– Opet ti? – pitao je Ivan Petrović, pekar, primetivši devojčicu. Ivan Petrovič je već bio u dobi, sa sedinom
Devojka je stajala kao iskopana. A izgled su joj privukle sveže zlatne lepinje na pultu.
Anna je pogledala pekara i, nakon dubokog daha, klimnula mu glavom.
Samo gledam, odgovorila je tiho
Ivan Petrovič je shvatio da je devojčica odgajana i da se samo stidi da nešto kaže.
– Sanjaš o lepinjama, zar ne? – pitao je pekar sa blagim osmehom. – Ili želite i njihovu peć?
Devojčica je pocrvenela i spustila glavu, nesposobna da odgovori.
Anna je bila iz sirotišta, a na putu od škole često je prolazila pored ove pekarnice. Sve u pekari bilo je strano, ali istovremeno joj se sve činilo vrlo rodnim u srcu. Sanjala je da bude na drugoj strani šaltera, poput Ivana Petrovića.
Svakog dana je prolazila pored ove pekare, a ukus svežih lepinja zagrejao joj je dušu. A kada je prišla šalteru, nije mogla da se odvoji od gledanja raznih vrsta pečenja. A ne čak ni iz osećaja gladi, već iz osećaja lepote. Volela je ono što je Ivan Petrovič radio.
Jednog takvog dana, Anki je bila lošeg raspoloženja i odlučila je da razgovara sa pekarom:
– Zdravo – njen glas je zvučao tako tiho da ju je Ivan Petrović jedva čuo.
Iznenadio se kad je video devojčicu. Na kraju krajeva, ona je obično stajala na ulici, a onda je odlučila da uđe unutra.
— A, to si ti-Ivan Petrović je primetio devojčicu. – Znao sam da ćeš pre ili kasnije pogledati. Šta je došlo?
Anna je trljala ivice svog pocepanog kaputa, ali sa svakom sekundom njena iskustva su se intenzivirala:
Samo sam htela da gledam.
Pekar se nasmešio, gurnuvši joj korpu sa sveže pečenim lepinjama. Tiho je izgovorio:
– Idemo, uzmi. – Ne gledaj me, hajde.
Ana nije razumela šta se dešava. U njihovom sirotištu niko nije delio samo tako čak ni hleb
“Ali… ne mogu—, promrmljala je, osetivši kvržicu u grlu
– Hajde. Ugosti se. Mogu i druge da uradim, ako te ne želiš, posebno za tebe, nije mi žao – rekao je Ivan Petrović, dok je pružao svežu paštetu video sam
Poborivši neugodnost, Anka je uzela pirožok i počela da ga jede unutra, čak i ne uspevši ništa da kaže. U njenim očima je bio osećaj radosti i nerazumevanja.
Anja je nastavila da dolazi u ovu pekaru. Ona je sve više vremena pokušavala da provede tamo, ali ne sa ciljem da jede, već da sazna proces pripreme pečenja. Sanjala je da postane pekar.
– Uđi. Moje ruke i Duj za mnom-rekao je Ivan Petrović jednog dana i pobegao kroz vrata koja su vodila u kuhinju
– Stvarno? – Ana nije mogla da veruje njegovim rečima
– Naravno, istina. Idemo. Pokazaću ti. Želite da znate kako se to radi, rekao je sa osmehom,
Ušla je na ta vrata. Sve je bilo tako veliko. Svuda su bile vreće brašna, velike posude i različiti alati.
Ivan Petrovič joj je rekao o vrstama testa, o temperaturi peći, o tajnama mešanja. U početku je samo gledala. Ali nakon nekoliko dana, gledajući kako Ivan radi, takođe je počeo da ponavlja njegove pokrete. Prvo su postojali jednostavni zadaci: oblikovanje peciva, valjanje testa. Vremenom ju je Ivan naučio kako da pravi pite i lepinje sa punjenjem.
Kada je Anja osetila testo na rukama, zaboravila je na svoje probleme u školi i iskustva. Volela je da provodi vreme sa Ivanom Petrovičem za mešanjem testa i lepljenjem pirožaka.
Još jednom, nakon što je sedela u pekari, Anja je kasnila na večeru u sirotište. Na pragu ju je dočekao direktor:
– Da li si opet stršila u ovoj pekari sve vreme? – pitao je strogo.
Počela je, ali je direktor prekinuo.
– Dužni ste da budete u sirotištu posle škole. Sada, bez mog znanja, tamo ni nogom.
Bila je veoma tužna nakon ovih reči, jer je pekara bila jedino mesto gde je mogla Srećno da provede vreme posle škole, a zatim se ponovo vratila u namrštene i obšarpane zidove priюta u kojem je živela … Direktor je stavio ovu jedinu radost pod udar…
Anja nije dolazila u pekaru oko mesec dana, Ivan Petrović je bio veoma zabrinut i razmišljao je da li je bolesna. Ili je možda usvojena. Ali onda bi ipak došla kod njega. Sve vrste misli nisu mu davale mir, jer mu je postala kao rodna unuka. Nije imao svoju decu, pre nego što ju je upoznao, pekara je bila samo njegova distrakcija i radost u životu
Anja, Anka, postoй, Ivan Petrovič je vikao iz pekarnice, primetivši sličan siluet.
