Andrej je imao istu misao nekoliko meseci-želeo je da raskine brak. Nije bučno, bez skandala i dramatičnih scena. Odlazi. Tiho, kao da je jednom izašao iz kuće i nikada se nije vratio.
Živeli su sa Marijom sedam godina. Nema dece, nema jakih svađa, nema blistavih emocija. Njihovi životi su bili glatki, mirni i bolno predvidljivi. Svako jutro je bila kopija prethodnog. Jednog dana Andrev je shvatio da se ne može sjetiti kako se prošla subota razlikovala od ove ili šta se dogodilo u ponedjeljak prije dvije sedmice.
Marija je bila savršena supruga. Iznenađujuće savršeno-i postalo je dosadno. Kuća je uvek bila u redu, hrana je bila vruća i ukusna, sve je urađeno unapred bez pitanja. Jednog dana Andrej je samo pomislio na kafu,a trenutak kasnije Marija je ušla sa šoljom.
“Kako to radiš?”Šta je to?”pitao je, pomalo zbunjen.
“Šta je to?”
“Uvek znate šta želim.”
“Samo te osećam … zato što te toliko volim”, tiho je rekla, kao da govori o vremenu.
Klimnuo je glavom. Nema zagrljaja, nema poljubaca, samo kratak gest zahvalnosti, kao da dajete napojnicu konobaru. Unutra je bila prazna. Osećanja su postepeno bledela-nije bilo besa, ljutnje, pa čak ni jednostavnih emocija. Samo navika bez strasti. Automatski joj se zahvalio: “hvala”, rekao je, gotovo bez razmišljanja. Činilo se da je sve razumeo. Počeo je ređe da gleda u kancelariju, manje dodiruje i češće odlazi u krevet.
I jednom je primetio da je prestala da se viđa s njim na vratima. Otišao sam u krevet ranije, tiho, kao da sam već znao da to nije tako davno.
Iznenada se pojavila Valeria, mlada pripravnica koja se mesecima pridružila njihovom odeljenju. Bila je to suprotnost Mariji: živa, energična, sa treperenjem u očima i smehom koji bi mogao poremetiti monotoniju kancelarije. Sve se u njoj kretalo-glas, pokreti, čak i način na koji je stavila šolju na sto.
Andrej je to odmah primetio, iako je pokušavao da ne pokaže. Bila je premlada, previše slobodna. Ali činilo se da Valeria oseća njegov pogled. Zadržala se ispred svoje kancelarije, zatim ispravila kosu, a zatim započela razgovor o bilo čemu drugom osim kao da se iza svake reči krije nešto drugo.
Počeo je da se hvata za misli o njoj. Zamišljao sam njen glas iza njenih leđa, video sam je u odrazu prozora. Po prvi put u godinama, njegove fantazije probudile su u njemu nešto poput živog osećaja. Osećao se krivim, ali ga je brzo odgurnuo. Na kraju, ništa se ne dešava.
Sve dok se jednog dana to nije dogodilo.
To je bio kraj radnog dana. Lift. To su bila samo njih dvoje. Vrata su zatvorena. Tiho. A onda se Valerija približila. Bez daljeg odlaganja. Poljubila ga je. Jednostavno.
“Želela sam da znam kakav je tvoj ukus”, šapnula je dok je izlazila iz lifta sa samouverenim hodom.
Andrej je ostao u šoku. Srce mi je previše kucalo. Celo moje telo je osetilo da se zapalilo.
Više nije preduzimao očigledne korake. Ali svaki njen gest postao je nagoveštaj. Bluze, izgled, intonacije—sve je to bila pozivnica. Igrao je polako, vešto, bez pritiska. I ušao je u tu igru—u svojim mislima, u svojim pogledima, u tome kako je prestao da čuje glas mornarice za večerom.
Valerija je zauzela svu njegovu pažnju. A Andrev nije primetio kako su se misli o izdaji pretvorile u istinsku izdaju.
