Podnevnom sijalo je palilo po njima nemilosrdno, raskalяя pokrivanje puteva i pokretanja nevidljivi tokovi toplog vazduha iznad zemljine površine. Sam se vraćao kući posle izmatыvaющeй smene na poslu, predvkušaя kul kuće i sastanak sa svojim ovčarkami — Grmljavinom i Uraganom. Zvuk šoroha šljunka pod točkovima automobila obično provocira ih radostan laje, ali danas sreo samo zabrinjavajuća tišina.
Sećam se da sam zamrznuo srce kada sam otvorio kapiju. Ograđeni prostor je bio prazan. Ni traga mojih krznenih drugova. Panika hladnog toka kotrljala se niz leđa.
“Oluja! Uragan!”moj glas je odjeknuo sa zidova kuće i izgubio se među zelenilom vrta.
Letnja sezona ove godine je isticao posebno — naš dom praktično preobrazi u famili resort. Svekrva sa bivšim, kao ptice prolaza ptice, stigao do nas sa unucima i nećaka moje supruge jedva rascveli prvih pupoljaka. Kod Marina Petrovne, moja majka, i kod dece serьezneйšaя alergični na pse vuna, tako da smo sa suprugom, nerado, preselili naše ovčare u prostranom kućište na period boravka rođaka
Pojurio sam do računara da vidim snimke sigurnosnih kamera. Ruke su mi se tresle dok sam premotavao video. Evo ga! Vreme je 11: 23. Na ekranu sam primetio svog tasta, Viktora Ivanovića, koji samouvereno otvara volijeru, ljubazno poziva pse i vodi ih do svog automobila. Moji odani prijatelji, lakovjerno mašući repovima, popeli su se u prtljažnik njegovog starog freta. Auto je dodirnuo i nestao iza kapije.
Sledeći zapis je pokazao kako se Viktor Ivanović vratio tri sata kasnije, brzo se spakovao, pomogao da se svekrva i deca stave u automobil i svi su žurno napustili našu kuću.
Osetio sam kako krv kuca u sljepoočnicama. U glavi su prolazile užasne slike. Gde je odveo moje pse? Šta im se dogodilo? Zašto su otišli tako brzo bez čekanja na naš povratak?
Drhtavim rukama birao sam broj tasta. Zvukovi su izgledali kao večnost.
“Allo”, glas mu je zvučao napeto.
– Viktor Ivanović, gde su moji psi? – pokušao sam da govorim mirno, ali svaka reč je bila teška.
Tišina na drugom kraju žice naterala mi je srce da se stegne.
– Slušaj, Andrev-konačno je izgovorio. – Moram ti nešto reći. Dođite u vikendicu kod mog prijatelja Mihaila, zapišite adresu.
Krenuo sam seoskim autoputem, kršeći sve dozvoljene brzine. Žena je sedela pored, bleda kao platno. Kada sam joj rekao šta se dogodilo, odmah je pozvala majku. Razgovor je bio kratak i intenzivan. Posle njega, Katja je dugo ćutala, a zatim je tiho izgovorila:
– Hteli su da ih uspavaju. Mama, brat i žena… oni su ubedili oca da odvede pse u veterinarsku kliniku, kako bismo konačno dobili decu i mogli su da dođu kod nas bez straha. Rekli su da će nam to biti od koristi.
Udario sam u volan tako da su mi prsti zalizali od bola. Moj supružnik je plakao dok je rukama pokrivao lice.
– Katia, kunem se ako se nešto dogodilo psima…
“Tata to nije učinio”, prekinula me je. – Odveo ih je svom prijatelju Mihailu.
Prvo što sam primetio dok sam se vozio do stare drvene kuće na periferiji vrtnog partnerstva bili su moji ovčari. Nosili su se po parceli igrajući se sa baštenskim crevom. Čitavi i neozleđeni. Tast je sedeo na tremu, lutajući i gledajući u zemlju. Kada smo se zaustavili, polako se popeo, pokazujući svoju spremnost da prihvati bilo kakvu reakciju.
