– Tamo ujak boli devojčicu! – vrisnula je beba, užasnuta hvatajući mamu za ruku. Lena je bacila pogled u grmlje… i ohladila se. Srce joj je zastalo.

– Hajde, šta si ti? Izmisli sve! promrmljala je zbunjeno kad je otrčala svojoj najboljoj prijateljici ljubi da podeli bol i ogorčenje sa nekim. Nije mogla da je zadrži u sebi.

Taj dan je počeo kao i obično: žena je imala kućnim poslovima, predaju u glavi recepte večeru. Početna rutina za nju nije bila teškim teretom, već način da bude korisno, u pravu. Nakon venčanja ona se potpuno posvetila se porodici: deci, mužu, kuće. Ostatak sveta povukli u drugi plan – postojale su samo oni, njen mali univerzum.

Kako je vreme je dobro vreme, kada Marina je morala da izađe iz škole. Jelena je planirala, kao i uvek, naći ćerka. Uprkos činjenici da je škola bila bukvalno iza ugla, ona nije sama doneti pusti dete jedno.

– Svi moji drugovi odavno idu sami! – zamerila se Marini svako jutro. – Sada će početi da se zadirkuju! Škola je blizu, možete samo pogledati kroz prozor. Obećavam-biće u redu. Sama je rekla da je područje mirno, niko ovde nikoga ne dira. Zašto još uvek moram da hodam sa tobom kao mala? Već se stidim!

Učenici su se ponašali oprezno sa Marinom. Za njih je bila “drugačija” – uvek sa mamom, nigde bez nje. Posebno ih je zabavljalo što je Elena pratila ćerku do školskog trema, a zatim je dolazila da je pokupi na vreme, kao po rasporedu. Ako je žena ostala samo nekoliko minuta, počela je histerija: stotine poziva, zahtev da stoji mirno i da se ne kreće.

Ranije Marina nije videla ništa loše u tome. U nižim razredima joj čak i voleo, da je moja majka uvek u blizini. Ona je bila puglivыm detetom, tako da je pažnja dao osećaj sigurnosti. Ali vremenom karakter devojke menjao, i stalno starateljstvo počeo da izaziva nelagodnost. Izgleda da to niko nije objasnio majci.

Čak i u blizini prodavnica u na bubblegum Marini nije bilo dozvoljeno da idu jedan. Izgledalo je kao da za majke ceo svet – opasno mesto, puna skrivenih pretnji. I situacija jasno je otišlo predaleko.

Vadim u nekom trenutku nije mogao da izdrži i odlučio da ozbiljno razgovara sa ženom.

“Lena, ona nema pet godina”, rekao je direktno. – Pogledaj se sa strane. To više nije briga-to je opsesivni strah. Gurneš devojčicu u okvir, lišiš je slobode. Ona je najneugodnija među vršnjacima. Razmislite za koga to radite? Da li je to ljubav?

Govorio je mirno, ali čvrsto:

– Možda nešto uradiš? Imate puno vremena. Stalno kod kuće, samo kuvate i čistite. Zar ti nije dosadno? Ja sam predložio-otvori svoj slučaj. Pomoći ću. Zauzmite se poslom, prestanite se fokusirati samo na marinu. Vremenom ćete se i sami zapitati kako će postati lakše. U međuvremenu se samo mučite i pritiskate dete.

Ovo je bio prvi put da je Vadim tako otvoreno govorio. Sve što se godinama kopalo isplivalo je napolje. U tom trenutku, njihova veza je već bila na ivici. Ali svakim danom je sve više shvatao da ga žena nervira. Zašto-nisam mogao da shvatim do kraja: da li je to kriza ili su samo nestala osećanja. Na kraju krajeva, ljubav takođe ima tendenciju da nestane, ne odmah, već kap po kap.