Ne sećajući se kako su završili u hotelu na periferiji grada. Kiša ispred prozora, tišina u liftu, miris parfema. Sve se dogodilo brzo, kao da nije ozbiljno. Činilo se da je pobegao iz zatvora. Nije bio muškarac koji je varao svoju ženu-bio je čovek koji je povratio pravo na život.
Kad su otišli, Valeria je ispravila kosu i namignula.:
– Mi smo odrasli. Nema obaveza.
Klimnuo je glavom. A unutra je već počeo da raste uznemirujući prazan prostor.
Večera ga je čekala kod kuće ispod filma. Marija je spavala u predvorju uz svetlost noćne lampe. Sedeo je pored nje i pogledao je. Otvorio je oči. Dugo su se gledali. Nema reči. Kao da je sve već rečeno.
Mislio je na nešto poput:” izvini”,” nisi ti”,”upravo sam se izgubio”, ali nije mogao. Nije pitao. Nije plakao. Otkotrljao se prema zidu.
Andrej je osećao da nije izdao svoju ženu, već onu koja ga je još čekala. Ko je mislio.
Ali sutradan sam ipak otišao u Valeriju.
Nekoliko dana kasnije, Andrej je otišao na komandiranje. Znao je da je razgovor sa Marijom neizbežan, ali je nastavio da ga odlaže. Valerija je sledila, kao da je trebalo da bude. Proveli su večeri u svojoj sobi kao da nikada nije bilo prošlosti između njih.
Trećeg dana Andrej se vratio sam. Padala je kiša. Prešla je ulicu kada je žena u invalidskim kolicima iznenada pobegla ispred njega. U istom trenutku automobil je izašao iza ugla. Andrej je uspeo da ih pogura. Udar je sleteo na njega.
Koma je trajala nekoliko dana. Dijagnoza je bila zabrinjavajuća-povrede kičme, mogući invaliditet. Kada se probudila, prva osoba koju je videla bila je Marija. Stajao je pored svog kreveta i rukovao se. Nema suza-nema napada besa-samo u blizini.
Valerija se pojavila tek trećeg dana. Ušao je u sobu, ali nije došao u krevet. Upravo sam odustao:
“Mlad sam. Nisam to očekivao. To nije moj cilj.
Lako je otišao kao da je napustio restoran nakon večere.
Andrev je shvatio da ga uopšte ne poznaje. Nije želeo da zna.
Marija je ostala blizu. Čistila je sto, razgovarala sa lekarima i povremeno spavala na stolici pored njegovog kreveta. Ponekad sam ga držao za ruku.
Kada je otpušten, sve je propalo. Rad je postao nemoguć. Pažljivo je odbijen. Valeria ga je upoznala u liftu sa svojim novim šefom, visokim i samouverenim muškarcem. Nije ni pogledao Andreja.
Život je postao skuplji. Lečenje, rehabilitacija, lekovi — sve je dolazilo od plate nastavnika. Jednom je Andrej primetio da je Marija prodala svoje minđuše.
“To je bila samo stvar”, rekla je. “Nisam želeo da patim.
Na proleće ju je pozvala u mali, udoban restoran. Skroman je, sa živom muzikom i mekim osvetljenjem. Trebalo joj je dosta vremena da odabere mesto. Marija se smejala gledajući ga sa toplinom koju do tada nije primetio.
“Šta mogu učiniti za vas?”Šta je to?”pitao je kada je desert već bio hladan.
Marija gleda pravo napred:
“Daću ti svoj život … ali ne treba mi ništa drugo.”Samo želim da živiš.
Zaustavio se, a zatim ga je, prvi put posle dužeg vremena, nežno uzeo za ruku.
Nedelju dana kasnije nazvao me je Alexej Lvović, biznismen čiji ju je život Andrej spasio na prevoju. Otac žene sa kolicima govorio je čvrsto i samouvereno:
“Dugujem ti.”I želim to popraviti. Imam posao. Nećete morati mnogo da se krećete-samo glava i posvećenost. Naučiću te svemu ostalom.