Žao mi je sine, rekao je kad sam prišao. – Nisam mogao to da uradim. Oni su deo vaše porodice.
Viktor Ivanović je rekao kako su na porodičnom savetu njegova supruga, sin i snaja odlučili da je vreme da se oslobode “problema”. Dugo su ga obrađivali, razgovarali o budućim unucima, o tome da su psi samo životinje, a mi smo sebični, jer ih biramo umesto punog porodičnog života. Tast je pristao da odvede pse, ali ih je umesto veterinarske klinike doveo svom prijatelju lovcu koji je obožavao pse i imao iskustva sa ovčarima.
– Nisam mogao da ih odvedem na smrt, znaš? – glas mu je trepnuo. – Gledam u te pametne oči i kako ću onda živeti znajući da ću ih svojim rukama…
Tiho sam zagrlio svog tasta. Bes u meni se borio sa zahvalnošću. Katia je stajala pored nje, suze su joj tekle niz obraze.
Psi su, primetivši nas, sa radosnim lajanjem požurili u susret. Skakali su okolo, lizali ruke, cvilili od sreće, kao da su shvatili da su jedva izbegli strašnu sudbinu. Čučnuo sam, zagrlivši svoje odane prijatelje, zakopao lice u gustu dlaku.
Da nije bilo ovih pasa, možda se ne bih oženio vašom ćerkom, Rekao sam tastu. – Sećaš se kako ih je prvi put videla? Rekla je da bi čovek koji toliko brine o svojim psima bio dobar muž.
Viktor Ivanović je klimnuo glavom, slabo se nasmešio.
— A deca… – pogledao sam ženu. – Nikada nismo odustali od dece. Samo sve svoje vreme.
Dok smo razgovarali, Mihail je izašao iz kuće, čvrst čovek u šezdesetim godinama sa istrošenim licem. Ustao sam i pružio mu ruku.
– Hvala Vam što ste sklonili naše pse-glas je izdajnički drhtao.
— Šta je tamo-mahao je Mihail. – Dobri psi, pametni. Nećete nestati sa takvim. Uđite u kuću, popijte čaj.
Na verandi, za starim drvenim stolom, prekriven kleenkoй sa vыcvetšim cvetni uzorak, Majkl je pričao, kako se pojavio kod njega Viktor Ivanovič sa dva izgubljeno ovčarkami.
– Vidim da sam nije tvoj čovek. Psi osećaju da nešto nije u redu, žvaću ga. A on mi kaže: “Miša, vыručaй. Žele da sam ih usыpil, a ja ne mogu”. Pa ja i kažem — daj, da vidimo.
Mihail sipa nam jake čaja od velikih termosa. Čaj prepone smorodinovыm list i još nešto neulovimo poznato iz detinjstva.
“Uvek sam imao pse”, nastavio je. – Sada dva labradora idu sa mnom u lov. Tako su vaši ovčari završili u dobrom društvu. Iako su se u početku izbegavali, svi su gledali na put, čekali nekoga. Od tih reči mi je stisnuto srce. Zamišljao sam kako nas očekuju moji posvećeni psi, ne shvatajući zašto su im domaćini iznenada nestali iz života.
Na putu kući, Katia i ja smo razgovarali o onome što se dogodilo. O izdaji, o osećaju kao da je zemlja otišla ispod nogu. Činjenica da nikada nisu mislili da bliski ljudi mogu ovako, kao, odlučiti o sudbini naših ljubimaca.
— Oni su za nas kao deca-tiho je izgovorio supružnik. – A mama to ne razume. Oduvek je verovala da su psi samo životinje koje se mogu nabaviti i baciti na ćud.
– Znaš šta me je najviše pogodilo? – čvrsto sam stisnuo jagnje. – Kako su sve planirali. To nije bila spontana odluka. Razgovarali su o tome, pripremali se, birali pravi trenutak. A Tvoj otac … prvo se složio.
“Ali nisam”, Katia mi je stavila ruku na rame. – U poslednjem trenutku nisam mogao. Jer sam u njima video ono što mi vidimo — duše, a ne samo krznene igračke.
