Kristina je napustila operacionu salu i brzo se uputila u svoju radnu kancelariju. Ruke su i dalje drhtale, lice je prekrivalo Španiju, a suze su se nehotice kotrljale iz očiju.
– Kristina Petrovna, jesi li dobro? Možda vam nešto treba? – zabrinuto je pitala starija medicinska sestra Alla, pažljivo posmatrajući šefa hirurške jedinice. – Samo reci!
– Ne, Aločka, u redu sam. Ali hvala na brizi! žena je pokušala da prikaže osmeh, ali je ona izašla napeta. – Tamo je pacijent kojeg sam upravo operisao. Čim se oporavi, odmah me obavestite. Dogovoreno?
– Naravno, kako kažete! Možda skuvate kafu? Ili naručite ručak u restoranu? Zamišljam kako ste se iscrpili. Operacija je bila izuzetno teška. Niko se ne bi bavio takvim slučajem osim vas. U osnovi ste mu spasili život! Iskreno se divim vašem profesionalizmu.
– Ne preteruj! – Kristina se iznenada napela i počela da tuče ruke. – Upravo sam obavio svoj posao. Situacija, naravno, nije laka, ali nije kritična. I nije se tako moralo nositi!
Alla je sumnjičavo pogledala šefa. Nešto očigledno nije bilo u redu. Ova žena se sada činila potpuno drugačijom, kao da je zamenjena.
– Skuvaću vam kafu i doneću epikrizu pacijenta iz trideset drugog odeljenja — ne čekajući odgovor, Kristina Petrovna se okrenula i skoro potrčala niz hodnik.
Zatvorivši se u kancelariji, bukvalno se srušila u stolicu i rukama prekrila lice. Želela je da plače, plače bez zaustavljanja sat vremena ili čak više…
Duša joj je pukla. Ono čega se najviše plašila iznenada je provalilo u njen život. Noćne more koje su je mučile svake noći sada su stvarnost. To jednostavno nije moglo biti! Molila se Bogu da više nikada ne upozna ovog čoveka. Ali sudbina je naredila drugačije.
Danas, na dan smrti njene majke, na operacionom stolu je bio njen rodni otac. Zašto baš ovaj dan? Zašto tačno njen operativni sistem? Na njenoj smeni? Bilo je više pitanja nego odgovora.
Žena je izvadila tablete valerijane iz fioke stola i uzela dva komada odjednom. Misli su lupale po glavi kao ratni bubnjevi. Duboko je udahnula, pritisnula viski i zagledala se u monitor računara.
Pokucali su na vrata. U sekundi je Alla ušla, držeći šolju aromatične kafe.
– Skuvala sam tvoju omiljenu, sa penom! – svečano je najavila starija medicinska sestra. – I da, o pacijentu: počeo je da se oporavlja. Pokazatelji su dobri. Mislim da njegov život više nije ugrožen.
Christina je polako odmahnula glavom:
– Odlično. Znači, opet smo uspeli.
Alla je zastala, pogledavši u pod i upitala nesigurno:
– A ti poznaješ tog čoveka? Da li je ovo tvoj poznanik?
– Šta si uzeo? – strogo gledajući podređenu, pitala je Kristina Petrovna.
– Pa… uvek se borite za život svakog bolesnog, ali danas je bilo nešto posebno u vašim postupcima… bili ste veoma zabrinuti.
– Mislio si! Ne poznajem ovu osobu. Samo težak dan”, naglo je prekinula njena žena. – Dosta razgovora. Hajde za posao!
Sećanja su se pojavila kao talas…
Pre tačno trideset godina, Kristina majka je umrla istog dana. Iako je devojčica tada imala samo trinaest godina, setila se svakog detalja užasa koji je morala da proživi.
Nekoliko meseci nije mogla da se oporavi. Dani su prožimali tugu, tugu i beskrajne jecaje.
Otac je prvi put takođe izgledao depresivno, mrmljao je nešto pod nosom i praktično se nije pojavio kod kuće. Christina nije postavljala pitanja, ali bila je sigurna da izlazi sa ženom o kojoj je mama često pričala. Da, njen otac je imao drugu.
Baba je tvrdila da su izdaje Zeta bile uzrok bolesti njene ćerke. Kristina nikada nije saznala detalje, jer srce bake nije izdržalo. Tri meseca kasnije, devojčica je izgubila još jednog bliskog čoveka.
Ako je Kristina bila rastrgana od bola i osećanja, onda je čovek, naprotiv, kao da je uzdrmao duhom. I ubrzo je postalo jasno zašto.
