Činilo se da sam bila srećna u braku. Ali nismo dugo bili zajedno, muž me napustio. Uzeo je svu našu ušteđevinu za vlastiti stan i jednostavno pobegao od nas. Ostala sam sama u iznajmljenom stanu sa šestomesečnom ćerkom na rukama. Ne znam kako, ali moja svekrva, saznajući za to prva, došla je kod mene u stan. Mislila sam da će sada da se posvađa sa mnom, a ona je, čim je prešla prag, počela da komanduje:
– Spakuј svoje stvari, preselićeš sa unukom da živiš kod mene.
Pokušala sam da se opirem – bilo mi je veoma neprijatno. Sa svekrvom nismo živele u miru već nekoliko godina. Nijedna od nas nikada nije čula od druge nijednu lepu reč. Bile su samo stalne pritužbe i uvrede. A onda, saznajući za moju tešku situaciju, mužova majka se pokazala kao jedina osoba koja mi je pružila ruku pomoći. Čak mi je i moja vlastita majka rekla da za mene i ćerku nema mesta u njenoj kući, oni već sami imaju malo prostora.
Protiv toga bila je moja starija sestra, koja sa svojom decom stalno živi kod mame, a mama je celo svoje životno vreme plesala po njenoj dudzini, uvek podržavajući mišljenje sestre.
– Hvala vam puno, Ljudmilo Anatolijevno. Biću vam jako zahvalna, – jedva sam uspela da izgovorim. Ovo je bio prvi put u mom životu kada sam od srca rekla “hvala” svekrvi. U tom trenutku ona se pokazala kao jedina osoba na koju sam mogla da se oslonim.
– Pa samo ti sve to! Vi me ne slušate, – rekla je ona i uzela svoju unuku iz mojih ruku.
– Hajde, lepotice. Mama neka spakuje vaše stvari, a mi joj nećemo smetati. Otići ćeš da živiš kod svoje bake, sunce? Naravno, otići ćeš. Baka će ti pričati bajke pred spavanje, ići će sa tobom u šetnje, plešeće ti tvoje pahuljaste pletenice.
Slušajući nežne reči svekrve, nisam verovala svojim ušima. Uvek je govorila da dete nije njenog sina, i da se čak ni ne bi približila mom “virodku”. Brzo sam skupila sve svoje stvari koje su bile u stanu, i te večeri smo se preselili kod svekrve. Ljudmila Anatolijivna je oslobodila svoju najveću sobu za nas, a sama je prešla u malu.
Zadivljeno sam treptala očima, najmanje dobrog sam čekala upravo od ove osobe, a svekrva mi je rekla: – Zašto se tako čudiš? Dete će uskoro početi da puzi po celom stanu. A meni nije potrebno puno prostora. Smestite se, večera će biti za sat. Sada ću nešto ukusno da pripremim. Za večeru mi je ponudila povrće na pari i kuvano meso sa rečima: – Ti ipak dojiš svoju devojčicu. Naravno, ako želiš, mogu nešto i da ispržim.
Ali dijetalno je bolje za dete. Kako želiš. U frižideru je stajala cela polica sa teglicama različite dečije hrane. – Mislim da je vreme da počnemo da joj dajemo hranu, šta misliš? Ako ti ovaj asortiman ne odgovara, kupićemo nešto drugo. Samo mi reci, nemoj da se stidiš, – nasmešila mi se svekrva. Tada nisam izdržala i počela da plačem. Njena ljubaznost bila je toliko iznenađujuća da sam bila pogođena do dubine duše.
O meni i mojoj ćerki nikada se niko nije brinuo kao ova žena, koju sam uvek smatrala glavnim neprijateljem u svom životu. Čak ni otac nije bio potreban. Moji rođaci su se takođe udaljili od nas, i još su se ljutili što sam tražila da živim kod njih. Ona me zagrlila: – Pa smiri se, draga, nema potrebe. Muškarci – svi su takvi, nesigurni. I Mikolu, tvog nespretnog muža, i ja sam jedina podizala.
Otac me je ostavio sa detetom i pobegao s drugom, kada je mom Mikoli bilo svega devet meseci. Nikada neću dozvoliti da moja unuka raste na isti način. To je to, isplakala sam se, i dosta. Skupljaj se! Ti si sada svojoj ćerki potrebna, baš sada, kao nikada. Nisam mogla da se smirim, još deset minuta sam plakala, objašnjavajući svekrvi da nisam očekivala od nje toliko dobrote, i ponovo joj iskreno zahvalila:
– Hvala vam puno, iskreno, iskreno, Ljudmilo Anatolijivno. Da niste vi, ne znam gde bismo otišle sa ćerkom, jer sam bez posla, nemam ni za koricu hleba. – Smiri se, molim te, sve će biti u redu. Ja sam kriva: sina sam tako bezodgovorno odrasla. I sad ću ispraviti njegove greške, koliko mogu, i pomoći ću vam, i učiniću sve što mogu za vas. Sada idi da spavaš. Jutro je pametnije od večeri, kako ljudi kažu.
Kada je mojoj devojčici napunila godinu dana, slavile smo u troje: ja, ćerka i Ljudmila Anatolijivna – naša draga baba i anđeo. Mi smo, poslavši ćerku da spava, pili čaj u kuhinji uz tortu, kada je zazvonio telefon. Ljudmila Anatolijivna je otišla da otvori vrata. – Mama, upoznaj: ovo je Natalija. Natalija, ovo je moja draga mama, Ljudmilo Anatolijivno.
Mama, mi bismo želeli da te zamolimo da nas primiš da živimo kod tebe na pola godine. Sada sa poslom kod mene nije baš najbolje, ne možemo više da iznajmljujemo stan, treba da skupimo malo para. Čuvši glas mog muža, celo telo mi je podrhtalo. Počela sam da se brinem da će svekrva njih pustiti, a nas sa ćerkom će zamoliti da napustimo stan. Suze su mi odmah navrle na oči, samo kad sam pomislila na to. – Idite odmah odavde, oboje, napustite moju kuću!
I svoju devojku brzo pokupi. Ženu s bebom obojica su uzeli i ostavili bez kapi novca u tuđem stanu, a ti nisi pomislio na to kako će živeti, šta će raditi? Eto ti odgovora. Idite, bezočnici. A ti, Natalija, dobro pazi: Bože sačuvaj, i tebe može ostaviti bez para u džepu, možda i s malim detetom. Razumela sam da sam se jako prevarila u svojoj svekrvi, i sada mi je sramota zbog te glupe predubeđenosti. Moja svekrva mi je postala ne samo druga mama, nego prva.
Mi smo sa Ljudmilom Anatolijivnom srećno i u slozi živeli pod istim krovom skoro 7 godina, dok nisam ponovo stupila u brak. Imam veoma dobrog muža i voli moju ćerku kao svoju. Na mom venčanju, moja svekrva je zauzela počasno mesto majke mlade. Moja ćerka već ide u školu, a mlađi sinčić će uskoro doći na svet. Ljudmila Anatolijivna s velikim nestrpljenjem čeka rođenje unuka. Kaže da ga jako voli. Želim svojoj svekrvi zdravlje i sreću. Tako je potpuno stranac postao moja mama.