Kod kuće smo očekivali nekoliko ljutitih poruka od rođaka. Zvali su Nas egoisti, optuživali da smo pse stavili iznad porodice, rekli da smo nezahvalni i neosetljivi. Svekrva je napisala dugu poruku o tome kako je razočarana u svoju ćerku i zeta. Katiin Brat je tvrdio da smo “opsednuti pseći psi”, pošto ne shvatamo da deci treba siguran dom bez alergena.
Osetio sam kako se talas besa podiže unutra. Želeo sam da provalim u njihovu kuću i razbijem sve oko sebe, vičem, krivim. Katja je, kao da mi čita misli, čvrsto uhvatila ruku.
— Ne treba — ona odmahnu glavom. — To je besmisleno. Neće razumeti. Samo… hajde ograničava komunikaciju sa njima.
Te večeri smo dugo sedeli na verandi sa našim ovčarkami. Ja mazi debeo kaput Oluje, česal iza uha Uragana i nije mogao da pomogne misleći da jedva ih je izgubio zauvek. Sada ih je moglo da ne bude živ, a sve zbog nekog drugog pojma o tome, kako treba da živi svoj život.
— Znaš, — rekla je Kejt, gledajući na zvezdano nebo, — možda su oni i u pravu u nečemu. Možda nam je zaista vreme da razmisli o detetu. Ali nije tako, ne po cenu života naših pasa.
Klimnuo sam glavom, privlačeći je prema sebi.
– Jednog dana ćemo imati i dete i pse. I svima ćemo im dokazati da je to moguće.
Prošla je nedelja. Postepeno smo se vraćali u normalan život. Prekinuli smo vezu sa rođacima naše žene. Samo sa tastom su održavali vezu. Viktor Ivanović je često zvao, interesovao se kako su stvari, kao psi. U njegovom glasu se čula iskrena briga. Jedne večeri je pogledao prema nama. Doneo sam ovčarima posebne poslastice, a nama bocu kvalitetnog konjaka. Sedeli smo na verandi, gledali kako sunce zalazi i razgovarali o svemu, osim o toj prilici.
Konačno, tast je teško uzdahnuo i rekao:
– Znaš, Andrev, moram ti nešto reći. O tom danu.
Tiho sam klimnuo glavom dok sam se spremao da slušam.
– Kada sam doveo vaše pse, već sam znao da ih neću dati na spavanje. Ali nisam znao kako dalje. Prvo sam razmišljao da ih vratim kad se vratite. Ali onda sam shvatio da mi Marina to nikada neće oprostiti. Zato je otišao kod Miške. A kad se vratio kući, rekao je da je sve gotovo. Verovali su. I znaš šta me je pogodilo? Radovali su se. Radovali su se smrti živih bića. Moja supruga, sa kojom sam živeo četrdeset godina, pljesnula je rukama i rekla: “konačno! Sada će moći normalno da žive!»
Viktor Ivanović je ćutao, gledajući negde daleko. Video sam kako mu se ruke trzaju držeći čašu konjaka.
– U tom trenutku sam shvatio da ne poznajem tu osobu. Ne poznajem svoju ženu, ne poznajem svog sina. Postali su mi stranci.
Okrenuo se prema meni, suze su mu stajale u očima.
– Kriv sam pred Tobom i pred Katjom. Morao sam odmah da odustanem, da se ne složim ni rečima. Ali ja… ne znam šta me je našlo. Oprosti mi, sine. Potapšao sam ga rukom po ramenu. Ne znajući šta da kažem. Sedeli smo tiho, svaki uronjen u svoje misli.
Od tada je prošlo nekoliko meseci. Retko smo se videli. Samo na porodičnim praznicima. Svekrva se pri svakom susretu pretvarala da se ništa nije dogodilo. Brat Kati i njegova žena su nas demonstrativno zaobišli. A njihova deca, koja su ranije oduševljeno pričala o našim “strašnim psima”, sada nisu ni pričala sa nama.