Tako se njegov rad vratio u život. Goli. Pa čak i nešto poput nade.
Činilo se da je sve došlo na svoje mesto: novi projekat, stalni prihod, proces oporavka, čak i retki, ali pravi osmeh ponovo se pojavio na njegovom licu. Andrej se ponovo osećao potrebnim, samouverenim i živim. I većinu vremena otkrio je da misli da želi da se vrati više od sveta-želeo je da vrati Mariju. Istina. Potpuno.
Htela je da je pozove na brak. Ne kao muž, već kao čovek koji je konačno shvatio koga je zaista voleo svih ovih godina.
Ali ona je prva otišla.
Sve se dogodilo iznenada. Ujutru je Marija, kao i uvek, pripremala doručak, ispravljala odeću na stolici, ljubila ga u obraz. A uveče je nestao. Samo beleška na stolu, kratka kao komad misli.
“Znao sam za sve. O Valeriji. O hotelu. Ćutao sam. Jer onda … izgubio sam bebu. Naš. Nisam želeo da živim. Ali ona je ostala. Za vaše dobro. Sada odlazim-zbog sebe.”
Andrev je čitao belešku iznova i iznova. Ruke su mi drhtale, srce mi je kucalo brzo i zagušljivo, ali unutra je bila čudna utrnulost. Nije znala da bol može biti tako tiha. Ne piercing, ne kidanje,samo goli. Nije shvatio da je jednom uništio nešto što se nije moglo popraviti.
Našao ju je svaki drugi dan. Stajao je na vratima, zvonio, tražio da se otvori. Marija je izašla, mirna i obična, u jednostavnom džemperu i farmerkama. Gleda pravo napred, bez suza, bez bola.
“Žao mi je. Nisam znao. Nisam mislio. I…
– Znao si sve, Andrev. Nije te bilo briga.
Vratio se i nestao u stanu. Vrata su se zatvorila bez buke. Ostao je sam na sletanju, kao i nakon nesreće. Tek sada ga niko nije držao za ruku.
Prošle su tri godine.
Za to vreme Andrej je postigao mnogo. Posao koji mu je dao Alexej Lьvovič proširio se na celu mrežu. Postao je uticajan, poštovan i bogat. Imao je tim, kancelariju sa pogledom, putovanja u inostranstvo, nove veze…
Ali svake noći se vraćao u prazan, potpuno čist stan. Bez duhova, bez smeha, bez traga života. Bila je to samo smirenost i misli koje mi nisu dozvoljavale da se odmorim. Prestanite da pijete kafu ujutro, kao da je značenje nestalo kada je Marija prestala da je donosi bez pitanja.
Zvali su ga hladnokrvnim, pažljivim, uzdržanim. Ne ometaj ga. Hladnoća je zaista živela iznutra-ne spolja, već duboko u grudima, kao da mu je nešto smrznuto teklo venama, a ne krvlju.
Jednog dana, po povratku iz kancelarije, čuo je poznatu pesmu na radiju. Ženski glas, pomalo hrapav, pevao je: “Nedostaješ mi… “Andrev se iznenada zaustavio pored ivičnjaka i pogledao vetrobransko staklo. Kao da mu je ova pesma pogodila srce, otkrivajući sve što je toliko dugo skrivao.
Pozvao je studio. Pitao je da li se žalba može podneti. Pola sata kasnije pesma je ponovo izvedena sa svojim rečima:
– Za Mariju … ako čujete, znajte da mi nedostajete. Svaki dan. Jasno. Izvini.
Nije znao da li će to čuti. Ali negde sam se duboko nadao. Šta je u stanu, u kuhinji blizu radija, ruka sa kašikom se smrzava, a oči pune suzama.
Prvi put u godinama dozvolila je sebi da plače. Ne od bola, već od saznanja koliko sam izgubio. I možda nepovratno.
