U potrazi za mirom došla sam na ovo ostrvo, da započnem novi život i izlečim se od prošlosti. Umesto toga, srela sam NJEGA – šarmantnog, pažljivog muškarca koji je bio sve ono za šta nisam ni znala da mi treba. Ali taman kad sam počela da verujem u novi početak, sve se srušilo u jednom trenutku.

Otok me dočekao toplim povetarcem i ritmičnim zvukovima talasa koji su udarali o obalu. Na trenutak sam zatvorio oči i duboko udahnuo, dopuštajući da slana morska vazduha napuni moja pluća.
„Ovo mi baš treba“, pomislio sam.
Međutim, mir nije dugo trajao. Kada sam stigao do povlačenja, mir otoka prešao je u glasnu muziku i smeh. Grupa uglavnom ljudi od 20-30 godina ležala je na šarenim jastucima, u rukama su držali koktele koji su više podsećali na kišobrane nego na pića.
„Pa, ovo sigurno nije manastir“, promrmljah.
Grupa koja se smeštala pored bazena smeštala je toliko glasno da je uplašila ptice koje su sedele na obližnjem drvetu. Sigh.
Kreativni proboj, Lana?

Pre nego što sam mogao da pobegnem u hlad, Lana je stigla, šešir joj je bio veselo nagnut, a u rukama je držala margaritu.
„Tea!“ – povikala je kao da smo se juče čuli. „Stigla si!“
„Već žalim“ – promrmljah, ali sam pokušao da nasmešim.
„Ne daj se! Tu se dešava magija! Veruj mi, sviđaće ti se!“
„Nadam se da će biti nešto… mirnije“, rekao sam podižući obrve.
„Budalaština! Moraš da upoznaš ljude i upiješ njihovu energiju! Uostalom,“ – uhvatila je moju ruku – „moram da ti predstavim nekog.“

Pre nego što sam mogao da se pobunim, povukla me kroz masu. Osećao sam se kao umorna mama na školskom partijama koja se trudi da ne zapne za papuče koje leže po podu.
Zaustavili smo se ispred muškarca koji je, zakleo bih se, izgledao kao da je sišao sa GQ naslovnice. Smeđa koža, opušteni osmeh i bela lanena košulja koja je bila dovoljno otkrivena da bude misteriozna, ali ne vulgarn.
„Tea, ovo je Eric“, rekla je Lana entuzijastično.
„Drago mi je što te upoznajem, Tea“, rekao je Eric, a njegov glas bio je blag, kao morski povetarac.
„Čast mi je“ – odgovorih, nadajući se da moj nervozni izraz ne isijava.
Lana je sijala kao da je upravo sklopila kraljevski brak. „Eric je i pisac. Jedva je čekao da te upozna kad sam mu pričala o tvojoj knjizi.“

Pocrvenela sam. „Oh, još nisam završila.“
„Nema veze“, rekao je Eric. „To što si uložila dve godine… to je fantastično! Biće mi zadovoljstvo da je pročitam.“
Lana je nasmešeno koračala unazad. „Razgovarajte vi, ja ću doneti još margarita!“
Bila sam ljuta na nju. Ali nakon nekoliko minuta, bilo zbog Ericove neodoljive privlačnosti ili čarolije morskog povetarca, pristala sam na šetnju.
„Daj mi minut“, rekla sam, na moje iznenađenje.
U sobi sam pretrčala kofer i izvukla najprikladniju letnju haljinu.
Zašto da ne? Ako već moram da idem, barem ću izgledati dobro.
Kada sam izašla, Eric je već čekao. „Spremna?“
Kimnula sam, trudeći se da izgledam smireno, iako je u mom stomaku bilo čudnog drhtanja. „Vodi.“
Eric mi je pokazao delove otoka koji su delovali kao da povlačenje nije dotaknulo te delove. Usamljenu plažu sa ljuljaškama koje su bile okačene na palme, skriveni put koji je vodio do stene sa zapanjujućim pogledom – mesta koja nisu u turističkim brošurama.

„Dobro poznaješ ovo mesto“, rekla sam smejući se.
„Kako to?“ – pitao je dok je sedeo u pesku pored mene.
„Zato što me teraš da zaboravim da sam potpuno stranac.“
Njegov osmeh postao je širi. „Možda i nisi toliko stranac, koliko misliš.“
Dok smo razgovarali, smejala sam se više nego u poslednjih nekoliko meseci. Pričao je o svojim putovanjima i ljubavi prema književnosti, što je u velikoj meri bilo u skladu sa mojim interesovanjima. Činilo se da iskreno divi mojoj knjizi, i kada je u šali rekao da će je okačiti na zid, osetila sam toplinu koju nisam osetila dugo.
Ali ispod smeha, nešto me uznemiravalo. Laka nelagodnost koju nisam mogla objasniti. Delovao je previše savršeno.

Sledeće jutro sve je krenulo odlično. Protegao sam se, um mi je bio pun ideja za naredno poglavlje svoje knjige.
„Danas je veliki dan“, šapnula sam, dok sam posegnula za laptopom.
Moji prsti su brzo prolazili po tastaturi. Ali kada se na ekranu pojavio moj sto, srce mi je stalo. Folder u kojem je bila moja knjiga – dve godine rada, besane noći – nestao je. Pretražila sam ceo hard disk, nadajući se da je samo zalutao. Ništa.
„To je čudno“, rekla sam sebi.