Sve češće je obraćao pažnju na druge žene. Posebno na svoju sekretarku Alisu, koja ga je bukvalno začudila. Bila je mlada, lepa i takođe je znala kako da se posluži. To će se osmehnuti mnogoznačno, to će doneti kafu, namerno se nagnuvši bliže. Alisa nije sumnjala u svoje mogućnosti i sanjala je samo tim izgledom da proloži svoj put do bogatog života.

Njen cilj je bio jednostavan: pronaći bogatog muškarca, udati se i više nikada ne raditi. Jednostavno je živeti lako, lepo, bez brige. I Vadim Andreevič joj se činio odličnim kandidatom. Bio je oženjen, ali izgleda da porodični život više nije bio zadovoljan. To je ono što je privuklo devojku, jer je oženjeni muškarac, po njenom mišljenju, bio pouzdanija opcija. Takvi ne napuštaju posao, ne gube glavu od prvih romantičnih osećanja. Oni znaju cenu odgovornosti.

Kada je Alisa nekoliko meseci kasnije obavestila Vadima da je trudna, on je bio zapanjen.

– Da li ste sigurni da je ovo moja beba? – nežno je upitao on, sam ne shvatajući, kao duboko zadenet joj takvo pitanje.

Alisa je explodirala.

– Kako možeš tako govoriti?! – plakala, suze dok belanaca. – Ja sam ti verovala! Misliš da sam neko drugi sastanak?!

Vadim pokušao da ublaži situaciju:

– Nisam hteo da te povredim… samo mi treba vremena. Ne mogu sve tako baciti. Imam porodicu, imam ćerku. Elena i ja smo mnogo prošli zajedno. Nije tako lako ostaviti iza sebe. I razvod … to može uticati na moju reputaciju, posao. Ne obećavam da ću se oženiti, ali neću te napustiti sa detetom. Samo… moram sve da razmislim.

Alisa je očekivala takvu reakciju od Vadima. Sve se razvijalo u dugo poznatom scenariju: čovek je u panici, opravdava se, nešto obećava, ali se ne određuje odlukom. Neke reči su prazne, bez sadržaja. I devojka je bila spremna za to.

Ona je shvatila: ako sada ne preuzmete kontrolu nad situacijom, slučaj može trajati godinama. Zato je i sama delovala lukavo i bez oklevanja. U stanu u kojem su se sreli, Alisa je nevidljivo postavila skrivenu kameru. Na snimku je bilo dovoljno materijala da se sve otkrije. Odštampala je nekoliko iskrenih fotografija i pažljivo stavila Jelenu Vladimirovnu u torbicu.

Kada ih je otkrila, kao da je udarila munja. Prvo je došla nerazumljiva konfuzija, zatim šok, a zatim gorke suze.

– Ne može biti… – šapnula je, pregledavajući fotografije. – Ne bi to uradio… to je neka greška. Možda lažna? Ili Photoshop?

Sedeći za kuhinjskim stolom sa bilo kojom prijateljicom, Elena je trčala između nade i uništenja.

Ne može Vadim… on je uvek bio brižan, odgovoran. Dobar otac, odan muž… kako je mogao da stupi u kontakt sa ovom … ovom neupadljivom devojkom? Imamo porodicu. Ćerka…

Koliko god pokušala da se ubedi da je u redu oprostiti i početi ispočetka, unutra se nešto pokvarilo. Prelistavala je stare razgovore, zajedničke trenutke, radosti i poteškoće u glavi, nadajući se da će pronaći izlaz. Ali što sam više razmišljala, to sam jasnije shvatila: više je nemoguće oprostiti.

Luba je, kao i obično, delovala kao glas razuma:

– Ti si i sama rekla, da je ova Alisa — plitak osoba. Neka se kotrlja. Ništa ozbiljno kod njih neće raditi. Pričaj sa Vadimom, potrebuй, da je prestao odnos. Ti si njegova supruga, imate zajednički život. Ona mu niko, a ti — majka njegovog deteta. Ostanu kod kuće, bude gužva svojim delima. Zašto ti razvod? Bez njega ćete jednostavno nestati.

