Felik je prišao Mariji sa stidljivim osmehom.
– Izgledaš… drugačije”, rekao je, izbegavajući njen pogled.
“Da, i osećam se drugačije”, mirno je odgovorila Marija glasom žene koja je konačno shvatila svoj značaj.
Klara je klimnula glavom kao da odobrava ovu promenu, ali u njenim rečima zvučala je zloba.:
Dobro je što ste se konačno okupili. Deca izgledaju uredno… konačno.”
Marija nije odmah odgovorila. Naučila je da ne reaguje impulsivno, da ne traži izgovore.
“Moja deca su uvek bila negovana. Ali sada imaju majku koja gleda napred, a ne u zemlju.”
Felik je pogledao oko stana – u njemu je bilo čisto, mirno, na balkonu je bilo cveće. To nije bio nered koji je zamislio.
“Marija, znam da sam te razočarala. Nisam hteo da te povredim.
Hladno ga je pogledala:
“Niste rekli ni reč kada je vaša majka najavila da će ići s vama. Pustili ste da vaša tišina govori umesto vas. Prema njenim rečima, više brinete o njenoj udobnosti nego o zdravlju majke vaše dece. To je bila vaša odluka, a ne njena.
Uzdahnuo je i čučnuo na ivici sofe. Deca su ga pogledala-radoznalo, ali i distancirano.
“Teško je odbiti sopstvenu majku…”
“Zar nije lakše otići od žene?”Pitala je Marija bez podizanja glasa.
Klara je nestrpljivo intervenisala u razgovoru.:
– Dosta žaljenja. Bio je to samo odmor. Imali ste vremena da se “nađete” kako kažete. Nemojmo pretjerivati.
Marija se okrenula prema njoj hladnim, gotovo simpatičnim osmehom:
“To nisu bili samo praznici. To je bila lekcija. Za sve nas. Čuvala si živce, a ja sam čuvala dušu. I mislim da sam iz toga izašao bolje.”
Clara je pocrvenela, ali nije rekla ništa drugo.
Felik je ustao.
“Možemo li razgovarati?”Samo nas dvoje?“
Marija je klimnula glavom i zajedno su izašli na balkon. Sunce je zalazilo, preplavivši grad toplom svetlošću.
“Mario, puno sam razmišljao o tebi. O nama.“
“Kada ste se sunčali sa mamom?“
Felik je sramotno spustio oči.
“Nisam znao kako da se ponašam. Stavila me je u težak položaj…“
“To je slab izgovor. Nemate 20 godina. Imate porodicu. I odlučili ste da ne budete sa njom.
Došla je tišina. Čuli su se ptice koje pevaju i udaljeni zvuk grada.
“Želim da popravim stvari. Želim da ponovo budemo porodica.”
Marija ga je pogledala. Više nije bila žena koja je plakala noću i čekala. Ona više nije bila ta koja se žrtvovala “za dobrobit porodice”.
“Ne želim da se vraćam onome što je bilo. Želim nešto novo. Partnera koji me vidi. Koji me bira – ne samo kada je lako, već i kada je teško.
“Šta ako pokušam da postanem takva osoba?”pitao je sa nadom.
– Onda ćeš mi morati pokazati. Ponekad. Zločin. Ne rečima.“
Klimanje glavom.
– Daću ti vremena. Biću tu. Ako ikada odlučite da želite da se vratim, ja ću biti ovde.
Vratili su se u kuću. Deca su se igrala kockicama. Clara je sedela na kauču, očigledno dosadna.
“Idemo”, rekao je Felik. Pogledao je majku:”napraviću vam društvo.”
Clara je želela nešto da kaže, ali je na kraju odustala.
“Dobro.”
Izašli su. Marija je zatvorila vrata za njima. Pogledala je sat – ostalo je još sat vremena do večernjeg spavanja.
Otvorila je svesku. Morala je da završi svoj izveštaj. Otkako je počela da radi u kancelariji, osećala je da se njen svet proširio. Nije bilo lako, ali to je bilo njeno.
Deca su došla kod nje.
“Mama, možemo li pročitati priču o zmaju pre spavanja?
“Naravno, dušo. Ali ovaj put čitaš, a ja samo slušam, u redu?
Smejali su se.
Njen život više nije bio savršen na papiru, ali bio je stvaran. I iz dana u dan, Marija se osećala kao da piše svoju priču. Nije samo igrala neku ulogu u njoj–bila je njen autor.
A to nije kraj. Ali to je bilo prvi put… nije se plašila onoga što dolazi.
