Ja sam iz sirotišta. Činilo mi se da mi se u životu ništa ne slaže, sve dok mi jedna starica nije obrisala suze…
Moj život je bio borba još od detinjstva. Od rođenja sam odrasla u sirotištu: roditelji su me ostavili na pragu bolnice i nestali. Život u sirotištu nije bio lak, i rano sam morala da postanem samostalna. Do tinejdžerskih godina svako veče sam provodila kraj prozora, sanjajući da će moja majka doći po mene.
Bila sam opsednuta mislima o majci – svi moji crteži bili su s njom, sanjala sam je – lepu i okruženu cvećem. Ali, naravno, niko nikada nije došao po mene.
U sirotištu nisam ni slutila da će mi život postati još teži. Po završetku škole radila sam u fabrici, koja mi je dodelila malu sobu u domu. A moji susedi su bili – užas. Svake večeri su pili, deca su bila prepuštena sama sebi i krala su sitnice po komšiluku.
Jedne večeri, umorna od posla, vratila sam se kući i zatekla razvaljena vrata. Unutra je sve bilo prevrnuto naopačke. Novac koji sam štedela od svake plate nestao je, i odmah sam se obratila policiji. Znala sam da su to učinili moji susedi.
– Mi smo poštena porodica, u čemu nas to optužuješ?! – vikala je moja pijana susetka Klava.
– Gubi se odavde, požalićeš zbog ovoga! – dreknuo je njen muž i izbacio me iz stana.
Otišla sam u park i sela na klupu. Osećala sam neopisivu gorčinu i tugu. A najviše od svega – nisam imala s kim da podelim svoju bol. Nisam imala ni prijatelje ni porodicu.
– Dete, zašto tako gorko plačeš? – prišla mi je starija gospođa koja je šetala belog psića.
Posle njenih reči, još više sam se sažalila nad sobom i suze su mi potekle još jače. To je bila prva osoba koja se zainteresovala za mene, i odjednom mi je postalo neprijatno. Ali osećala sam takvu toplinu u njenom glasu da sam joj naredna dva sata pričala o svom životu.
Veče je bilo hladno, čak je i njen pas počeo da cvili.
– Anja, hajde pođi sa mnom, poslužiću te pitu i čajem, ugrejaćeš se – rekla je starica. Nisam se ni opirala, samo sam tiho krenula za njom.
Te noći ostala sam kod Vere Iljinovne, a ujutru smo zajedno otišle do policije. Policija je razgovarala sa mojim susedima, i oni su mi obećali da će vratiti novac. Od tog dana, skoro svako veče provodila sam s Verom Iljinovnom. Trčala sam s posla kod nje, kao na praznik. Nisam mogla da verujem da u mom životu postoji osoba kojoj mogu da se poverim.
Vera Iljinovna je bila isto tako usamljena kao i ja. Muža je odavno sahranila, a dece nije imala. Mi smo se vezale jedna za drugu, i ja sam žurila kod nje, znajući da me neko čeka i da sam nekome potrebna.
Jednog dana Vera Iljinovna je pala niz stepenice i slomila ruku. Zamolila me je da se preselim kod nje. Isprva mi je bilo neprijatno, ali sam znala da joj je potrebna moja pomoć. Tako smo počele da živimo zajedno, a vremenom mi je ona krišom prepisala stan i vikendicu – to zaista nisam očekivala.
Moji snovi su se ostvarili – imala sam svoj dom i blisku osobu kraj sebe.
Leta smo odlučile da provedemo na vikendici, i baka je zamolila našeg komšiju Maksa da nas odveze. Taj momak mi se odavno dopadao, ali nikada nisam ni pomislila da će on obratiti pažnju na mene.
Kako se ispostavilo, baka me već dugo planirala spojiti s Maksimom, ali ja joj nisam davala povoda, jer sam radila od jutra do mraka.
I tako smo se našli zajedno u automobilu. Uveče je Maksim pripremio roštilj, postavili smo sto u bašti i seli da večeramo.
Kada je baka otišla da prošeta psa, Maksim mi je prišao i rekao:
– Anja, volim te od prvog trenutka kad sam te ugledao na stepeništu.
Nasmejala sam mu se i zagrlila ga.
Pre samo godinu dana nisam ni sanjala o ovakvoj sreći. U tom vremenu pronašla sam svoju porodicu – moju baku, svoj topli dom i voljenu osobu.
Nikada ne prestajte da verujete!