– A ako ponovo počne sa njom? – postavljaju pitanje Jelena.

– Da, Odustani! – odbacila je Luba. – Ne budi glupa. Dugo nisi radila. Ko će te uzeti? Marina je navikla na normalan životni standard. Razvodi se – pa šta dalje? Šta ćete živeti? Dete neće tačno razumeti ako morate da uštedite na svakom komadu hleba.

Elena je dobro razumela: ako se udalji od Vadima, neće joj biti život, već opstanak. Nema posla, jedini smeštaj je mali stan koji je stigao od roditelja, a koji još uvek treba popraviti. A novac-skoro ne.

I to je sada sve perevernulosь. Mir, poverenje, nada — sve je nestalo. Ostati u braku pretvarajući se da se ništa nije dogodilo, ni ona nije mogla. Izdaja ju je uništila iznutra. Ni jedan racionalan argument nije pomoglo da se izbori sa bolom.

Dugo obdumыvala svaka reč, repetirovala mogući dijalog. I konačno rešena. Izazvao je Sada na ozbiljan razgovor.

On nije očekivao da će istina tako brzo isplivati. Odmah je znao: to je delo Alice. Ona je očigledno preterala. Uostalom, da nije bilo ovih fotografija, možda bi pronašao način da sve zamuti: i da ne povredi ljubavnicu, i nekako sačuva porodicu. A sada se sve srušilo. Nakon što je Elena objavila da podnosi zahtev za razvod, počeo je nasilan sukob između Vadima i Alice…

– Šta si uopšte uradila?! – Vadim je explodirao, jedva se našao u kancelariji sledećeg dana. Glas je drhtao od besa, lice je pocrvenelo. – Ko ti je dao pravo da se popneš u moju porodicu? Jesi li lud?

– Mislim, sada sam kriv za sve? Alisa je vikala, blistajući očima. – Trudna sam od tebe, pravim planove, nadam se podršci, a ti meni – “ne ulaziš u moju porodicu”? Ozbiljno? A dete je slučajnost koju treba zaboraviti?

Vrela je od ljutnje i frustracije. Nije očekivala takvu slabost od Vadima. Mislio sam da je jak, samouveren čovek. A sada-samo razočaranje.

“Nisam mislila da ćeš biti takva kukavica”, procedila je sa prezirom. – Čak ni ženi nije mogao normalno da kaže. Ha, zove se, čoveče … Smešno.

Alisa nije ni razmišljala o zajedničkoj budućnosti. Posle svega što sam čula, svi snovi su se srušili. Ostala je samo ljutnja i hladna računica — bar da se postigne alimentacija, da se ne ostane ni sa čim.

Vadim je takođe bio na ivici. Bio je ljut ne samo na Alisu, već i na celu noćnu moru. Skandal u porodici, vanbračna trudnoća, preteći razvod — sve je to pogodilo kao cunami. Shvatio je: ništa dobro od ove situacije ne treba čekati.

Razvod mu je bio nepovoljan. U tome nije bilo ništa dobro — samo gubici. Zbog toga je Eleni ostavio stan, više da pojednostavi proces nego da bude plemenit. Sva imovina, posao, prihodi — smatrao je svojim, zarađenim lično. I nisam hteo da ga podelim.

“U redu, ako razvod znači razvod”, konačno je rekao, umoran od cele priče. – Samo bez tantruma i skandala. Slažem se da plaćam alimentaciju, da obezbedim Marinu. Ali ne računajte na moj novac i posao — sve sam to stvorio sam. Ako želite sve brzo — budite razboriti.

Elena Vladimirovna je razumela: malo je izbora. Bar nešto bolje nego ništa. Glavna stvar je da ćerka ne ostane bez podrške. Možda će s vremenom i sama moći da stane na noge. Nije prva ili poslednja žena koja je preživela razvod. Jednostavno ne odustajte.