Samo je Viktor Ivanović postao još bliži. Često nas je gledao. Pomogao je u renoviranju kuće. Petljao sam se sa psima koje smo, čini se, voleli ni manje ni više. Jednom je priznao da je njihov čin u velikoj meri uticao i na njegov odnos sa suprugom.
– Četrdeset godina su živeli zajedno, a kao da čoveka nisu poznavali. – rekao je tužno. – Nisam mislio da je sposobna za to.
Jednom smo se Katia i ja vraćali od lekara. Ćutala je skroz, a onda se odjednom okrenula prema meni i rekla sa osmehom:
– Imaćemo dete.
Skoro sam se odvezao na ivičnjak od iznenađenja. Zagrlili smo se tamo, nasred puta, smejući se i plačući istovremeno.
Dve nedelje kasnije stigla je svekrva. Bez upozorenja, samo sam zazvonio na vratima. Stajala je na pragu sa velikom tortom. – Victor mi je rekao vest-prebacila se sa noge na nogu. Mogu li da uđem?
Katja je bila mrtva, ali je onda otvorila vrata šire.
Marina Petrovna je za čajem govorila mnogo i brzo. O tome koliko smo srećni zbog nas, koliko dugo smo čekali unuke, koje igračke sam već pogledao. A onda, kao usput, rekla je:
– Eto, sada ćete shvatiti da smo bili u pravu u vezi sa psima. Dete ne sme da raste u blizini životinja. Rešićete ih se, zar ne? Čuo sam te reči dok sam prolazio pored Kati. Tiho je pritisnula spikerfon i pogledala me. U njenim očima čitalo se toliko bola i razočaranja da sam odmah znao: neće biti oproštaja.
“Mama”, Katiin glas zvučao je čvrsto. – Naši psi su članovi porodice. A naše dete će imati sreće da odraste sa tako posvećenim prijateljima. A vi … možete nas posetiti kada naučite da poštujete naše odluke. I nikad, čuješ, nikad više ne predlažeš da se otarasimo pasa.
Marina Petrovna je bledela, a zatim je pocrvenela. Usne su joj se stisnule u tanku liniju.
– Ne razumem te, ćerko. Da li su ove životinje važnije od zdravlja vašeg deteta? Važnije od odnosa sa majkom? Nije stvar u psima, mama-Katia je odmahnula glavom. – Radi se o poštovanju. Pokušali ste da ubijete naše pse iza naših leđa. Odlučili ste za nas kako da živimo. I sada nastavljate da insistirate da se ništa nije dogodilo.
Svekrva je brzo ustala iza stola.
– Dobro. Vidim da ste odlučili o svom izboru. Ne zovi me kad tvoje dete počne da se guši od alergija.
Povukla se, glasno zalupivši vratima. Katia je te večeri dugo jecala, a ja nisam mogao da nađem reči za njenu utehu.
Sledećeg dana, tast je zvao. On je opravdavao ponašanje supružnika, rekao je da ona jednostavno ne shvata kako boli. Koja je delovala iz najboljih namera. Da je ona stara kaljenja i da su joj životinje samo životinje.
Razumem, sine, njegov glas je zvučao iscrpljeno. – Ali ja sam na tvojoj strani. I biću tu, šta god da se desi.
Katina trudnoća je bila bez komplikacija. Pripremali smo se za bebu, uređivali dečiju sobu, čitali literaturu o vaspitanju. I paralelno prilagođavali pse dolasku novog člana porodice. Oluja i Uragan radoznalo su istraživali dečije stvari koje smo doneli kući, kao da se osećaju kao da će uskoro doći do značajnih promena u njihovom životu.
Viktor Ivanović je gledao jednom nedeljno. On je pomogao sa popravke deteta, prikupljala nameštaj, krasil zida. I sa svakom posetom sve više vremena proveo sa psima. Jednog dana ja sam ga našao u dvorištu — on je sedeo na klupi, a na obe strane od njega ležali naši pastiri. Tast nešto tiho govorio im, a oni su pažljivo slušali, sa pognutim glavama stranu.
— O čemu vi šepčetesь? pitao sam, približavajući se.