Moj laptop je bio tu, ali najvažniji deo mog rada nestao je bez traga.
„U redu, ne paniči“, šaputala sam, držeći se za ivicu stola. „Sigurno sam nešto zaboravila.“
Ali znala sam da nije bilo tako. Požurila sam iz sobe i uputila se prema Lani. Dok sam išla hodnikom, tiha je glasnost privukla moju pažnju. Zaledila sam se, srce mi je snažno kucalo. Polako sam prišla do vrata susedne sobe koja su bila malo otvorena.
„Moramo samo da pošaljemo pravom izdavaču?“ – čuo se Ericov glas.
Krv mi je zastala. Bio je to Eric. Kroz procjep sam zavirila i videla Lanu koja je sagnula glavu, a njen glas je bio nizak kao šaptanje zaverenika.
„Tvoj rukopis je sjajan“, rekla je Lana, njen glas sladak kao sirup. „Iznaćemo kako to da predstavimo kao moje. Nikada neće saznati šta se desilo.“

Moj stomak je bio stisnut gnevom i izdajom, ali bilo je još nešto gore: razočarenje. Eric, koji me nasmejao, koji me slušao i u kojeg sam počela da verujem, sada je bio deo svega ovoga.
Okrenula sam se, pre nego što su me videli, i vratila se u svoju sobu. Snažno sam zalupila kofer i brzo ubacila svoje stvari.
„Ovo je trebao biti novi početak“, šapnula sam gorko.
Vid mi je bio zamagljen, ali nisam sebi dozvolila da plačem. Plakati su trebali oni koji još veruju u druge šanse, ja sam ovu završila.
Kada sam napustila otok, blistavi sunce mi je delovalo kao okrutna šala. Nisam se okrenula. Nije bilo potrebe.
Mesecima kasnije, knjiga je bila u prodaji, a vazduh je brujio od razgovora. Stajala sam na bini sa svojom knjigom u rukama, pokušavajući da se fokusiram na lica koja su mi se smešila.
„Hvala svima što ste došli danas“, rekla sam, moj glas je bio čvrst iako su mi u duši sve buktali. „Ova knjiga je rezultat mnogih godina rada i… neočekivano putovanje.“
Pljesak je bio topao, ali je boleo. Ova knjiga je bila moj ponos, da, ali put do uspeha nije bio lak. Izdaja je još bila u mojoj glavi.

Kada je broj ljudi u redu za autograme opao i poslednji gost je otišao, umorna sam sela u kutu prodavnice. Tada sam ugledala – mali presavijeni papir na stolu.
„Dužna si mi jedan autogram. U kafiću na ćošku, ako imaš vremena.“
Njegov rukopis je bio neosporivo njegov. Srce mi je preskočilo. Eric.
Pogledala sam papir, emocije su se u meni mešale: radoznalost, ljutnja i nešto što još nisam mogla imenovati.
Na trenutak sam pomislila da ću ga zgužvati i otići. Ali umesto toga, uzdahnula sam, uzela kaput i krenula ka kafiću. Odmah sam ga ugledala.
„Bilo je hrabro od tebe da ostaviš ovakav papir“, rekla sam, sedajući nasuprot njemu.
„Hrabro ili očajnički?“ – odgovorio je sa osmehom. „Nisam znao da ćeš doći.“
„Ni ja“, priznala sam.
„Tea, moram da ti objasnim sve. Ono što se desilo na otoku… Isprva nisam razumeo prave Lanine namere. Uverila me je da se sve ovo dešava u tvoju korist. Ali kad sam shvatio šta planira, uzeo sam USB i poslao ti ga.“
Nisam ništa rekla.

„Kada me Lana u to uvalila, rekla je da si previše skromna da bi objavila svoju knjigu“, nastavio je Eric. „Tvrdila je da ne veruješ u svoj talenat i da ti je potreban neko ko će te iznenaditi i podići na viši nivo. Mislio sam da ću ti pomoći.“
„Iznenaditi?“ – povikala sam. „Mislio si da ćeš ukrasti moj rad iza mojih leđa?“
„Prvo sam mislio tako. Kada sam saznao istinu, uzeo sam USB i krenuo da te tražim, ali ti si već otišla.“
„To što sam čula, nije bilo ono što sam mislila?“
„Tako je. Teya, izabrala sam tebe, čim sam shvatio istinu.“
Dopustila sam da tišina obavije nas, čekajući da ponovo izbije poznati gnev. Ali nije došao. Lanina manipulacija bila je prošlost i knjiga je izašla po mojim pravilima.

„Znaš, ona ti je uvijek bila zavidna” – prekinuo je tišinu Erik. „Čak i na fakultetu je osjećala da je zasjenjuješ. Sada je vidjela priliku i iskoristila naše povjerenje da ti oduzme nešto što nije njeno.”

„A sada?”

„Nestala je. Izgubila je svaki kontakt s ljudima koje poznajem. Nije mogla podnijeti posljedice kad nisam bio voljan podržati njezine laži.”

„Dobro si postupio. To puno znači.”

„Znači li to da mi daješ drugu šansu?”

„Za spoj” – rekla sam, podižući prst. „Nemoj zeznuti!”

Njegov osmijeh postao je još širi. „Dogovoreno.”

Kada smo napustili kafić, smiješila sam se. Taj spoj prerastao je u još jedan, pa još jedan. I tako sam se zaljubila. Ovaj put nije bilo jednostrano. Ono što je počelo kao izdaja, postalo je odnos temeljen na razumijevanju, oprostu i, da, ljubavi.