Marina je mirno prihvatila vest o razdvajanju roditelja. Za nju otac nikada nije bio prava bliska osoba. Vadim Andreevič nije pronašao zajednički jezik sa ćerkom, nije se interesovao za njen život. Uvek je želeo sina, a devojčica mu je postala dodatni podsetnik na ono što nikada nije dobio.

Za Marinu je glavna stvar bila druga: mama je u blizini. Bila je njena podrška, zaštita i ljubav. Otac nije važan. Nema ga u blizini – i u redu.

Nakon razvoda, Vadim nije potpuno nestao-redovno je nabrajao alimentaciju, kao što je obećao. Ali komunikacija sa ćerkom bila je ograničena na formalnosti: ponekad čestitka za praznike. Više nije tražio kontakte. Nije bilo razmišljanja o povratku u porodicu. Sve je završeno-znači biti tako.

I Alisa je raskinula. Ono što je organizovala sa fotografijama i pritiskom na Elenu postalo je tačka bez povratka za Vadima. Nije bilo razmišljanja o obnavljanju odnosa. Osećao se izdano, iskorišćeno.

Elena Vladimirovna je, uprkos svim poteškoćama, iznenadila sebe. Pronalaženje posla bez iskustva, obrazovanja i sa detetom je gotovo nemoguć zadatak. Ali uspela je. Ušla je u pristojno mesto gde su plaćali stabilno, iako ne previše. Kolektiv je bio dobronameran bez intriga i zavisti.

Marina nije propustila oca, a sa majkom se osećala sigurno. Elena nije razmišljala o novoj vezi. Čula sam previše priča o problematičnim očuhima da bih rizikovala. I jednostavno nije bilo vremena: posao, kuća, briga — bilo je dovoljno jednog dana da se ništa ne uhvati.

Žena je mentalno stavila debelu tačku na lični život. Nema više romana. Samo ćerka, kuća i odgovornosti. Sve ostalo je suvišno. I tako bi se nastavilo da nije bilo jedne slučajnosti…

Tog dana, Elena je razmišljala. Uronjena u svoje misli, prošetala je parkom, a Marina je bila malo rastresena. Za njom je trčao pas dobra džukela. Devojka je trčala za njom, i ona je dovela do grmlja iz kojih je došlo nešto čudno-kao stenjanje ili gluvo vikanje.

Radoznalost je preuzela. Marina je zavirila kroz lišće-i smrznula se u užasu.

Na Zemlji je ležala devojčica, bleda, nesvesna. Čovek se nagnuo Nad njom, kao da se smatra svojim pravom. Slika je bila toliko zastrašujuća da je Marina oduzela dah.

– To je odvratno! – uzviknula je Elena Vladimirovna, trčeći bukvalno minut kasnije. Odmah je znala šta se dešava. – Pravo na ljude! Ne plaši se ni Boga ni ljudi!

Osvrnuvši se oko sebe, zgrabila je ciglu koja je ležala pored nje — tešku, sa ostacima cementa. Bez razmišljanja, udario je čoveka u leđa.

Dobro je što nije u glavi — inače Alexandra Jakovlevića više ne bi mogla biti živa.

U međuvremenu, Alexandar Jakovlevič je bio potpuno fokusiran na glavnu stvar — na pokušaje da vrati svest devojci koju je upravo pronašao u bespomoćnom stanju. Bio je toliko zaokupljen reanimacijskim akcijama da nije čuo Helenine vriske. Tek kada su se ljudi počeli okupljati, probudio se iz transa kao da se probudio iz sna.

Alexandar Jakovlevič je želeo da kaže nešto, da pokuša da razjasni situaciju, ali kada je video ženu sa ciglom u rukama i oči, pune odlučnosti, osetio je pravi strah. I sa dobrim razlogom-nije imao vremena ni da shvati šta se dešava, kako je brutalno krckanje pogodilo njegova leđa, a telo je odbačeno u stranu. Bol je bio oštar, prodoran, kao da je struja tekla po celom telu. U glavi je zazvonilo, disanje je postalo isprekidano i jedva je čulo šaputanje:

– Ja… nisam kriv ni za šta… …

Sam Alexandar još nije odmah shvatio da je žrtva strašnog nerazumijevanja. Ali publika koja ga je okružila odmah je izvukla svoje zaključke. U međuvremenu, lekar sa impresivnim iskustvom, čovek koji je pokušavao da spasi život devojčice, sada je u očima prolaznika izgledao kao opasan perverznjak.