Bilo je kasno proleće. Andrej je izašao u park ne iz navike, već kao da ga je nešto tamo izazvalo. Polako je šetao uličicama, pregledavajući lica prolaznika, kao što je to činio sve češće u poslednje vreme. Osećala se kao da će se neko vratiti, nasmejati se i reći: “još se sećate.”
Odjednom je na njega naišao dečak star oko četiri godine. Sa crvenom kosom u otkopčanoj jakni sa odlučnim izgledom. Skočio je, prašio se i pogledao pravo napred.:
“Tata?”
Andrej se smrznuo. Nije mogao da kaže ni reč. Stomak mi se stisnuo i dah mi je ušao u grlo. Dečak je prišao, uzeo ga za ruku i ponovio:
“Tata, nisi me prepoznao?”
Žena je izašla zbog njega. Posramljeno se nasmešila i pružila ruku detetu.:
– Metju, to nije tvoj otac. Hajde, ne ometaj ujaka.…
Ali pobegao je:
– On je moj otac! Mama je rekla da će nas naći!
Andrej je stajao tamo, nesposoban da se kreće. Nije mogao da diše, nije znao da li treba da veruje svojim očima. Ali ona je prepoznata po osobinama deteta po izrazu očiju, po obliku usana, po tvrdoglavoj bradi.
Žena je uzela dečaka, zabrinuto gledajući Andreja.:
“Izvini … često kaže da … fantazira”, promrmljala je i brzo otišla.
Andrej je ostao da stoji u parku, srce mu je kucalo.
Ne može pogrešiti. Pred njim je bio njegov sin.
Prošla je nedelja, a scena u parku ga je progonila. Pretražio je društvene medije tražeći tragove, ali nije uspeo. Ali uverenje da dečak nije lagao postalo je jače. I jednog dana sudbina je ponovo intervenisala.
Kasno uveče, nakon što je napustio kancelariju, Andrej se pretvorio u apoteku. Po povratku, na pragu je bio Vik. Nije imao vremena da shvati ništa-hramski udar, oštar i jak. Pljačka. Slomljen telefon, slomljena jakna, hitna pomoć. U hitnoj službi mirisalo je na lekove,a fluorescentna svetla zujala.
Sedeo je na sofi, nanoseći led na lice kada su se vrata otvorila. Ušla je žena u belom ogrtaču dok je pregledavala medicinski karton. Nije odmah podigao pogled. Smrznuo se.
Andrej?
Pogledao je gore. To je bila Marija.
Zaprljao se, ali je došao. Tiho je tretirala ranu, pažljivo nanijela zavoj, jednako pažljivo kao što je nekada peglala košulje. Lice mu je ostalo mirno, ali u očima mu je bilo nešto duboko, gotovo bolno.
“Šta radiš ovde?”Šta je to?”na kraju je pitala.
“Živ sam”, odgovorio je gorkim osmehom. “A ti?”
Marija nije odmah odgovorila. Sjela je na stolicu i protrljala most nosa. Oči su joj bile umorne, odrasle, kao da je tokom godina živela više nego tokom svog života.
– Radim ovde. Živim u blizini. Jednostavno je. Kao i uvek.
Andrev je toliko želeo da pita o svemu što je ostalo nedovršeno, neizrecivo. Ali činilo se da mi se jezik zalepio za krov usta. U glavi mi je bila jedna misao: bilo je blizu… ali još uvek negde daleko.
Marija se već počela distancirati, ponovo postajući lekar, profesionalac koji joj više nije pripadao. Gradio je zid između njih kao i ranije. Tek sada je Andrev znao da više nisu stranci.
Sledećeg dana to nije mogao da podnese. Bez razloga sam se vratio u hitnu pomoć samo da bih je ponovo video. Nije bio tamo. Ostavio je kratku kartu.:
“Nisam znao. Pričaj sa mnom.”
