Ja već dugo živim u Poljskoj, došla sam ovde pre više od 10 godina. Rođena sam i odrasla u malom ukrajinskom selu u Vinickoj oblasti. Tamo mi je porodica. Moj muž i ja već dugo nismo živeli u selu, otišli smo da radimo jer je teško naći dobar posao za osobu iz sela. U selu je jedino na pijaci moglo da se nađe posao, ali tamo je plata mala, dovoljno je samo za život, a volela bih da možemo nešto da uštedimo za svoju decu.
Uglavnom, odlučili smo da skupimo stvari i odemo sa decom. U selu mi je ostala mama sa bratom. Kasnije se oženio, ali je otišao da živi u kući žene, koja je živela u istom selu, desetak kuća dalje. Sa mužem nam je išlo dobro, nismo zaradili bogatstvo ovih godina, ali smo ovde kupili dvosoban stan, učimo decu, imamo dobar posao i prijatelje, generalno smo se već navikli da živimo ovde i ne planiramo da se vraćamo u Ukrajinu. Kada je mama ostarila, postavilo se pitanje ko će se brinuti o njoj.
Dogovorili smo se sa bratom da ću mu svakog meseca slati 3 hiljade grivni, plus mamina penzija – on će brinuti o njoj, novac je dobar, može se živeti u selu. A još je Andrija rekao da će maminu kuću uzeti on. Dugo sam razmišljala, ali sam se složila, jer nisam videla drugi izlaz. Godinu dana sam slala novac, a onda sam došla sa porodicom da posetimo mamu. Ispostavilo se da brat uopšte nije pomogao, samo je u vrtu pomogao da posadi i iskopamo krompir, a snaja se uopšte nije pojavila kod nje.
Moja mama je starica, teško joj je sve da radi. Odlučila sam da razgovaram sa bratom, objasnila sam mu da smo se dogovorili nešto drugo. Mama više ništa ne može da radi sama. Brat je objasnio da žene u selu žive isto tako i niko se o njima ne brine. Nisam znala šta da radim, jer ne mogu da povedem mamu sa sobom, u jednoj sobi smo muž i ja, u drugoj deca, a mami je potreban 24-časovni nadzor, a mi imamo posao.