– Jesi li uopšte lud?! – dok je jedva ustajao sa zemlje, zastenjao je, rukama stisnuvši leđa. Šta je ovde? Pravi cirkus! Čeka vas hitna pomoć, a vi se ovde zabavljate! Kako vam je to uopšte palo na pamet? Ljudi su potpuno ogoljeni: izmislili su sebi pakao zna šta i hajde da verujemo u sve to, a da se ni ne razumemo!

Osvrnuo se oko sebe pokušavajući da nađe nekoga ko bi ga čuo:

– Svi se odmah raziđite! Još nije bilo dovoljno da lekari dođu i vide ovaj haos! Zašto ste se okupili ovde? Sve u kući! Ili želite da vas i nešto prilože? Sada ću pronaći istu ciglu-i videćemo kako vam se sviđa!

Besan, ponižen, vikao je u prazninu. Međutim, narod se polako razišao. Neko je nezadovoljno brbljao, neko je bacio kosi pogled. Žene, uglavnom starije, koje su stajale pored, nastavile su da šapuću.

– Trebalo je odmah pozvati policiju-šapnula je sama.

“Hajde”, odgovorila je druga, čvršće umotana u maramu. – Interveniše-onda sam u odgovoru. Imamo dovoljno problema. Neka sami razumeju.

– Tačno! – podržala je treća. – I tako smo dobili svoje. Za ceo život će ostati upamćen – više ni nogom.

Dok su gledaoci odlazili jedan za drugim, Elena Vladimirovna je ostala na mestu, kao da je porasla na zemlju. Pored nje, Marina je stajala, potpuno ista zbunjena. Oboje su shvatili jednu strašnu istinu: sve je pogrešno shvaćeno. Smatrali su doktora za zločinca, čoveka koji je spasao dete, za silovatelja. Od te misli unutra je postajalo hladno i mučno.

Alexandar Ia, poštovani hirurg, spasio na desetine života, u ovaj dan je skoro bio u reanimacija sebe. Samo kožna jakna, nadetaя im zbog lakšeg jutro hlađenje, pomogao da izbegne ozbiljnije posledice. Umesto preloma – samo džinovska modrica. Bio je bolestan, on je nesterpimo, ali više nije obraćao pažnju na to. Glavna Stvar — Da Tanюša.

Kada je stigla hitna pomoć, Alexandar je pomogao da se devojčica ubaci u automobil. Otišao je s njom-nije mogao samo da ode. Trebalo je da se uveri da će živeti. Možda će biti potrebna hitna operacija ili bar nadzor. Osećao je odgovornost za nju. Do samog praga bolnice.

Tanjuša je od rođenja patila od srčane bolesti. Zbog toga su je roditelji uvek držali za sebe-ni u prodavnici ni u parku bez pratnje. Ali tog dana ih je devojka ubedila:

– Mama, tata, zaista, nisam mala – rekla je, mršteći se. – Ionako ste zauzeti. Dok se ovaj nameštaj sastavlja, veče će doći. A napolju je sunce, proleće! Samo ulazim u park, šetam. Sve će biti u redu. Ja sam odrasla osoba. Obećavam-doći ću na vreme, ne brinite.

Tog dana je njihov dom zaista dobio novi nameštaj. Stari je odavno prodat, pa je izgradnja bila hitna.

– Leonide, reci mi gde sam opet sve ovo denu? – nadraženo je uzviknula Svetlana Dmitrijevna, gledajući kutije u hodniku. – Drugi dan živimo kao u ruševinama. Hajde da sastavimo danas. Još uvek slobodan dan. Red je već umoran od čekanja.