Nema broja, nema adrese. Samo ime. I zahtev.
Dva dana su puzala nepodnošljivo sporo. Tada je zazvonilo zvono. Drhtao je nepoznati ženski glas:
“To Je Marija… Žao mi je, to ranije nije bilo. Matvi je pao i odsekao usnu. Malo krvi. Ne znam zašto zovem. Samo je rekao: “dovedi tatu.”
Andrev je odmah otišao.
Došao je u staru kuću na periferiji grada. Drvene stepenice, piling boje na zidovima. Marija je otvorila vrata, izgledajući umorno, u jednostavnoj majici, a kosa joj je bila u žurbi. Na ramenu je peškir sa mrljama joda. Glas deteta čuo se negde duboko u stanu.
“On je u sobi. Već sam lečio ranu, ali … “oklevala je. “Čekao te je.”
Andrej je ušao. U polumraku dečije sobe, Matvi je sedeo na krevetu. Sa zavezanom bradom, sa knjigom u rukama. Podigao je pogled i u njegovim očima je bilo takvo priznanje kao da se poznaje celog života.
– Tata…
Andrev je sedeo pored nje. Pažljivo sam ga uzeo za ruku. Bila je topla.
“Jeste li znali?šapnuo je, obraćajući se Mariji.
– ne. Ne odmah. To sam saznao tek nakon što sam otišao. Do tada je bilo prekasno. Plašio sam se. Bilo ga je sramota. Bila je besna. A onda je odrastao i rekao sam mu da ćeš jednog dana doći. Verovao je.
– Naručio sam pesmu na radiju.…
Marija je klimnula glavom. Usne su joj se malo trzale.
“Čuo sam.”Oboje smo plakali. A onda je rekao: “To je bio tata. Sigurno znam.”
Sedeli su jedan pored drugog. Više nije bilo laži, više nije bilo strahova, više nije bilo nesporazuma. Samo sin. I to je istina.
Nedelju dana kasnije, trojica su došla do vrata Andrejevog stana. Sve je bilo stvarno: škripanje brave, miris starih zidova, zujanje frižidera. Marija je držala Metjua za ruku. Jedva je mogao da se nosi sa svojim uzbuđenjem-to je bio pravi trenutak avanture za njega.
Andrev je otvorio vrata. Stan ih je pozdravio tišinom. Ušao je unutra, pogledao oko sebe i prvi put video živu toplotu kako prodire u te zidove. Marija je skinula jaknu i stavila torbu na ulaz. Dečak je pobegao iz sobe u sobu, pogledao svuda i veselo uzviknuo:
– Mama, ovde je sladoled!
Smejali su se. Prvi put zajedno. Ne zato što su morali biti ljubazni ili sakriti svoj bol, već samo zato što su bili zajedno. Ovde i sada.
Marija je šetala kuhinjom, prelazeći prstima po radnoj površini. Sve je bilo na mestu, ali sve se promenilo. Andrev joj je prišao s leđa i lagano dodirnuo rame. Nije otišao.
Mislite li da će to uspeti? “Šta je to?”polako je pitala.
– Ako ostaneš, uspećemo.
Okrenuo se prema njemu. U ovom trenutku, Matvi je otrčao u kuhinju, povlačeći jastuk i ćebe.:
“Spavaću ovde da čujem tatino hrkanje!”
Više smeha. Andrev je kleknuo i zagrlio svog sina, kojeg nije držao kao dete, ali sada je znao da ga neće pustiti nigde.
Marija je sedela pored njega. Ruke su im dodirnule i ostale blizu. Bez obaveza, bez zaveta. Samo blizu. Tiho, bez usamljenosti.
Andrej je zatvorio oči. Udahnuo sam taj vazduh. Osećao sam se kao da se to događa.
To je bila sreća.
“Ne zaslužujem to. Ali dali su mi ga. Sada živim ne zato što mogu, već zato što postoje oni koji me jednom nisu napustili. Hvala…”