– Eto, objašnjavam im koliko je važno čuvati mališane — nasmešio se. – Kažem da će uskoro imati još jednog čoveka koji će morati da se zaštiti. Pametni psi, svi hvataju. Na dan kada je Kati počela da se bori, kod kuće smo bili samo ja i Viktor Ivanovič. Došao je da popravi slavinu koja curi i ostao na ručku. Kad se Katia iznenada uhvatila za stomak i tiho se ohladila, oboje smo skočili. Nosio sam se oko kuće, spakovao se u porodilište, a svekar je mirno izveo ćerku napolje i pomogao da uđem u auto.
Hajde, sine, Odvešću te”, rekao je, videći kako mi se ruke tresu. – A ti sedi pored nje i drži je za ruku.
Te noći se rodila naša beba. Mali, glasno vrišteći, sa topom tamne kose na glavi. Stajao sam pored prozora porodilišta sa dlanovima pritisnutim na staklo i nisam mogao da verujem da sam otac. U blizini je bio Viktor Ivanović, i u njegovim očima je blistala radost i ponos.
“Sada razumete šta znači biti otac”, rekao je tiho. – To je kada je život spreman dati za svoje dete. I znaš šta je neverovatno? Isto tako, osećate se i prema svojim psima. Jer su i oni tvoja porodica. Kada smo doveli bebu kući, psi su nas sreli na ulazu. Pažljivo su njuškali kovertu sa bebom, tiho lutajući od uzbuđenja. Grmljavina mi je lizala ruku, kao da kaže:”Ne brini, gospodaru, svi smo svesni.”
U prvim nedeljama psi se nisu udaljavali od krevetića. Odmarali su se naizmenično: dok je jedan dremao, drugi čuvar pored bebe. Ako je beba počela da plače, odmah su trčali prema nama, zabrinuto gledajući u oči-kažu, beba zahteva pažnju.
Jednom je zvala svekrva. Rekla je da želi da vidi unuka. Katja je oklevala, ali je onda pristala na sastanak. Marina Petrovna je došla sa poklonima i slatkišima. Ponašala se oprezno. Bojno se ugledala. Sve vreme sam tražio očima pasa.
“Ne brini, mama”, rekla je Katja umorno. – U dvorištu su. Sećam se vaše alergije.
Svekrva je s olakšanjem izdahnula i tek tada se usudila da priđe krevetiću. Dugo je gledala svog unuka. A onda se okrenula prema nama:
– On je sjajan. Izli Deda.
Marina Petrovna je pokušavala da se drži prirodno. Ali povremeno je bacala uznemirujuće poglede na vrata dvorišta. Kao da sam očekivala da će psi uskoro provaliti u kuću. Postavljala je uobičajena pitanja-kako beba spava, koliko jede, da li ga boli stomak. A onda iznenada pitao:
— A kako su ti… — ona je oprana-da li se psi odnose prema detetu? Nije li opasno?
– Oni ga čuvaju bolje od bilo koje signalizacije-mirno sam odgovorio. – i uzmite u obzir, Marina Petrovna, nećemo razgovarati o tome da ih se otarasimo.
Svekrva je stisnula usne, ali je ćutala.
Od tada je dolazila jednom mesečno. Ne zadugo. Katiin Brat i njegova porodica nikada se nisu pojavili u našoj kući. Za njih smo ostali sebični koji su više voleli pse nego normalan odnos sa porodicom.
Sada je naš sin star tri meseca. Spava u svom krevetiću. U blizini na prostirci dremaju naši verni ovčari grmljavina i Uragan. Čuvaju njegov san. Reaguju na svako škripanje i zovu nas ako beba plače.
Svekar dolazi svakog vikenda. Kaže da je ponosan na nas. Zbog toga što nisu podlegli pritisku i ostali verni svojim principima. Jer će naš sin odrasti u čoveka. Koji će biti u stanju da voli i brine o drugima.
Prava porodica vas prihvata takvog kakav jeste. Sa svim tvojim vezama i odlukama. Ponekad se ne sastoji samo od ljudi povezanih krvnim srodstvom. Ali i od čupavih četvoronožnih prijatelja spremnih da vam daju život.
