Deda Ivan je pre pet godina sahranio svoju ženu, a ćerke je odgajio. Obje su davno otišle da žive u grad, tamo su se i udale. Grob njegove žene bio je nedaleko, a muž je često dolazio da je poseti. Starac nije patio od usamljenosti. Imao je svoju omiljenu radionicu. Snaga mu više nije bila kao pre, ali je i dalje često nešto pravio tamo.
To nije bila prava posao, već više kao hobi. Ćerke starog nisu zaboravile, često su dolazile, ali svaka od njih je dolazila odvojeno, iz nekog razloga se nisu slagale. To je žalostilo starca. Unuke je viđao ređe, svi su bili zauzeti poslom ili učenjem. Tužilo ga je to, ali nije se ljutio, odnosio se sa razumevanjem.
Poslednjih dana, ćerke su počele da razgovaraju o nasledstvu. Kuća u selu je lepa, čvrsta, a svi nameštaji unutar su ručni rad. U svoje vreme, njihova porodica je živela veoma dobro. Sestre su u svađi i svaka pokušava da ubedi Ivana da joj ostavi kuću u nasledstvo, iako obe nemaju nikakvih potreba – decu su odgojile, imaju stanove, automobile. Ivan nije planirao da ide na onaj svet, takvi razgovori su ga uopšte potresali, ali nije znao kako da postupi. Jednog dana otišao je na grob svoje žene da se posavetuje, ali izdaleka je primetio nečiju figuru.
– Dede, zdravo!
– Mišule, to si ti? Dugo te nije bilo ovde!
– Izvini, posao.
Njegov najmlađi unuk je došao da ga poseti, položio je cveće na grob bake. Kada su se vratili u kuću, Miša je rekao:
– Imam ozbiljan razgovor s tobom. Čuo sam da prodaješ radionicu? Želim da je kupim.
Dečko je stavio veliku sumu novca na sto. Deda se iznenadio:
– A zašto ti to?
– Želim da radim.
Deda je bio zbunjen. Najviše je želeo da neko nastavi njegov posao. Bio je dirnut. Tako je pitanje o nasledstvu bilo rešeno. Naravno, nije želeo da uzme novac od unuka: sve mu je jednostavno poklonio.
