Mamu su nas i brata odgajali sami, jer je otac više voleo alkohol nego nas. Napustio je porodicu dok smo još bili mali. Život na selu bez muškarca bio je veoma težak. Bilo je trenutaka kada nismo imali ništa. Zato sam čvrsto odlučila da odem iz sela, obrazujem se i pokušam da pobegnem iz tog siromaštva. Sve je skoro tako i počelo – nakon škole odmah sam upisala fakultet. Živela sam u studentskom domu. Tamo sam upoznala ženu koja je radila na našem ulazu. Nije bila nimalo nalik svojim glasnim koleginicama; više je ličila na profesorku – po eleganciji i ponašanju, ali i po odeći. Svi su je zvali Nina Karlovna.
Sprijateljila sam se s tom ženom, bila je izuzetno zanimljiv sagovornik. Nina Karlovna nije imala dece, a muž ju je napustio pre nekoliko godina i otišao s drugom ženom. Jedva sam čekala kad je ona bila na smeni, jer sam se od nje učila životnoj mudrosti. Ali jednog dana Nina Karlovna nije došla na posao. Pitala sam njene koleginice šta se desilo, ali nisu znale. Našla sam njenu adresu i otišla kod nje kući. Vrata njenog luksuznog stana bila su otvorena. Nina Karlovna ležala je u krevetu, nije mogla da ustane. Kako se kasnije ispostavilo, stigla sam u poslednjem trenutku. Lekari su me nazvali njenim anđelom čuvarom.
Kad se oporavila, pitala sam je zašto radi na ulazu našeg doma za tu bednu platu ako ima toliko bogatstvo. Rekla je da se tim poslom i razgovorima s nama leči od samoće, a novac joj stvarno ne treba. Ima mnogo rodbine u Nemačkoj i bogata je naslednica. Tada je imala oko 60 godina, ali izgledala je mnogo mlađe. Naše sudbine su se kasnije razišle, ali smo razmenile adrese i kućne brojeve za svaki slučaj, jer tada nije bilo mobilnih telefona.
Zatim sam se udala i rodila dvoje dece. Razapinjala sam se između kuće, posla, dece i majke koja je ostala na selu. Muž i ja nismo imali svoj stan, pa smo iznajmljivali u gradu. Nažalost, nisam imala sreće s mužem. Nije se brinuo ni o meni ni o deci. Nakon 10 godina zajedničkog života šokirao me je vešću da odlazi jer druga žena čeka njegovo dete.
Nisam imala izbora, morala sam da se vratim majci u selo. Sin je tada imao 9 godina, a ćerka 6. Nisam mogla svakodnevno putovati na posao iz sela; odlazila sam noću i vraćala se noću. O deci se brinula majka. Tada sam odlučila da odem na rad u inostranstvo. Bilo mi je žao što ostavljam decu, ali nisam imala izbora. Godinu dana nakon što me muž napustio, otišla sam u Portugal. Imala sam sreće da odmah nađem posao, pa sam mogla da šaljem novac deci.
U Portugalu sam upoznala Mihaila, koji je takođe iz Ukrajine, ali je tamo živeo skoro od rođenja, jer su mu se roditelji davno preselili. Bio je razveden, kao i ja, i tri godine stariji od mene. Prvo smo izlazili, a zatim počeli da živimo zajedno. Sve je bilo dobro dok nisam poželela da dovedem ćerku kod sebe. Sin je ostao s majkom, a ćerka je došla kod mene. Upisala sam je u lokalnu školu. Brzo je naučila jezik, ali Mihailu se to nije dopalo. Počeo je otvoreno govoriti da ćerka smeta našoj sreći.
Došao je trenutak kad sam morala da biram, i izabrala sam ćerku. Iznajmile smo poseban stan i otišle od Mihaila. Bilo mi je teže da plaćam stan, jedva sam sastavljala kraj s krajem i skoro potpuno prestala da šaljem novac majci i sinu.
Nedavno me je majka pozvala i rekla da sam dobila neko nasledstvo i da moram doći da sredim papire. Bila sam šokirana kad sam saznala da je Nina Karlovna, koju nisam videla skoro 20 godina, prepisala svoj luksuzni trosobni stan u centru grada na mene. Nedavno je preminula, ali mi je ostavila pismo u kojem je napisala da nije zaboravila kako sam je jednom spasila.
Sada bolje nego ikada razumem da se dobro koje činimo vraća. Iako mi je život bio težak, sigurna sam da će sada i meni i mojoj deci biti sve u redu.