– Onda ćeš se okupiti-gunđao je muž, petljajući se sa instrumentom. – Želela sam lepotu — evo ti i sredi.

– Naravno, samo novac za uštedu ti si majstor-frknula je. – Bilo bi bolje da se berači angažuju nego da se trljaju po ceo dan.

Leonid Grigorjevič je bio poznat po svojoj štedljivosti. Smatrao je svaki peni, svaku dodatnu platu video kao pretnju porodičnom budžetu.

– Nameštaj po meri, dostava je besplatna-gunđao je dok je sastavljao vodiče. – Pa, šta da sakupljam tamo? Ako unajmite stručnjaka, on može nešto slomiti. Onda potražite krivca, platite popravku-ne, bolje sam. Neka vreme nestane, ali sve će biti ispravno i bez nepotrebnog trošenja.

Bio je uveren u svoju ispravnost. Svetlana se sećala vremena kada skoro nije bilo novca. Ali osećala se kao da je vreme da sebi priušti malo više. Leonid je stalno podsećao:”ne zaboravite odakle smo došli”.

Zato su, dok su sakupljali dizajnerske ormare, na koje nisu štedeli sredstva, ali su se požadili na radnike, njihova ćerka je ostala sama u parku, gubeći svest. Kada je zazvonio poziv iz bolnice, u početku su mislili da je to greška.

– Kako? Gde? Šta znači-pao u parku?! Svetlana je pitala, grozničavo prikupljajući torbu.

Leonid se brzo pokupio:

– Ja ću voditi! – odlučno je rekao, sedeći za volanom.

Obično je vozač bio Svetlana, ali to sada nije bilo važno. Bila je previše uznemirena da bi razmotrila gde se nalazi. Jedna misao se vrtela u glavi: kako se dogodilo da je Taniusha ostala sama u najstrašnijem trenutku?

I jedina stvar za koju se molila na putu do bolnice je da je uhvati. Da bi se i dalje moglo popraviti.

Svetlana nije pronašla mesto. Optužila je sebe da je pustila ćerku samu, znajući za njeno stanje. I bila je ljuta na svog muža. Nije se toliko ljutila koliko je unutra ključala od tuge i ogorčenosti. Sve je to zbog njegovog večnog “neću platiti ako mogu sam”. Pa su platili-dok su se petljali sa nameštajem, došlo je do problema sa detetom.

– Ti si škrt do nemogućnosti! vikala je dok su se vozili u bolnicu. – Žalite svaki peni? Sada se molite da se stvari odvijaju sa Tanom. Kunem se, ako joj se nešto dogodi-nikad ti to neću oprostiti. Nikad, Leonide!

Na putu nije utihnula, prosipajući sve što se nakupilo godinama. U očima — suze, u glasu-drhtanje. Optužila je muža, iako je shvatila da ne želi zlo. Samo što je on čovek — plaši se trošenja, pažljivo se odnosi na novac. Ali kakva je sada razlika? Sve se već dogodilo.

U osnovi, to je bila samo nesreća — glupa i zastrašujuća slučajnost. I na sreću nije prošlo bez tragedije…

Kada su Tanjušini roditelji stigli u bolnicu, devojčica je već imala operaciju. Njeno stanje je stabilizovano. Poslednjih godina su je stalno vodili po lekarima, klinikama, kardiolozima — tražili su odgovore na pitanja koja su ih mučila. Ali stručnjaci su svaki put raširili ruke.

– Srčani problemi… – ponavljali su lekari, ali niko nije mogao tačno da kaže u čemu je stvar. Dijagnoze su bile nejasne, a konkretna rešenja uopšte nisu.

Alexandar Jakovlevič je postao prvi koji je ne samo postavio tačnu dijagnozu, već je i ozbiljno preuzeo lečenje. Jedan od najboljih hirurga u gradu, nije samo spasio Tani život, već je porodici dao nadu u normalan, ispunjen život za devojčicu. Čak je obećao roditeljima da će uvek biti tu ako je potrebna pomoć.