– Šta se dogodilo, zašto ne dođeš? uzbuđeno je pitao devojku.
– Mene … mene … me je izgrdio direktor, mucajući, sa suzama u očima, rekla je Anja, – ne smem da kasnim, a onda se opet izgrdim, oprostite
Ivan Petrovič je pao u stupor, ne shvatajući da je loše u tome što dete provodi vreme u pekari, učeći novi zanat. Nije razumeo šta da radi.
Razmislivši nekoliko dana, Ivan Petrovič je došao u ovaj dom za decu i otišao u kabinet kod direktora. Pokazao je direktoru snimka sa kamera kako je Anja radila za njega i svidelo joj se kako se raduje prvom uspešnom “Uradi sam” paštetu. Ivan Petrovič je ubedio direktora da je Anja nastavila da posećuje pekaru kako bi se obučavala za zanat Pekara, jer je sama devojčica to veoma volela. Pored toga, za razne praznike, Ania bi mogla da pomogne kuvarima u sirotištu i ispeče sve vrste dobrota.
Nakon mnogo nagovaranja i gledanja snimaka sa kamera, pazeći da Ania zaista nauči da peče, direktor je dao dozvolu da tamo provede slobodno vreme posle škole. Direktor je samo brinuo da bi devojka mogla da koristi nekoga, a ona čak nema ni rođake.
U pekari se Ana osećala potrebnom i samouverenom. Postepeno je savladala različite zamršenosti zanata.
Ivan Petrovič je za Aniju postao ne samo nastavnik, već i pravi prijatelj.
Jednog dana, Anja do pozdna je ostala u pekarnici, pomažući Ivanu Petroviču da se očisti unutra pre zatvaranja. Ivan je video anxioznost na Aninom licu i osećao je da nešto nije u redu.
– Anja, šta se dogodilo? Šta je sa tobom? Zašto si tužan”, pitao je
– Ivan Petrović, ne znam ni kako da kažem. Mogu li da ostanem ovde da prenoćim? Želim da pobegnem od det.kod kuće…”, rekla je devojčica, pomalo mucajući od uzbuđenja
– Zašto želiš da pobegneš? pitao je iznenađeno
– Vidite, svi mi se tamo smeju, da ne provodim vreme sa drugom decom, ni sa kim se ne igram. Ne vole me, ne daju mi mir. U školi su deca prijateljska sa mnom, ali sa skloništem su svi neki zli… bojim se njih. – Odgovorila je devojčica, sedeći u kutku
– Razgovaraću sa direktorom, ne brini. Kasno je da te dam. U suprotnom, direktor će se ponovo zakleti i neće dozvoliti da se više vraća. A ako pobegneš, možda ću imati problema, svi će pomisliti da sam te ja Sakrio. Smisliću nešto. – Ivan Petrović je kupio devojčicu, uzeo je za ruku i odveo je do sirotišta
Direktor je slušao Ivana Petrovića i nije grdio anu što se kasno vratila, ali je rekao da to više ne čini.
Anja je nastavila da ide u pekaru i uči, ali je vremenom njen stav postepeno padao. Više nije tako izgorela. Ivan Petrovič je shvatio da joj se odnosi u sirotištu mešaju.
***
– Ania, izađi iz učionice, tamo te čekaju-rekla je odjednom učiteljica u školi nakon što je pročitala SMS koji joj je došao na telefon
Iza vrata je stajala vaspitačica iz sirotišta:
– Pođi sa mnom, danas je školski dan završen-rekla je žena i uzela Anu za ruku
Po izlasku iz škole videla je Ivana Petrovića kako stoji na uglu
– Ne želiš ništa da kažeš, an? – strogo je pitala vaspitačica, prišavši Ivanu Petroviču
Srce devojčice počelo je jače da kuca. Nije razumela šta žele od nje. “Da li je svima rekao da se žalim na decu? A šta će sada biti sa mnom?”misli su se vrtele jedna za drugom u njenoj glavi
– Ćuti, znači da. Imam nešto da ti kažem, dušo. – Čestitam, evo šta vam mogu reći.
Žena je zastala, menjajući strog glas svog uobičajenog. – Čestitam, sada ćete imati svoj dom
– Zdravo, ćerko. Ivan Petrovič, koji stoji pored
***
Ivan Petrovič je oformio sve dokumente za opekunstvo. Stambeni prostor i prihod su to omogućili, uprkos starosti muškarca. Anja je odrasla i nastavila je da se bavi svojim omiljenim poslom. Mnogo godina kasnije, ova pekara je postala veoma poznata u gradu, Ania je pomogla da se okrene kroz reklamu.
Dva puta mesečno, vikendom, Ana je posećivala svoj dom za decu sa majstorskim časovima za decu, učeći ih jednostavnim receptima i pokazujući svojim primerom da će imati drugi život iza zidova sirotišta.
