v
— Možda je to znak? — Marija se zaustavila kod kapije, pogled joj je pao na jabuku koja je pala tačno ispred nje i raspukla se na pola.
Nikolaj je ćutke podigao obe polovine. Jednu je pružio ženi. U njegovim očima moglo se pročitati više nego što bi bilo koja reč mogla da izrazi. Šesti test. Šesto razočaranje.
Ali umesto suza — čvrsta odluka.
— Sutra idemo u grad, — rekla je Marija, odgrizavši komad jabuke. — U dom za decu.
Njihova kuća stajala je na brežuljku, okružena voćnjakom, gde su leti zujale pčele među drvećem, a zimi sneg nežno padao po krovovima kućica za ptice. Stara, dvospratna, sa rezbarenim prozorima i širokom verandom — bila je za njih više od doma, pravo živo biće koje je disalo zajedno s njima.
— Jesi li sigurna? — Nikolaj je prešao rukom preko hrapave kore stare jabuke.
Marija je klimnula glavom. Pre pola godine dobili su onu strašnu dijagnozu — neće moći da imaju decu. Ali umesto bola došao je čudan mir, kao da im sudbina šapuće: Ovo nije kraj, već početak.
Ujutru su krenuli na put u svom starom plavom pikapu. Krivudavim seoskim putem, preko polja prekrivenih rosom. Marija je sve vreme gledala kroz prozor, nečujno pomerajući usne. Nikolaj je znao da se moli — ne rečima, već celim srcem.
Uzeo ju je za ruku, čvrsto je stisnuvši:
— Rođena krv ne bira kako će doći na svet. Ali duša zna gde treba da raste.
Dom za decu dočekao ih je sa svetlom u prozorima i mirisom svežih kolača. Bio je uredan, negovan, ali u vazduhu se osećala nevidljiva tuga — kao da je svaki ugao znao šta znači biti ostavljen. Ravnateljka, žena sa dobrim očima i umornim osmehom, povela ih je u sobu za igru.
— Nemojte očekivati da će se sve desiti odmah, — upozorila ih je. — Ponekad se veza ne rađa pri prvom koraku, već pri drugom. Ili desetom.
Ali dogodilo se ono što niko nije očekivao.
U uglu, malo dalje od bučne dece, sedela je devojčica. Vrlo mala, krhka, ali s takvim skoncentrisanim izrazom lica, kao da zna da se sada odlučuje nešto važno.
Olovka u njenim rukama kretala se sigurno, gotovo ozbiljno. Vrh jezika virio je — znak pažnje, kao kod svih pravih umetnika.
— To je Liza, — tiho reče ravnateljka. — Njeni roditelji nikada nisu pronađeni. Retko komunicira, češće je zatvorena u sebe.
Marija je polako sela pored nje. Devojčica je podigla pogled. Žena je zastala — u tom pogledu bilo je nešto više od radoznalosti. Nešto drevno, blisko.
— Šta crtaš? — pitala je Marija, pokazujući na papir.
— Kućicu, — odgovorila je Liza, iznenađujuće mirno za četvorogodišnju devojčicu. — Ima dimnjak, a oko nje su ptice. One donose sreću. Pročitala sam to u knjizi.
Marijino srce zadrhtalo je kao žica na prvom dodiru.
Ispružila je ruku. Devojčica je malo razmislila i položila svoj dlan u tuđu šaku — lako, s poverenjem.
— U našem dvorištu takođe žive ptice, — rekao je Nikolaj, spuštajući se pored njih. — I pčele. One prave med. Mada, mogu i da ubodu.
— A zašto? — pitala je Liza.
— Samo ako ih povrediš, — odgovorio je. — Svako ima pravo da se brani.
Devojčica je zamišljeno klimnula glavom. Onda je iznenada zagrlila Mariju oko vrata. Ona se ukipila. Suza joj je sama skliznula niz obraz.
Devedeset i dva dana birokratije i čekanja kasnije, bili su ponovo tu. Na pragu doma za decu. Ali sada više nisu bili gosti, već roditelji.
Liza je stajala na tremu, sva u drhtavici i strahu. U ruci — pohaban ranac, na ramenima — hrabrost koja još nije znala šta je sigurnost. Oko vrata — privezak od žira, poklon starije devojčice iz doma. Oproštaj je bio kratak. Ravnateljka je poljubila devojčicu u čelo, vaspitačica brisala suze maramicom.