Nije prošlo ni godinu dana od kada je odlučio da se oženi drugi put. Ali glavno iznenađenje je bilo drugo: nova žena oca je već imala dvoje dece — ćerku iz prvog braka i sina… od samog oca Kristine.
Od dana kada se očeva nova porodica uselila u stan, život devojčice pretvorio se u noćnu moru. “Brat i sestra” su je ignorisali, otac se pretvarao da ne postoji, a maćeha je tražila bilo kakav izgovor da je izgrdi i kazni. Žena nije ni pokušala da sakrije svoje zanemarivanje.
Tiha i smirena Christina potrudila se da zasluži ljubav “nove mame”. Nije računala na to da će je voleti isto kao Antona i Nastju. Sanjala je samo o sićušnoj pažnji, jednostavnom osmehu ili toplom zagrljaju. Ali ništa nije čekala.
Jednog dana kada je napunila četrnaest godina, otac je ušao u njenu sobu i ravnodušno izjavio:
– Kristina, tako su okolnosti da smo prisiljeni da te odvedemo u sirotište. Tamo je dobro, svideće vam se. Dobri učitelji, puno dece.
– Ali zašto? devojka je bila u suzama i u strahu. – Šta sam uradio, Tata? Za šta me kažnjavaš? Poslušaću, samo me ne daj nikome! Ne želim. Molim te!
– Nemamo novca za tebe. Tetka Zina je trudna. Nećemo povući četvoro dece. Već ste odrasli, brzo ćete se naviknuti. I prestani da jecaš! Dakle, na duši je mučno!
Devojčica u krilu molila je tatu i maćehu da je ne daju sirotištu. Obećala je da će jesti jednu ovsenu kašu, tražiti staru odeću od komšija i nikome ne smetati.
Ali njene molbe nisu dovele do ničega. Otac je spakovao stvari u torbu i odveo je tamo… u sivu, hladnu, betonsku zgradu koja je za nju postala pravi “zatvor”.
Pokucala je na prozor, molila, vrištala, plakala. Ali otac je otišao, a da se nije ni osvrnuo. Zauvek. Nikada se u trideset godina nije pojavio, zvao, pitao kako je.
A danas je ta osoba završila u njenom odeljenju. Sav pretučen, osakaćen, na ivici života i smrti.
Prošle su dve nedelje nakon operacije. Čovek je bio dobrog zdravlja, pa se brzo oporavio. Na svakodnevne preglede, Kristina je slala kolege, ali je danas odlučila da lično poseti pacijenta. Shvatila je da je spremna da pogleda u oči čoveka koji joj je naneo toliko bola i patnje.
Ipak je došla, tiho je izgovorio Pjetr Alexandrovič, jedva je Kristina prešla prag palate. Mislio sam da se nećeš pojaviti. Ili nećete želeti da razgovarate sa mnom.
Žena se smrznula od iznenađenja. Kako on zna ko je ona?
Otac je, kao da je pogodio njene misli, mirno nastavio:
– Znam mnogo o tebi, ćerko. Čak i ako to nikada niste shvatili. Na primer, Ja sam na kursu kako ste se pripremali za prijem na medicinski univerzitet, kako ste voleli da pomognete učiteljici da proveri kontrolne radove učenika. Da li se sećate da ste dečaku stavili tanjir kaše na glavu kada vam je priznao osećanja?
– Jesi li me pratio? pitala je Christina iznenađeno.
– Uvek. Čak sam bio na tvom venčanju, stajao sam iza ugla matičnog ureda. Video sam tvoju sreću i radovao se za tebe. Ti si veliki momak. Pametna, snažna žena. Ponosan sam na tebe, svog zeta i unuke!
Kristina je tužno pogledala oca i hladno pitala:
– Misliš da me briga za tvoje mišljenje? Ako je tako, moraćete da vas razočarate. U mojoj stvarnosti ste odavno odsutni.
Petar Alexandrovič se nasmejao.
Zašto si mi onda spasila život? Zašto se borila za nju? Zašto me jednostavno nije pustila da umrem?
– To je moja profesionalna dužnost. Ništa lično.
“Laž”, samouvereno se suprotstavio čovek. – Osećam to. Veoma si uvređena. I znaš, ćerko, tvoj osećaj za pravdu mi je jasan. Ali verujte mi, i ja imam svoju istinu.
– Ne zanima me! – Kristina ga je naglo prekinula.
Otac nije obraćao pažnju na njenu grubost i nastavio je:
– Nisam hteo da te odvedem u sirotište. Veruj! Ali tetka Zina je insistirala. Novac nije bio dovoljan ni za šta. Nisam imao šta da se suprotstavim njenim zahtevima. I dva sina … to nije lako!
