Imao sam samo pet godina kada sam prvi put ostao sam. Ne samo sam, već i u ogromnoj metalnoj zveri zvanoj “voz” koja je ljuljala točkove na šinama kao da se ruga mom dečjem strahu. U početku nisam razumeo šta se dešava. Ljudi su se trkali okolo obučeni u sivo i tamno, sa umornim licima i teškim torbama. Mirisao je na gvožđe, znoj, dim cigarete, dimljenu ribu i nešto drugo-kao da su se mirisi svih života koji su prošli pored mene pomešali. Moja mama je rekla da izlazi na minut “” da pita vodiča za čaj.”Uvek je govorio kratko, kao da su mu reči teške. Ali tog dana je proveo malo više vremena nego inače. Ruke su mu drhtale dok sam prilagođavao kombinezon. Ne previše-ali gotovo neprimetno za druge. Ali primetio sam. Sve sam primetio. Naročito kada su odrasli pokušavali da budu mirni kako ne bi uplašili našu decu.
Pogledao me je… ne kao obično. Više. Dublje. Kao da je želeo da se seti. Ili se oprostite.
A onda je otišao. Jednostavno. Kao da to nije ništa posebno. Kao da je to bila redovna vožnja, uobičajena stanica, običan dan.
Ali to nije bio običan dan.
Čekao sam.
Pet minuta. Deset. Pola sata. Čas. Vreme sam smatrao sekundama, što je izgledalo kao večnost. Slušao sam svaki korak ispred vrata, svaku slučajnu frazu, svaki zvuk povezan sa mogućnošću njenog povratka. Ali nije bio tamo. Vrata vagona su se zatvorila bukom, voz je počeo da se kreće, a ja sam se bacio na prozor, pritisnuvši čelo na staklo. Odjednom je svet postao prevelik, a ja premala. Gledao sam kako se platforma smanjuje kako se lica ljudi pretvaraju u zamućenje kada moja mama više nije bila tamo. Na sve.
I evo me. U svetu u kojem niko ne zna da sam sam.
Nije plakao. Ne odmah. Verovatno zato što su mi ceo život govorili: “momci ne plaču.”Postao je deo mene, iako se unutra nešto pokvarilo. Sedeo sam tamo i gledao u zadnji deo prednjeg sedišta, ponavljajući: “uskoro će se vratiti,sada će doneti čaj.”Želeo sam da to bude istina. Toliko sam želeo da sam počeo da verujem. Dok se žena koja sedi u prolazu nije okrenula prema meni.:
– A sa kim ideš, Bunni?
“Otišao je po čaj.”…
Ponavljao sam te reči do kraja. Svaki put kad bi se neko uklopio, svaki put kad bih čuo pitanje, rekao bih isto. To je kao da ako to kažete dovoljno puta, ona će se zaista pojaviti sa papirnom čašom u ruci.
Ali nije se vratio.
Dočekali su me na sledećoj stanici. Neko iz železničkog osoblja, možda iz policije. Ne sećam se tačno. Sva ova lica su se spojila u jedno-dobroćudno, ali ravnodušno. Odveli su me u sobu šefa stanice. Mirisalo je na staro drvo, dim cigarete i nešto slatko. Dali su mi slatkiše. Nisam želeo da ga jedem. Nisam mogao. Moje ruke neće raditi. Ali on je to uzeo. da pokažem da sam slušalac. Da se njima može pažljivo rukovati.
Zatim je bio dom za decu.
Reč je kratka, kao da nema razloga za brigu. Ali u stvari, to je čitav svet u kojem svaki korak odjekuje u zidovima gde svetlost nikada ne svetli, a miris jeftinog sapuna izgleda kao jedina konstanta. Beskrajni hodnici, škripava vrata, hladni podovi i glasovi čuvara koji retko zvuče blago. Stavili su me tamo u ugao-krevet uza zid, čaršaf sa mrljom koju očigledno niko dugo nije pokušavao da opere. Učitelj, sa licem kao direktor škole, rekao je:
– Imaš sreće, skoro da nemamo mlade ljude.
“Moja sreća.”
Ponovio sam tu reč noću, ležeći ispod tankog pokrivača, slušajući šuštanje komšija i škripanje podnih ploča. Srećno. Zašto mi je onda tako hladno? Zašto srce kuca tako brzo kao da želi da skoči? Zašto želim da vrištim, ali ne mogu?