— Pa hajde, dušo — rekla je ona. — Samo zapamti, mi ćemo te uvek čekati.
Na putu kući Liza je ćutala, samo je čvrsto držala torbu uz sebe. Kada su stigli, izašla je iz kola i zastala, kao da meri novi život.
— Ovo… je moj dom? — prošaptala je, gledajući u osvetljen prozor svoje sobe.
— Od sada je ovo tvoj dom — nasmešila se Marija. — A mi smo tvoja porodica. Zauvek.
Noću ju je probudilo tiho kucanje na vrata. Liza je stajala na pragu, držeći crtež kuće, na kome je svaki prozor svetleo kao obećanje topline.
— Mogu li da spavam s vama? — gotovo šapatom upitala je. — Samo ove prve noći…
Marija nije odgovorila. Samo se pomerila bliže zidu, oslobađajući mesto. Devojčica se pažljivo uvukla pod pokrivač. Riđi mačak, koji je do tada mirno dremuckao, pomerio se, pomirisao novu ukućanku i zadovoljno preo dok se smestio pored nje.
— Sad si kod kuće — prošaptala je Marija, mazeći Lizin kosu. — Ovde više nikada ne moraš da se plašiš.
Devojčica je zatvorila oči. Prvi put posle mnogo meseci — bez straha, bez strepnje. Mirno. Toplo. Kao kod kuće.
Dvanaest godina prošlo je kao jedno prolećno jutro. Sunce je pozlaćivalo vrhove drveća, vazduh je mirisao na livadsko cveće. Liza više nije bila dete, već devojka, pomagala je ocu da vadi med iz košnica. Ćilibarno, gusto, mirisalo je na leto i cvetanje.
— Ne žuri — govorio je Nikolaj, pokazujući kako pažljivo vaditi ramove iz košnice. — Pčele osećaju uznemirenost. Ako si mirna iznutra, primiće te kao svoju.
Liza je klimala glavom, pažljivo slušajući. Već visoka, s dugom pletenicom i istim onim sivim očima koje su nekada toliko dirnule Mariju.
— Mogu li da odem kod Kate posle ručka? — upitala je brišući vosak. — Ima rođendan.
— Naravno — nasmejao se Nikolaj. — Samo nemoj da kasniš. Mama sprema nešto posebno. I tvoj praznik je sutra.
Liza se osmehnula. Volela je te dane: miris svežeg peciva, praznični stolnjak na verandi, porcelanske tanjire s plavim ivicama koji su se iznosili samo u posebnim prilikama.
Uveče su sedeli na tremu, čisteći jagode. Vazduh je bio pun mirisa jorgovana, trave i prvog večernjeg vetra.
— Mama — iznenada reče Liza — želim da upišem umetnički koledž.
Marija je blago podigla obrvu:
— U gradu?
— Da.
— Daleko je.
— Pa, dva sata vožnje. Nije Mesec.
Marija je ćutala. Ispred nje više nije bila mala devojčica koja se bojala da spava sama. Ispred nje je stajala odrasla osoba sa snom u očima.
— Crtaš bolje od svih u školi — naposletku reče. — Onda treba da budeš tamo gde možeš da budeš još bolja.
Liza je zagrlila majku, pritisnuvši obraz uz njeno rame:
— Neću nestati. Dolaziću vikendom. I za svaki praznik.
Te noći nad kućom se sručila oluja. Munje su parale nebo, gromovi tresli prozore, vetar je kidao grane, a potok iza kuće izlio se iz korita, ostavljajući blatnjave tragove po stazama.
Ujutru su svi zajedno popravljali: Liza je držala daske, Nikolaj ih zakucavao, a Marija je nameštala delove ograde. Vetar se još poigravao pletenicom, ali se nebo već razvedrilo.
— Pogledajte! — uzviknu Marija, pokazujući prema horizontu.
Nad dolinom se pružala duga — sočna, sjajna, kao da ju je neko pažljivo nacrtao.
— Ti si nam donela sunce, Liza — reče Nikolaj. — Pre tebe smo živeli u polumraku.
Devojka je spustila pogled, ali joj je u očima blistala sreća.