– Ćuti! – proključala je Kristina. – Roditeljska ljubav se meri postupcima, a ne rečima. Nije mi trebao novac. Tražila sam ljubav, brigu, ljudsku toplinu. Šta si uradio?
Petr Alexandrovič je tiho gledao negde u stranu, izbegavajući da se sastane sa ćerkom pogledom.
– Stajao sam pred teškim izborom da izgubim tebe ili celu porodicu. Nisam hteo, ali…
Gde je tvoja porodica sada? – upitala je Kristina podrugljivo. – Za dve nedelje niko nije došao da te provede. Niko nije ni pozvao da sazna za vaše stanje. Gde su otišli vaši bliski ljudi?
Na trenutak se činilo da čovek okleva da odluči da li da govori istinu.
“Više Ih nema”, odgovorio je jedva čujno. – Tačnije, jesu, ali mi više nisu potrebni. Zina je umrla pre dve godine, njena ćerka se udala u inostranstvo i otišla. Sinovi su me naterali da im prepišem stan, a onda su me izbacili napolje. Ostao sam bez ičega. Živeo je ispod mosta. Tamo su me pretukli neki Pijanci.
– Šta? – Kristina nije mogla da veruje onome što je čula. Da li je to moguće u naše vreme? Kako možete biti tako lakoverni?
– Možda bi bilo bolje da sam umro pre dve nedelje. Nisi me trebao spasiti.
Devojka je zbunjeno pogledala Petra Alexandrovića. Tek sada je primetila koliko se promenio: siva kosa, uvučeno lice, izumrli pogled. Čovek koji ju je jednom izdao sada je izgledao potpuno bespomoćno.
– Ne bi trebalo da brineš. Život me je već dovoljno oštro kaznio za sve. Za tebe, za tvoju majku. Samo želim da kažem jedno: uvek sam te voleo i voleću.
Christina nije odgovorila. Suze su se same kotrljale po obrazima. Da bi sprečila oca da primeti, brzo je istrčala iz odeljenja.
Nedelju ili dve kasnije, Petrov Alexandrovič je trebalo da se izda. Ali gde će ići? Gde će živeti? Može li sebi priuštiti da ga pošalje napolje?
Razmišljajući o ovom pitanju, Christina je odlučila da razgovara sa suprugom. Međutim, uopšte nisam čula odgovor koji sam očekivala.
– Dušo, razumem tvoj bol zbog traume iz detinjstva. Ali sazreli smo, prošlo je vreme. Ne možete živeti vođeni emocijama prošlosti. Svi grešimo i imamo pravo na oproštaj. Da li će vam biti lakše ako napustite svog oca na ulici? Da li će vam to doneti zadovoljstvo? Ne mislim. Budite iznad svojih pritužbi!
Kristina je shvatila da je muž u mnogo čemu u pravu. Ali oprostiti i zaboraviti-ne, nije mogla.
Nakon mnogo razmišljanja, pronašla je rešenje za koje je mislila da joj je potpuno ugodno.
Sledećeg dana, rano ujutru, Kristina je došla u sobu.
– Kako se osećaš, Petar Alexandrovič?
– Zahvaljujući vašoj pomoći-sjajno! – odgovorio je čovek.
– Imam dobre vesti. Za nekoliko dana bićete otpušteni.
Kako? – u njegovim očima je bljesnula senka tuge. – Shvatio sam.
– Ali to nije sve. Rekli ste da više nemate kuću, da nemate gde da idete. Razmišljao sam kako se ovaj problem može rešiti.
Lice oca je bilo osvetljeno nadom.
– Da li ti je stalo do mene, ćerko?
– Može se reći i tako. Uostalom, pre trideset godina me nisi bacio napolje. Pokazao je bar neku brigu! Predali ste me sirotištu, a ja ću vas poslati u starački dom! – Kristina je sa sigurnošću izjavila. – Postoje dobri uslovi, puno ljudi vaših godina. Biće zabavno, slažem se?
Čovek se smrznuo. Nije skinuo pogled sa ćerke.
– Možeš to da uradiš. Ti si jak! Zar ne?
Petar Alexandrovič je ćutao. Ne čekajući odgovor, Kristina je napustila sobu. Bilo je teško pod tušem, ali nije nameravala da promeni svoju odluku. Zašto bi? Otac je dobio ono što je zaslužio!
Na dan otpusta, Petar Alexandrovič je nestao. Niko nije znao kada i gde je otišao. Zbogom je ostavio belešku koja je preneta preko medicinske sestre:
“Hvala na životu. Nikad ne zaboravi: voleo sam te i voleću do kraja svojih dana.»
Nikad se više nisu videli. Kristina je bila srećna zbog toga.
