Ledena oluja je pokrila provincijski Lesogorsk. U prigušenom svetlu bolničkih lampi, u carstvu noćne tišine, Marina Borisova — Iskusna recepcionarka, bivša saradnica — uživala je u retkoj pauzi iza recepcije registra.
Ali u 21:47, bolnička vrata su škripala, propuštajući nalet ledenog vetra — i dečaka koji nije stariji od osam godina. Nosio je previše laganu jaknu, pohabanu kapu sa koje je kapala smrznuta vlaga. Drhtavim rukama pritisnuo je sedište za bebe sa bebom.
– Molim te … treba mi pomoć. Sestra ne prestaje da plače”, promukao je, jedva držeći se na nogama.
Zvao se Lesha Komarov. Imao je oko osam godina. Njegova sestra Alice je samo šest meseci. Obrazi bebe su goreli, suze nisu prestale ni na minut. Nešto ozbiljno nije u redu. Marina je aktivirala unutrašnji alarm.
Dok je pedijatar uzimao devojčicu, Marina je nežno ispitivala dečaka. Odgovori su bili zapanjujuće zreli za njegove godine. Mama radi noću. Tata je “zauzet”. Došao je iz Istočnog mikroraйona više od tri kilometra po snežnoj oluji. Sa sobom-mešavina, pelene, zamenljiva odeća. Sve što bi odrasla osoba uzela. Samo ne kao odrasla osoba.
Telefoni koje je nazvao nisu odgovorili. Dijagnoza Alice je postavljena brzo-akutni otitis, visoka temperatura. Stanje još nije kritično, ali opasno. Lekari su pohvalili Leša: njegovi postupci su mogli spasiti sestru od mnogo ozbiljnijih posledica.
Ali u Marini se sve smanjivalo. Ovo dete, koje je došlo samo usred mećave, kao da ju je ponovo podsetilo kako je biti mali i nositi teret koji čak ni odrasli ne mogu.
Prema instrukcijama, trebalo je pozvati starateljstvo, ali je dr Abdulova pristala da sačeka do jutra. Marina je sama ponudila da odvede decu kući.
Istočni okrug ih je dočekao sirovošću i zapuštenošću. Lift nije radio. Vrata stana №15 bila su udubljena, prekrivena ogrebotinama.
“Ne morate da ulazite”, brzo je rekao Lesha. – Imam ključ.
“Moram roditeljima objasniti lekove”, čvrsto je odgovorila Marina.
Unutra je stajao miris dima, neopranog posuđa i pljesnivosti. U stolici se kretao Muškarac Sergej Komarov. Mirisala je na mesečinu.
– Šta treba? promrmljao je.
Marina je kratko pričala o tome. Samo je frknuo:
– Razumećemo. Imamo sve pod kontrolom.
Leša je stajao, stisnut, čvrsto pritisnuvši sestru.
“Ako ništa drugo, nazovite”, rekla je Marina, stavljajući mu papir sa telefonskim brojem u dlan.
Vetar je ponovo zavijao iza prozora, sneg je bio zid.
U 23:23 Marina je podigla pogled sa računara. Srce je bilo zamrznuto: pred njom je ponovo stajao Leša mokar, trepetan, bez stolice. Alice je bila umotana u ćebe i prikovana za grudi.
“Ne budi se dobro”, šapnuo je, glas se tresao.
Devojčica je blistala od vrućine, dah je postao hrapav. Lekari su je odmah odneli. Leša je ostao da stoji kao da je porastao na pod.
– Roditelji? pažljivo je pitala Marina.
– Mama… razbolela se. Tata je otišao. Ostavio sam belešku… u slučaju da se vrate — spustio je pogled.
Njegove reči su bolno odjeknule u srcu. Dijagnoza se pokazala strašnijom: teški sinusitis, dehidracija, prvi znaci iscrpljenosti. Prethodni antibiotici uopšte nisu korišćeni. Pelene se nisu menjale, koža na zadnjici bebe se upalila.
– Moram da prijavim starateljima-rekao je lekar.
Neka prvo razgovara sa njim, pitala je Marina.
Lesha je sedeo u uglu na visokoj stolici, a noge su mu visile iznad poda. Pod očima su se nalazili tamni krugovi umora i straha.
– Možeš li sada da kažeš kako je? – pitala je nežno.
– Mama jedva ustaje. Srce boli, kaže. Leži … čak i kada Alice plače ili želi da jede. Tata odlazi. Kaže da traži posao. Ali nema ga nekoliko dana. Ponekad se uopšte ne vraća.
Ko vas čuva?
