je bio zauzet brigom o Miši i radom. Ali sve više se hvatao da posmatra Anu. Naporno je radila, sa neverovatnom urednošću i štihom. Ponekad je pomagala kuvarima, savetima koji su se lako davali, kao da je provela ceo život u kuhinji.
Jednom je došlo do prave krize: uticajni zvaničnik je naručio banket sa posebnim uslovima, a rokovi su bili praktično nemogući. Za restoran je šansa da se podigne na novi nivo. Za Igora-veliki rizik.
Ali tada je prvi put primetio koliko je Anino znanje dublje od pukog pranja posuđa. Ona je preuzela kontrolu nad situacijom, organizovala posao, ponudila rešenja. A banket je prošao savršeno.
Tada je Igor shvatio: pred njim nije samo pomoćnik. Pred njim je osoba kojoj se može verovati. Čovek koji je takođe tražio drugu šansu-i našao ga u poslu, u porodici koja mu je neočekivano data.
Igor se već mentalno pripremao za neprospavanu noć koju je trebalo provesti u restoranu, kontrolišući pripreme za najvažniji banket. Prolazio je kroz moguće scenarije u glavi, pokušavajući da predvidi svaki korak. I upravo u trenutku kada je napetost dostigla vrhunac, zazvonilo je zvono.
Zvao je Viktor Petrovič njegov šef-kuvar, čovek nezamenljiv i veran svom poslu. U glasu je bilo toliko bola i očaja da je Igor odmah znao: dogodilo se nešto ozbiljno.
– Igor, nevolja… – promukao je u cev. – Pao sam niz stepenice kod kuće… Slomio sam Nogu. Sada u gipsu. Neću moći da radim.
Igorovo srce je bilo zamrznuto.
– Vita, a meni? Jesi li imao vremena da započneš? Kako biti sa naručivanjem sivih?
“Ne”, odgovorio je šef krivo. – Samo sam hteo da počnem… izvini, izneverio sam te.
Igor je spustio telefon. Pred očima je bila crna praznina. Neuspeh takvog naloga značio je gubitak reputacije stečene godinama napornog rada. Očaj ga je pokrio glavom.
Okupio je svo osoblje u kuhinji. Lice mu je bilo mračnije od oblaka, pogled umoran i uznemirujući.
“Imamo hitnu situaciju”, rekao je gluvo. – Viktor Petrović neće moći da radi-slomio je nogu. A sutra imamo banket gospodina sivih. I nema nijednog sastavljenog jela.
Kroz kuhinju je prošao talas čuđenja i straha. Svi su gledali, zapanjeni obimom problema. Mladi pomoćnik kuvara Sergej je samo bespomoćno raširio ruke:
– Igor Vitaljević, kako to? Bez šefa, bez menija… jednostavno nećemo uspeti! To je preteška narudžba. Ko će smisliti sve ovo? Nemamo podatke o ukusu kupca!
U ovom trenutku, iz ugla kuhinje, gde se Anna obično skrivala u senci lonaca, začuo se njen tihi, ali samouvereni glas:
– Dozvolite mi da vidim nalog?
Igor, koji se više nije pitao, dao joj je list sa zahtevima. Uzela ga je i odjednom je nestala sva njena skromnost. Njeni pokreti su postali jasni, svesni. Glava je ponosno ispravljena, pogled je postao jasan. Počela je brzo da snima nešto na poleđini papira.
I evo šta je radila — ne samo da je menjala jela, nije samo izračunavala sastojke. Kreirala je meni kao da je unapred znala svaki detalj. Zamenila je skupe pozicije ekonomičnim, ali ne manje izuzetnim analozima. Naslikala je niz podaja, vreme pripreme, kombinacije ukusa koji su zadivljivali svojom harmonijom.
Sergej, koji je ranije sumnjao, gledao joj je preko ramena i iznenada se smrznuo. Oči su mu se proširile od čuđenja. To nije bio samo set jela. To je bila umetnost.
Kada je Ana završila, predala je list Igoru. Pročitao je-i shvatio da je spas pred njim. Sergej je prvi pljesnuo rukama. Za njim su ostali. Aplauz, odobravanje uzvikivanja, olakšani uzdasi provalili su se kroz kuhinju. Igor je stajao, šokiran. Ista žena koju je uzeo iz sažaljenja pokazala se kao pravi kulinarski genije.
Nakon što je kuhinja malo utihnula, Igor je zamolio Annu da uđe u svoju kancelariju. Pažljivo ju je pogledao, osećajući kako se u njemu rađa novi osećaj — poštovanje.
– Anna, zašto si skrivala svoj talenat? Zašto su, imajući takav dar, pristali na posao majstora?
Žena je spustila oči, prsti su joj nervozno trljali ivicu ogrtača. Zatim je polako podigla pogled i počela da govori. Glas je drhtao, ali sa svakom rečju postajao je sve tvrđi.