– Ako nešto-pozovite odmah, nemojte razmišljati. Ja sam u blizini”, rekao je kada su uznemireni roditelji otrčali do odeljenja.

Kroz nekoliko dana Tanja otišla na amandman i bio je otpušten. Ali za Elenu Vladimirovnu, priča iz parka je bila rana koja nije zaceljena. Ona nije mogla da zaboravi, kao ošiblasь, kao napali na čoveka, koji je spasao dete. Kao što je dozvolio sebi da je to — sama pomisao na to izaziva drhtanje unutra. Krivo osećanje nije puštalo, a jednostavno “izvini”nije izgledalo dovoljno.

Elena je želela da zatraži oproštaj, ali nije pronašla snage. Kako pristupiti? Šta reći? Kako ga gledati u oči nakon tog udarca? Možda se nikada ne bi usudila da nije bilo Marine. Primetivši kako se majka muči, ćerka je prva predložila da ode u bolnicu.

– Mama, šta se mučiš? rekla je skoro odrasla. – Idi i izvini se. U suprotnom ćete jesti iznutra. Znam te – dok ne progovoriš, smiri se. Hajde zajedno. I ja želim da ga vidim. On je odličan lekar. Takva poznanstva u životu nisu suvišna.

Elena je bila zapanjena zrelošću svoje ćerke. Marina joj se juče činila kao devojčica, a danas već daje savete i rasuđuje kao pravi psiholog. Tek tada je žena shvatila koliko brzo raste njena beba.

Elena nije mogla da zamisli kako će se ovo putovanje završiti. Bila je sigurna da Alexandar Jakovlevič neće ni želeti da je vidi. Ali ipak su došli.

– Oprosti mi, molim te… – rekla je, spustivši oči, stižući pred njega. – Došla sam da se izvinim. Veoma me je sramota i neprijatno. U parku nisam sve tako razumeo. Bila je užasna. Nadam se da mi možete oprostiti.

“U redu je”, tiho se nasmešio. – Razumem te. Zaštitili ste dete. Da je na vašem mestu, svaka majka bi učinila isto. Možda idemo negde? Popijte kafu? Dugo nisam išao nigde. Iako ću udahnuti svež vazduh.

“Ne smeta mi”, tiho je odgovorila Elena, osećajući kako je srce odjednom počelo brže da kuca. Bilo je nešto posebno u njemu-smirenost, samopouzdanje, toplina. Ne zato što je spasio Tanju, već samo kao čovek. Razgovor sa njim je bio lak, kao da su se poznavali godinama.

I što je Elena više vremena provodila sa njim, to je više razumela: takvih ljudi skoro nije ostalo. Osećala je da joj je drag – ne kao lekar, ne kao heroj, već samo kao čovek.

Ali da se ponovo uda, nije se usudila. Strah je bio zastrašujući. Ne za sebe-za Marinu. Kako će ćerka reagovati? Kako će prihvatiti novog muškarca u kući? Oni su tako dugo živeli zajedno, u svom prijatnom svetu. Hoće li sve to pokvariti?

Iako je Elena znala: Alexandar je pristojan čovek. Samo je unutra nešto ometalo. Postojao je stari ožiljak iz prvog braka koji nikada nije potpuno zacelio. Dugo je razmišljala, vagala. Nije žurio, nije pritiskao – samo je čekao.

Alexandar je živeo sam mnogo godina. On je shvatio: u takvim stvarima se ne može požuriti. Pre nego što je zaprosio, slušao je sebe. Kada je shvatio da ne predstavlja svoj život bez Elene, samo je rekao:

– Želim da postaneš moja žena.

– Šta?.. Ozbiljno?.. Baš tako, bez pripreme? – Elena se nasmešila, pomalo zbunjena. Jedna od njenih reakcija blago je zbunila Alexandra: da li je odjednom skočio crtu? Pogrešan trenutak? Pogrešne reči?