Dečak je zastao, a onda je jedva čuo odgovor:
– Ja … ja se brinem o svima. Za Alisom od samog porodilišta. Ne žalim se. Samo želim da joj bude dobro.
Marina je zajedno sa čuvarom Žorinom pregledala snimke sa kamera. Obe noći: usamljena figura deteta koje prolazi kroz mećavu, sa stolicom na prvom putu i pokrivačem na drugom.
– Dva puta nedeljno-šapnuo je Jorin. Gde su bili odrasli?
Marina je već kopala po bazama podataka. Irina Komarova je napustila hospis pre tri meseca. Sergej je bez posla otkako se fabrika zatvorila. Sada su se njihovi životi sveli na boce i automate.
Vratila se u njihov stan. Otvorila komšinicu:
– Došli ste po decu? Vreme bi već bilo.
Irina je otvorila vrata minut kasnije. Lice joj je bilo uvučeno, kosa raščupana, ogrtač prljav. Stan je izgledao još gore nego ranije.
“Spavaju”, promrmljala je žena.
– Ne. Oni su u bolnici”, čvrsto je odgovorila Marina. – Tvoj sin je ponovo otišao tamo. Jedan. U oluju.
Irina se polako spustila na kauč, kao da joj je telo odjednom postalo preteško.
“Posle porođaja sve je potamnilo”, šapnula je. – U početku sam mislio-samo umor. Tada se pogoršalo. Dani kao da su betonirani. Nisam mogla da ustanem. Nisam mogla da mislim. Alisa je plakala, a ja sam ležala i gledala u plafon, moleći se da neko dođe i uzme je.
Ruke su joj drhtale. Ispod očiju su crne mrlje. Nijedan lekar nije pogledao u njenu kuću. Niko nije proverio njeno stanje. Jedva je primetila da nema dece u blizini.
– Nisu kod kuće? – pitala je jedva čujno.
– Ne. Oni su u bolnici. Tvoj sin je doveo sestru u naručje. Kroz oluju.
Marina je pozvala hitnu pomoć. Dok je čekala, pregledala je stan. Svuda su bili tragovi Leša. Bočice su uredno vremenski potpisane, smeša je raspoređena, odeća je sortirana. Igračke su dezinfikovane, pelene su okačene, hranjenje je naslikano u kutiji za nošenje.
U njegovoj sobi su školski udžbenici, a iznad njih medicinski časopis. I sveska.
5. Decembar.
Alice je popila sve boce, nije bilo temperature, nasmejala se. Mama je ceo dan u krevetu. Tata je dolazio, ali je nakon svađe otišao. Dao je Alisi gel za desni. Svidela joj se muzika.
12. decembar.
Alice je puno plakala. Popila sam samo pola. Temperatura je malo iznad normalne, ali nije visoka. Mislim da se opet razbolela. Mama je izašla u kuhinju, mahnula i vratila se u krevet. Ništa nije ostalo u frižideru. Dao je Alice poslednju mešavinu.
Ovi zapisi su bili vapaj za pomoć umotan u red deteta. Crteži superheroja. Gramota za učešće u školskim takmičenjima. Prazan krevetić-Alice je uvek spavala pored brata.
Služba starateljstva je radila brzo. Alisa je ostavljena u bolnici pod nadzorom. Lesha je odvedena u toplu sobu, dobila je toplu večeru i čistu odeću. To je bio prvi put u duže vreme da je bio okružen pravom brigom.
On ju je čuvao. Ali Marina je bila u blizini. Nije se udaljila. Sedela je pored, postavljala pitanja o životu sa mamom i tatom, o porodičnim odnosima. Odgovorio je, ponekad bacajući pogled na sestrinsku komoru. Oči su mu bile pune anxioznosti… i nade.
Marina nije pričala o sutra. Bila je tu. Da budem tu da pomognem. Lesha je prvi put u veoma dugom vremenu upoznao čoveka koji ga nije doživljavao samo kao “dečaka sa detetom”, već kao onog koji se borio sa svojim najboljim učinkom.
Držao je čitav svet na svojim malim ramenima. Srce mu je bilo preveliko za godine. On nije bio samo brat-on je bio njen zaštitnik, njen medicinski brat, njena podrška.
I evo-neko ga je video. Ne samo ono što je radio. Ali i bol koji je nosio unutra. Tu tišinu, one reči između redova u njegovom dnevniku koje niko ranije nije pročitao.
Ovog puta pomoć nije došla u obliku papira i protokola. Došla je u lice žene koja je ostala. Slušala sam. Razumela sam. Delovala je.
I ovog puta oluja je izgubila.
