Gde ste studirali? pitao je Žan-Pjer, još uvek nežno držeći ruku, kao da je u njoj bila misterija koja se nije mogla ignorisati.
“U Sorboni”, mirno je odgovorila Marija.
Klimnuo je odobravanjem. Claire Benoit gledala ju je kao osobu koju su do sada svi potcenjivali. U hodniku više nije bilo čistača u zgužvanoj pregači. Bila je žena koja je ćutala šest godina … i progovorila je tačno kada treba.
Kada su se vrata zatvorila iza francuske delegacije, u sobi su ostali samo Alexandar i Marija. Čovek ih je polako zatvorio kao da je odjednom cela kancelarija izgubila fokus. Okrenuo se prema njoj-lice mu je bilo umorno, slomljeno.
– Ti … ti si sve ovo vreme … da li je sve to skrivala?
Marija je podigla torbu sa stola, prilagodila revere jakne.
– Nisam skrivala. To jednostavno nikoga nije zanimalo. Za tebe sam bio samo dekorativni element. Nekada si razgovarao sa mnom kao da si razgovarao sa aparatom za kafu. Sad sam odjednom neko?
Alexandar je ćutao. Dugo je zurio u nju. Na kraju je:
– Spasila si me danas. Spasio si kompaniju. To je … nemoguće je preceniti.
“Nisam to uradila za tebe”, rekla je tiho. – Uradio sam to za sebe. Jer znam kako je gledati kako se sve ruši i niko ne pruža ruku.
Skliznula je na sto koverta. Unutra:prekid. Ukratko, u suštini.
– Odlaziš? Posle svega toga?
– Tako je. Jer danas sam se setio ko sam.
Dva meseca kasnije. Pariz.
Marija je šetala vandomskim trgom, držeći tanku torbu ispod ruke. Unutra je bio potpisan ugovor sa “Elysée Capital” i stara, izbledela fotografija: ona je sa Tomom, srećna, do katastrofe. Sada je živela na trećem spratu stambene zgrade sa zelenim kapcima, gde je ujutro miris kafe iz pekare na uglu prodirao kroz otvoreni prozor.
Jean-Pierre ju je pozvao na intimnu večeru benda. Claire Benoit joj je pružila čašu bijelog vina i bacila polu-razigrano:
– Šest godina u tišini … u vama je strpljenje Benediktinci.
– Ponekad je tišina jedini način da se preživi-suprotstavila se Marija.
Nakon večere, šetajući obalom Sene, dobila je poruku. Televizijski Vodič: Alexandar.
“Tražim te već nedelju dana. Nakon što ste otišli, sve je poškropljeno. Pojavila se provera, računovodstvo se ne lepi. Preti mi zatvor. Izvinjavam. Nisam znao ko si.”
Marija nije odgovorila. Ne zato što je bila ljuta. Jednostavno nije morala ništa drugo da kaže.
Ubrzo je pozvana na poslovnu konferenciju. Grupa: etika tokom krize. Kada je izašla na binu, među učesnicima je vladala tišina — niko nije očekivao da će žena koja je nekada prolazila u hodnicima, bez reči, sada delovati kao stručnjak.
“Ako biste mogli da vratite vreme unazad”, pitala je mlada devojka iz publike, ” da li biste se ponašali drugačije?
Marija se nasmešila:
– Ne. Čak su i ove godine tišine bile neophodne. Ponekad vam je potrebno da vas gurnu na dno da biste naučili da plivate na svoj način.
Jednom je na recepciji poslovne zgrade u kojoj je nekada radila kao čistačica pronađena bela koverta. Adresat “čistačica”.
Unutra je rukopisno pismo i šest vaučera za odmor u planinama za vikend. Na svakoj maloj kartici:
“Jer čak i nevidljivi zaslužuju da vide nebo.”
Njegovo ime nije potpisano. Ali jedna od žena, otvorivši paket, rekla je::
– To je bila ona. Znala sam da joj nije stalo.
Marija nije tražila slavu. Još je hodala. I dalje je nosila iste cipele. Ali u očima je imala smirenost. Istina.
Jednog dana, u podzemnoj železnici, nepoznata žena je dugo zurila u nju i pitala je:
– Ti … znate, zar ne? Neki važan lik? Vaše lice izgleda poznato.
Marija se tiho nasmejala.:
– Ne. Nekada sam bila nevidljiva. Sada više nisam.
I izašla je na Trocadero-sa istim dostojanstvom sa kojim je nekada ostavila sve što joj više nije bilo potrebno.
