– Ko je na ovoj fotografiji? Pitao je Johan tako tiho da se jedva čuo u tišini kabineta.
Devojka ga je pogledala sa blagim iznenađenjem, a zatim se ljubazno nasmešila.
– Moji roditelji. Zašto pitate?
Johan je osetio da je nešto slomljeno u njemu. Srce mu je lupalo poput čekića, a krv mu je kucala u ušima. Ali ostao je miran.
“Jednostavno… neko je poznat. Izvini.“
– Tata retko fotografiše. Ne voli fotografije. Ali mama je insistirala na ovom snimku sa venčanja. Nažalost, umrla je pre deset godina. Rak. Tata je prošao mnogo toga. Dugo je bio neprepoznatljiv. Nestao je iz grada, ograđen od svih. Tek nedavno je počeo da se oporavlja malo po malo.
Johan je ponovo pogledao fotografiju. Ako je ta žena bila njena majka, onda… može li njen otac biti njegov otac? Imao je polusestru? Ili još teže?
“Mogu li te pitati nešto čudno?”pitao je, a glas mu se tresao.
“Kako se zove tvoj otac?”
Henrik. Henrik Blom. Zašto pitaš?“
To ime ga je pogodilo kao munju. Njegov otac je imao isto ime. Ali to nije bila glavna stvar – oči. Iste oči. Johan je to znao.
“Žao mi je… Moram da razgovaram sa njim. To je zaista važno.“
“Nažalost, otišao je poslovno i vratiće se samo sutra. Ali ako je hitno, mogu pokušati da ga pozovem.”
“Ne, hvala. Bolje da sačekam. Mogu li doći sutra u isto vreme?“
“Naravno. Sačekaćemo.”
Johan je izašao iz kuće kao u snu. Noć je proveo budan analizirajući sve što se događa. Možda je tata izgubio pamćenje? Možda mu se dogodila nesreća? Ili možda… da li je dobrovoljno pobegao? A sada, godinama kasnije, počeo je novi život?
Sledećeg dana, u šest sati, ponovo je stajao ispred kuće. Devojka ga je pustila unutra bez reči. Pokazala mu je kancelariju.
Na prozoru je stajao stariji čovek. Imao je sijedu kosu, ravna leđa i ruke vezane iza leđa. Kada se okrenuo, Johan je shvatio da je to on. Njegov otac.
– Dobro veče. Ti si Johan, zar ne? pitao je čovek drhtavim glasom. “Moja ćerka je rekla da ste juče bili ovde… i prepoznali ste fotografiju.”
“Da”, odgovorio je Johan gotovo šapatom. “Ja sam tvoj sin.”
Henrik je pao na stolicu. Prekrio je usta rukom. U očima su mu bile suze.
“Ne… to je nemoguće… Johan? Ti?“
“da. Tražio sam te celog života. Zašto si otišao?“
Henrik je ćutao. Dugo nije ništa rekao. Konačno, progovorio je, tiho i polako.
“Bila je to nesreća… tog dana… Napadnut sam. Oduzeli su mi sve. Pretukli su me. Ležao sam u nesvesti u bolnici dva meseca. Kad sam se probudio, nisam se ničega setio. Da imam porodicu. Lekari su mi dali nove podatke. Bio sam u drugom kvartu. U daljem periodu. Mislili su da sam mrtav.
“Kako vam se pamćenje vratilo?”Upitao je Johan u neverici.
– Imao sam bljeskove. San. Lice. Ali ništa konkretno. Tada sam upoznao svoju drugu ženu. Ona me je ubedila da odem kod psihoterapeuta. Da biste razumeli svoju prošlost. Ali uplašio sam se. Kada je umrla… Ponovo sam se onesvestio. Tek poslednjih godina ponovo sam počeo da tražim. Ali nisam znao odakle da počnem. A onda… pojavio si se.
Johan je ćutao. Kada je konačno progovorio, glas mu je trepnuo. :
“Mama nikada nije prestala da veruje da ćeš se vratiti. Nikad.”
Henrik je plakao. Johan mu je prišao i čvrsto ga zagrlio.
– Nije kasno, Tata. Još ne.
Dve nedelje kasnije, Henrik je stajao ispred njegove poznate montažne kuće. Nije bio ovde više od 30 godina. Kada su se vrata otvorila i na pragu se pojavila njegova bivša supruga, zgrabila je ruke za dovratnik i nije verovala svojim očima.
– Henrik…?
Šapnuo je.
U očima žene bile su suze. Dugo ga je gledala, a zatim mu prišla i tiho ga zagrlila. Bilo je to kao godinama tišine.
Ali priča je imala još jedan neočekivani zaokret.
Johan, pun mešovitih osećanja, počeo je da traži informacije o svom ocu u starim arhivima. Naišao na članak Star 33 godine:
“Zaposleni u transportnoj kompaniji nestao je zajedno sa velikom količinom novca. Istraga nije dala nikakve rezultate.
Smrznuo se. Na fotografiji je mlađa verzija Henrika.
Sledećeg dana otišao je u policijsku arhivu. Našao je slučaj. Zatvoreno. Zločin: krađa. Nerešen.
Kada se vratio kući, Henrik ga je čekao u dnevnoj sobi. Znao je za to.
– Naučio si… – rekao je tiho.
“da. Ali ne razumem. Činilo mi se da ste rekli da ste napadnuti.“
– To je istina… ali ne baš. Ukrao sam novac. Bio sam uplašen. Ucenjivao sam se. Upao sam u nešto više nego što sam mogao zamisliti. Pobegao sam. A onda su me pretukli. Možda su želeli da povrate svoj deo. A onda sam izgubio pamćenje. Ostali… bilo je prazno.
– Zašto nisi odmah rekao?
– Zato što sam se plašio da ćeš me odbiti. Da ću opet sve izgubiti.
Johan je dugo gledao u oči čoveka koji mu je bio otac – i senku iz prošlosti.
“Ne mogu ti oprostiti, ali ti si moj otac. A mama te i dalje voli. Dajem ti jednu šansu. Ne propustite je.”
Henrik je klimnuo glavom. U očima su mu bile suze.
Te noći su zapalili tri sveće: prošlost,istinu… i za novi početak.