– Jednom sam imao svoj restoran. Moj. Stvorila sam ga pre nego što sam se udala, uložila celu dušu u njega. To je bio moj život, moja sreća.
Tada se u mom životu pojavio muž. Bio je i restaurator, harizmatičan, uspešan. Volela sam ga. Verovala mu je. Ali s vremenom je primetila neobičnosti. Igrao je u kazinu, krao iz opšteg posla. Izložio sam ga. Bio je besan. A onda je oteo našeg sina, Sašu. Dečak je imao bolesno srce.
Ana stisne pesnice, glas treperi:
– Zaključao ga je u kuću, zahtevajući da mu dam restoran. Saša je umro od napada izazvanog strahom i usamljenošću. Bez lekova, bez mame…
Izgubio sam glavu. Kupio sam pištolj… pucao u njega. Ali preživeo je. A onda sam uspeo da sve okrenem. Napravio sam ubicu od mene, lošu majku opsednutu poslom. Sud mu je verovao. Dobio sam rok. Restoran mu je otišao, a zatim je prodat.
Igor je ćutao. Sećao se tih naslova. Samo sam ih prelistao. Sada je pogledao tu ženu i video snagu, otpornost, bol — i neverovatan talenat.
“Verujem ti, Anna”, rekao je čvrsto. – I sutra ćete biti kuvar na ovom banketu. To nije zahtev. To je naredba.
Banket je prošao sa oglušujućim uspehom. Gospodin Sedih je lično zahvalio Igoru, diveći se svakom jelu. Gosti su bili u extazi. A na čelu kuhinje, u beloj kaputi i sa poverenjem u svaki pokret, stajala je Ana.
Igor je pogledao u nju i shvatio: izgubio je glavu. Voleo je ovu ženu — snažnu, slomljenu, ali ne i slomljenu. Srce mu se ponovo zakucalo-živo, stvarno, puno ljubavi i nade.
Kada je poslednji gost otišao, a kuhinja polako počela da se prazni, Igor je prišao Ani. Stajala je pored šporeta kao da je odrasla na mestu, odsutno ispravljajući nešto u loncu. U njenim očima se odražavala zamišljena napetost.
Nije izgovorio ni reč, samo je uzeo za ruku. Dlan je bio hladan, ali je u njemu osetio živu dušu.
– Anja… – glas mu je bio hrapav od uzbuđenja. – Izađi za mene. Volim te.
Ana ga je pogledala. Svetlo i bol su se pomešali Na njenom licu. Suze su blistale na trepavicama, glas je drhtao:
– Igor … i ja te volim. Veoma. Ali ne mogu. Ja sam bivši zatvorenik. Imam stigmu prošlosti. Ne želim da ti pokvarim život, da ti pokvarim reputaciju. Ti si poznati restaurator, a ja… Zaslužuješ bolje.
Nekoliko dana kasnije Igor je došao kod Viktora Petroviča, koji se već malo kacao nakon preloma. Starom šefu je detaljno ispričao sve: ko je Ana, kakvu je tragediju doživela i koliko je voli.
Viktor Petrovič je pažljivo slušao, klimajući glavom. Onda se iznenada nasmešio, malo lukavo:
– Nisi dostojan? Ne, brate, ti još ne znaš kako da uzmeš pravu visinu. Imam jednu ideju. Ubediće je bolje od bilo koje reči.
Sledeće večeri Igor je odveo Annu na napušteno mesto na periferiji grada. Prepoznala ga je odmah-to je bila zgrada njenog bivšeg restorana. Onaj koji joj je jednom ukrao muž, a zatim prodao.
Ali sada to nije bila ruševina. Blistao je novim prozorima, svežom bojom, plemenitim sjajem obnovljene veličine. A iznad ulaza je goreo svetli neonski znak:
“Restoran”Saša”
– Šta je to?.. šapnula je Ana. Glas joj je drhtao od čuđenja. Prve suze su se spustile niz obraze.
Igor se tiho nasmešio:
– Znaš, Anja… ne mogu se oženiti bezpridanicom. Tako da sam pronašao način da te učinim jednakim meni. Kupio sam ovu zgradu, potpuno obnovio restoran i nazvao ga po tvom sinu. Sada je tvoj. Potpuno i potpuno.
Izvadio je malu baršunastu kutiju iz džepa, otvorio je i pružio joj je. Unutra je blistao prsten sa velikim, čistim dijamantom.
– A sada, gospođo restaurator – njegov glas je postao ozbiljan, pun ljubavi i poštovanja — ja, gospodine restaurator, zvanično vas molim za brak. Kao jednak-jednak. Sada imate sve da budete u blizini. I još više. Dostojna si svega najboljeg.
Anna mu je tiho ispružila prst, osmehujući se kroz suze. Pažljivo je stavio prsten. U tom trenutku je shvatila: nije samo njen restoran oživljen iz pepela-već je i njen život dobio drugo rođenje. Tamo gde se činilo da je sve izgubljeno, ljubav je sada procvetala. A pravda je-konačno-trijumfovala.