Ali negde duboko je osetio-rekao je sve tačno. Upravo to se mora dogoditi.

– Rekla sam ti da je ujak Saša dobar! – Marina je Veselo uzviknula, kao da potvrđuje ono što je već bilo jasno. Čini se da je od početka osećala da će mama naći podršku u njemu.

Marina se setila koliko je Elena teško prošla kroz razvod. Nakon toga, majka je postala druga-više povučena, tužna. U učionici je imala mnogo dece koja su živela sa očuhima, a devojčica je verovala: ako je muškarac ljubazan, brižan i iskren, zašto ga ne biste prihvatili?

Primetila je kako se mama promenila pored Alexandra. Ranije je često hodala sa zamišljenim, teškim pogledom, a sada se ponovo smešila, u očima je bilo svetlo. To je bilo nemoguće ne videti.

Marina je postajala starija i razumela: važno je da se osoba oseća kao da je nekome potrebna. Šta ima na koga da se osloni. I nije želela da mama ostane sama sa svojim mislima. Osim toga, mogli bi imati zajedničko dete. Za Alexandra je prvo iskustvo očinstva, za Elenu je šansa da započne novu porodicu, već sa drugim pogledima na život.

Naravno, Elena je razumela: deca ne mogu sve popraviti ako je veza hladna. Ali porodica je važan deo i ona se složila da rizikuje. Iako se setila kako čak ni sopstvena ćerka nije sprečila prvi brak da propadne.

Što se tiče Vadima — za Elenu je ovo poglavlje zauvek zatvoreno. Nakon Alexandrove pojave, u njenom životu nije ostalo ni ljutnje ni bola. Sve u prošlosti. Vadim je izabrao svoj put i postalo je besmisleno grditi ga. Sve se umaralo samo od sebe.

Pogotovo što Marina nikada nije bila bliska sa ocem. Ni toplina ni pažnja samo su formalne obaveze. Upoređujući ga sa Alexandrom, razlika je bila kolosalna. Prvi je odvojen, drugi je živ, topao, brižan. Ne možete samo živeti sa takvom osobom, već se osećati kao da ste nekome zaista potrebni.

Elena je cenila Alexandra. Ali u drugom braku nije dozvolila sebi da se ponovo pretvori u ženu koja živi samo u interesima drugih. Imala je svoje poslove, strasti, lične granice. Mnogo je naučila nakon razvoda. I nije htela da ponovi prethodne greške.

Marina je takođe osetila promenu. Nema više jutarnjih žica, nema tantruma ako se odloži za minut. Majka je postala mudrija, sigurnija, poštovala je slobodu. I to im je oboje išlo u korist.

Najstariji sin, rođen u novom braku, odrastao je u sasvim drugoj atmosferi. Bez nepotrebnog starateljstva, bez neopravdanih zabrana. Elena je pokušavala da ga nauči samostalnosti, i u tome je podržavao Alexandar:

– Ja sam protiv pamučnog roditeljstva. Moramo da razumemo od detinjstva: život nije poklon, već škola. I to je njeno značenje. U suprotnom, neće naučiti da bude on sam.

Alexandar je verovao: čovek postaje stvaran samo kroz iskušenja. Kroz greške, izbor, prevazilaženje. Bez toga nema karaktera, nema dubine.

– Nećete znati šta je sreća ako ne prođete kroz poteškoće – često je govorio. – Sve je u kontrastu. Radost se ceni samo kada znate bol. Inače – sve je bezbojno i prljavo.

Tokom godina, Elena je u potpunosti prihvatila ovaj pogled na svet. Sama prolazeći kroz bol i sumnje, sada je zaista cenila svaki trenutak-svaki osmeh, svaku toplu reč, svake večeri kod kuće.

I vremenom je došla spoznaja: sreća nije velika reč i vatromet. To je kada želite da se vratite kući. Kad znaš: razumeš se. Kada je kuća topla. A ostalo će biti priloženo. Glavna stvar je da ne propustite glavnu stvar.