U školi su svi znali za njen talenat. Učitelji su govorili da ima poseban dar — da vidi ono što drugima promakne. Hodnici su postali njena galerija. Na zidovima su visili njeni radovi: portreti komšija, pejzaži rodnih polja, apstrakcije ispunjene svetlom i pokretom.
— Volkov je poslao tvoje radove na regionalni konkurs — rekla joj je Katja dok su zajedno išle kući. — I ništa ti nije rekao. Sama sam čula kad je razgovarao s direktorkom.
— Ozbiljno? — Liza je zastala. — Nije mi rekao ništa…
— Naravno da nije! — Katja se nasmejala. — Čula sam da je rekao da možeš da dobiješ stipendiju za umetničku akademiju.
Liza je zaćutala.
— To nije više koledž — rekla je tiho. — To je univerzitet. U prestonici.
— Upravo to! — Katja se ushićeno nasmejala. — Zamisli? Galerije, izložbe, pravi umetnici!
Te noći Liza je dugo ležala budna, gledajući zvezde. Nešto u njoj je počelo da se menja. Znala je da će njen put uskoro voditi dalje od sela i brežuljaka.
Jutro rođendana počelo je mirisom svežeg testa i starim melodijama — omiljena violinistička ploča koju je Marija puštala svake godine. Na stolu je ležao kožni blok za crtanje. Papir visokog kvaliteta, debele stranice, savršene za boje.
— Našli smo ga baš za tvoj veliki put — rekla je Marija.
Liza je pomilovala korice, kao da drži nešto živo.
— Hvala… za sve.
U dvorištu su se već okupile komšije. Sto je bio prepun đakonija, Nikolaj je okretao ražnjiće na roštilju. Neko je doneo gitaru. Smeh, pesme, toplina. Selačka proslava — jednostavna, ali prava.
U jednom trenutku, kada je nastala pauza među gostima, Marija je prišla ćerki i tiho rekla:
— Uvek ćemo biti ponosni na tebe. Gde god da budeš — ovde ili u nekom drugom gradu. Mi smo s tobom. Uvek.
Liza je klimnula. Znala je to.
Zato joj je bilo lako da sanja.
I baš zato joj je bilo lako da ide napred.
Liza je podigla pogled ka brežuljcima, tamo gde su se na horizontu nazirali obrisi grada.
— Vi ste mi dali sve — rekla je tiho. — Više nego što sam ikada sanjala. Više nego što bi mi zvezde mogle dati. Ali… u meni nešto čeka. Kao da me tamo, iza horizonta, zove još jedan život.
U tom trenutku u dvorište je ušao crni automobil. Sjajan, savršeno čist, oštro se razlikovao od sela — kao kap noći pala usred letnjeg dana. Svi su se ukočili. Razgovori su utihnuli. Gitara na stolu zamukla.
Iz auta je prva izašla žena. Strogo bež odelo, uredna frizura, samouvereno držanje. Za njom je izašao muškarac sa sedim slepoočnicama i laganim naočarima. Osvrnuli su se, očigledno osećajući se kao stranci u svetu skorića, pčela i starih jabuka.
Marija je nehotice zakoračila napred, gotovo zaklanjajući Lizu.
— Dobar dan — žena je pokušala da se nasmeje, ali je izgledalo više zabrinuto. — Moramo da razgovaramo s domaćinima. Važno je.
Nikolaj obrisao ruke o kecelju:
— Ja sam domaćin. U čemu je problem?
— Ne ovde — mirno, ali odlučno rekla je ona, pogledavši ka okupljenim gostima. — Možemo li unutra?
Šapat je prošao među ljudima. Liza je osetila kako joj se hladnoća penje niz kičmu. Nešto na licu tog muškarca… delovalo je poznato. Kao sećanje koje ne znaš, ali ga osećaš.
— Uđite — rekla je Marija, trudeći se da joj glas ne zadrhti.
U dnevnoj sobi, gosti su se oprezno spustili na sofu. Odbili su čaj, kolače. Žena je otkopčala skupu torbu i izvadila fasciklu s papirima.
— Ja sam Veronika Streljcova, a ovo je moj muž Andrej. Tražimo našu ćerku četrnaest godina. I danas mislimo da smo je našli.
(…nastavak u sledećoj poruci, ako želiš.)
