Tihi dečji plač razbio je tišinu šume u podne. Anja je ukočila, slušajući pažljivo. Njeno srce je počelo brže da kuca.
„Moralo je biti samo san“, šapnula je sebi, ali sledećeg trenutka ponovo je čula zvuk, jasnije.
Korpa sa lekovitim biljem u njenim rukama postajala je sve teža – bila je napola puna mente i kantariona. Šuma je bila ispunjena letnjom vrućinom, a vazduh je bio pun mirisa vrućih borovih iglica i jagoda. Anja je napravila nekoliko koraka prema zvuku, razdvajajući visoke stabljike. „Ej, ko je tamo?“ – glas joj je drhtao.
Plač je postajao sve intenzivniji. Anja je ubrzala korak, spotičući se o korenje drveća. Njena svetla haljina zakačila se za bodljikave grane. Njena pletenica se razmršila, ali sada to nije bilo važno. Šuma je otvorena, otkrivajući malu sunčanu čistinu. Blizu starog hrasta, među ogromnim papratima, sedela su dva deteta. Belo dečko, sa kosom zalepljenom za čelo, grlio je mlađu devojčicu sa crvenom kosom i prljavom haljinom. „Bože“, uzdahnula je Anja, ispuštajući korpu iz ruku. Čuvši korake, dečko je naglo podigao glavu. U njegovim očima čitao se strah. Još jače je stisnuo sestru i napravio korak unazad. „Ne bojte se“, rekla je Anja, prilazeći polako i klečeći. „Neću vam nauditi.“ Devojčica je plakala i stavila lice na bratovo rame. Njene male ruke su drhtale. „Gde ste? Gde su vam roditelji?“ upitala je tiho Anja. Mali nije govorio, gledajući sumnjičavo. Anja je primetila da su mu haljine pocepane i da mu na obrazu postoje osušenih tragovi prljavštine. „Zovem se Anja. A ti kako se zoveš?“ Mali je lizao suve usne. „Saša“, rekao je jedva čujnim glasom. „A tvoja sestra?“ „Maša.“
nja je pogledala oko sebe – nije bilo ni traga odraslih. Samo šuma, ispunjena zujanjem letnjih insekata, i mravi koji su hitali prema ogromnom mravinjaku. „Jeste li gladni?“ upitala je, shvatajući da su deca tu već neko vreme. Saša je nesigurno klimnuo glavom. „Hoćete li da idete kući?“ „Nemamo kuću“, rekao je tiho mali. Nešto ju je probolelo u srcu. Anja je ugrizla usnu, suzdržavajući suze. Imala je dvadeset godina, još uvek devojka, a kod kuće je čekala samo samoća. Njeni roditelji su otišli pre godinu dana – prvo otac, koji je preminuo za nedelju dana od misteriozne bolesti, a zatim majka, koja nije podnela bol. „Znam jednu kuću gde će vas nahraniti i staviti da spavate. Hoćete da idete sa mnom?“
Maša je prvi put podigla glavu i pogledala Anju. U njenim zelenim očima zasijala je iskra nade. „Nije li tamo strašno?“ upitao je Saša. „Nije uopšte strašno“, nasmešila se Anja. „Tamo rastu jabuke u vrtu i ima svežeg mleka. I niko vas neće povrediti.“ Pružila je ruku, a nakon kratkog oklijevanja, mali ju je uhvatio. Njena ruka bila je mala i topla. Povratak je trajao duplo duže. Anja je nosila Mašu u rukama – devojčica je bila lagana kao pero. Saša je išao pored nje, držeći rub njene haljine. Spoticao se od umora, ali je uporno nastavljao da ide, bez da je tražio pomoć. Kada je selo postalo vidljivo u daljini, sunce je već zalazilo. Na putu su sreli Ivana Timofejeviča, komšiju sa suprotne strane, jednog mrkog starca sa dobrom dušom. „Šta je ovo?“ – povikao je kada je video decu. „Našla sam ih u šumi“, odgovorila je Anja. „Gladna su, uplašena.“ Ivan Timofejevič je trljao svoje sive brkove.
„A gde su im roditelji?“ „Ne znam. Kažu da ih nema kod kuće.“ Starac je pažljivo pogledao tišnu decu. „S tobom je sve jasno, Anjutka. U tebi živi duh tvog oca.“ „Šta da radimo, ujače Vanja?“ upitala je zbunjeno. „Prvo ih nahrani i opere. Posle ćemo odlučiti.“ Pružio je svoju naboranu ruku prema Saši: „Dobro, ideš do kuće ili da te ponesem?“
Saša je, nakon malog oklijevanja, stavio ruku u njegovu. Njihova kuća dočekala ih je sa polumrakom i samoćom. Anja je brzo upalila svetlo i stavila decu za sto. U ormaru je pronašla komad hleba i malo mleka – poslednje što je imala do sledeće plate. „Jedite“, rekla je, seckajući hleb na tanke kriške. Deca su jela polako, kao da se boje da im ne oduzmu hranu. Maša je stalno gledala unazad, dok je Saša pažljivo posmatrao svaki Anjin pokret. „Sutra ću napraviti palačinke“, obećala je, mažući devojčici kosu. Posle večere, Anja je zagrejala vodu i okupala decu u staroj drvenoj kadi. Nije imala dečiju odeću, pa ih je obavila svojim majicama. Bela majica je dosezala do Sašinih kolena i izgledala je smešno, dok je Anja obavila Mašu mekom noćnom košuljom. Spavala su u njenom krevetu, a ona je sedela pored njih. Počelo je da se smrkava i kroz otvoren prozor čuo se pev zrikavaca. „Hoćemo li živeti ovde zauvek?“ upitao je Saša, umorno. Anja ga je pomazila po glavi: „Ako to želite.“ „Neće nas oterati?“ „Niko vas neće oterati. Sada je ovo vaš dom.“
Masa je već spavala, sklupčana. Saša je borio sa snom, ali su mu kapci stalno padali. „Spavaj, dragi moj“, šapnula je Anja. „Tu sam, pored tebe.“
Kada su deca zaspala, tiho je izašla na terasu i tek tamo dozvolila sebi da zaplače. Zbog straha, nesigurnosti, zbog iznenadne odgovornosti koja je pala na njena pleća.
Ali negde u njenoj duši oživljavalo je novo, do tada nepoznato osećanje sreće.
„Gde su dokumenta za decu?“ – žena u strogom odelu gledala je preko svojih naočara, stisnutih usana……..