Čekao sam prvih nekoliko nedelja. Čekao sam da mama dođe. Da je pogrešio, izgubio se, izgubio kartu. Da je sve to bio užasan san. Svaki zvuk u predvorju postao je alarm. Iskočio sam iz kreveta, potrčao do vrata, nadajući se da je tamo. Jednog dana me je napao učitelj, visok čovek sa oštrim pogledom:
– Dosta je. Niko ne dolazi po tebe.
Njegove reči su bile tačne i nemilosrdne. Udarili su me kao pesnicu. I prestao sam da čekam.
Od tog trenutka postao sam ” Ničija osoba.”Niko nije potreban, ne pripada nikome. U skloništu ćete brzo naučiti pravila preživljavanja: Ne plačite, ne verujte, ne izdvajajte se. Ako vas udare, budite strpljivi. Ako obuče tuđu odeću, umukni. Niste prošli i nikome niste potrebni dok ne naučite da se” osećate prijatno ” sa drugima.
Zatvorio sam se. Iznutra. Bilo je to kao izgradnja zida oko njega. Počeli su da me zovu “lokomotiva” – ne zato što sam voleo vozove, već zato što sam uvek stajao pored prozora, gledajući u daljinu, kao da čekam da odem. Nisam znao gde želim da idem. Znao sam da je ovde Loše.
Prošle su godine. Ponekad je jedan od negovatelja pokušao da pokaže svoju anxioznost. Jedan od njih mi je jednom rekao:
“Sa takvom inteligencijom izaći ćete.”Ključno je držati se podalje od ljudi.
I ja sam se držao. Ne zato što sam želeo. Jer u suprotnom boli. Veoma je bolno.
Prestao sam da čekam. Prestao sam da verujem u to. Čak sam promenio ime kada sam dobio pasoš. Želeo sam da obrišem sve što je povezano sa onim detetom koje je čekalo čaj pored prozora.
Prošlo je dvadeset pet godina.
Za to vreme imao sam karijeru u njemu, kupio hipoteku i dobio psa. Rekao sam mu “čaj”. Jednostavno zato što je ta reč postala simbol nečega što nikada nije postojalo. Ali ono što je i dalje bilo važno.
Jednog dana sam se probudio i shvatio: moram se vratiti. Ne zbog sastanka. Ne radi objašnjenja. Imao sam samo prazninu veličine dečije stolice pored prozora. Kupio sam kartu za ovaj grad. Do ove platforme.
Izgledalo je gotovo isto. Iste prodavnice gvožđa, isti stari fenjeri, isti golubovi koji su tražili od putnika mrvice. Dugo sam bio tamo. Pogledao sam. Nije se pomerio. Hteo sam da vrištim, udarim u vazduh kao kad sam imao pet godina. Ali on je samo sedeo tamo.
I odjednom je žena sedela pored mene. Sa sivom kosom u jeftinoj jakni. Pogledao je pravo napred, a ruke su mu drhtale. Osetio sam čudan osećaj kao deja vu. Kao da je vreme svernulosь u prsten.
“Žao mi je”, rekao Sam ” – čekaš nekoga?”
Pogledao me je. U njegovim očima nešto poznato. Možda je to samo slučajnost. Ili ja bih da je to bilo poznato.
“Više nema, – polako odgovori ona. “Ovde sam svake subote. Ja sam samo … sedim ovde.
– zašto?
Žena kretala. Zatim je duboko udahnuo.:
“Zato što je nekada bilo kao nikada ranije… ostavio sam nekoga na ovoj platformi.”
“Sine?”
Klimnula je glavom.
Tada sam shvatio da je to ona. Mama koja je otišla. Žena koja me je ostavila na miru. Možda ne zato što sam želeo. Ne zato što ga nije voleo. Upravo sam to uradio.
Morao sam da postavim hiljadu pitanja. Vikati. Odlazi. Pobeg. Ali umesto toga, rekao sam:
– Još nisi doneo čaj.
Pogledao me je. Usne su joj drhtale. Oči su joj bile ispunjene suzama. I prvi put posle 25 godina Video sam odraslu osobu kako plače ne od bola, već od krivice.
Nismo se zagrlili. To nije bio sjajan susret. Nije bilo muzike, svetlosti ili iznenadnog oproštaja. Sedeli smo rame uz rame. Dve izgubljene duše na putevima života. Četvrt veka kasnije, nazad na istu platformu.
I tada sam shvatio da ponekad oproštaj ne počinje rečima. Ponekad počinje tišinom. Iz jednostavne činjenice: “bili ste ovde. I ja. Oboje smo živi.”
