Izgledala je izgubljeno u luxuzu, ali u Leovim očima bila je jedina koja je bila važna. Muzika je i dalje zvučala, ali stvari su postale nijeme za Sophie. Ponekad su je stranci radoznalo gledali, pitajući se ko je žena u pozajmljenoj haljini, nesigurnim koracima, ali niko se nije usudio da je pita. Leo je nije izbegavao, ponosno je zamišljajući kao svoju devojku.
U ponoć, kada je nebo bilo osvetljeno vatrometom, Sophie je sedela na terasi i tiho gledala u grad. Leo je tiho prišao i predao mu kovertu. “Za tvog brata. Unutra je više od obećanja.”Pažljivo ga je otvorila. To je bila vizit karta privatne klinike i pismo koje je potpisao jedan od najboljih lekara u Evropi.
“Zašto to radiš?”pitala je, uzbuđena do suza.
“Zato što mi je neko jednom pomogao kad nisam imao ništa”, odgovorio je Leo. “I zato što je od svih lica ovde vaša jedina istina.”
Usledila je tišina, a zatim duga noć razgovora. Leo je govorio o svom životu, o tome kako mu novac nije doneo sreću, o usamljenosti koja se skrivala iza svakog tosta. Sophie je slušala, otkrivajući svaki trenutak da muškarac ispred nje nije samo bogat-bio je povređen, kao i ona.
Davn je otkrio da još uvek razgovaraju. U bledom jutarnjem svetlu, Sophie ustaje.
“Moram da odem”, polako je rekla.
“Ostani”, šapnuo je. “Barem za doručak.”
Nasmešila se. Prvi put u duže vreme njen osmeh nije bio maska. Doručkovali su zajedno u cvetnom vrtu okruženom tišinom koja više nije bila teret, već nešto prirodno.
Tri dana kasnije, njen brat je već bio pod starateljstvom lekara. A Sophie je, umesto da se vrati u Mop, dobila ponudu da vodi dobrotvornu fondaciju. Leo više nije govorio o zabavama, već o projektima, idejama, nadama.
Ali jednog dana, kada se činilo da se sve složilo, Leo je nestao. Bez objašnjenja. Nema vesti. Samo koverta ispod vrata sa jednom rečenicom:
“Ponekad morate da odete da biste se zaista vratili.”
Prošle su godine. Sofi je postala lider međunarodne organizacije. Njen brat je bio zdrav i studirao medicinu. Ali svake godine istog dana – dana zabave – dobio je beli cvet bez potpisa.
I jednog jutra na terasi Ženevske konferencije čuo je poznat i miran glas:
“Oduvek ste znali da ćemo se ponovo videti, zar ne?”
Sophie se okrenula, a oči su joj blistale istim svetlom kao i ranije. Jer da, ponekad jedna noć može promeniti ne samo život, već i sudbinu.
