Martovski vetar, oštar i ljut, sekao je lice dok je Saša šetao ulicama, stisnuvši poslednji komad hleba koji je stigao ujutru. Pre samo nekoliko sati, još uvek se smatrao stanarom starog hostela-istog, sa prosijanim dušekom i škripavim gvozdenim krevetom. Ali sada se sve promenilo.
Novi komandant-zastrašujući čovek sa crvenim licem i gromoglasnim glasom — izložio je sve čija imena nisu bila na spisku. Saša, siroče bez dokumenata i prošlosti, jednostavno nije imala priliku da ostane. On je bio niko čak i među zidovima, gde je živeo mnogo meseci.
Bez svrhe i pravca, lutao je gradskim ulicama, zapetljavajući se u njihov lavirint sve dok ga noge same nisu dovele do periferije. Tamo gde ljudska noga odavno nije kročila, gde su pustoši zarasli bodljikavim grmljem, primetio je oronulu kuću. Njegove nagnute kapke stenjale su od vetra, kao da pozivaju na pomoć. Sve oko sebe je disalo napušteno-debela loza je omotala zidove, kao da je neko namerno umotao strukturu u zelenu mrežu.
Unutra je mirisalo na sirovinu, plijesan i dugogodišnju usamljenost. Podovi su škripali, sa zidova je visio oljušteni malter. U uglu je ležao otrcani dušek sa sumnjivim mrljama. Ne razmišljajući, Saša je bacio ranac i pao na njega, skrivajući se pocepanim ćebetom pronađenim na ulazu. Kada je zaglavio, nadao se da će barem malo zaboraviti na glad i hladnoću, ali san nije došao.
Negde u dubokoj noći, iznenada ga je izvukla neka vrsta zvuka iz poludrema. U početku je odlučio da se vetar igra sa pukotinama. Ali ubrzo je čuo još jednu buku-ritmičko škripanje podnih dasaka, kao da neko polako i pažljivo korača po sobi. Saša je seo, napet slušao. Šuštanje se približilo, kao da se nešto kretalo u samoj tami. Udario je šibicom-slab plamen osvetlio je daleki ugao gde je ranije bila samo Tama. Tamo su stajala Stara vrata sa lepljivom bojom i pukotinama, kao da su zaključana nagluho, ali privlačna, kao nerešena misterija. Šibica se ugasila, ostavljajući za sobom gustu tamu i hladnoću straha na koži.
Jutro je dolazilo polako. Siva svetlost se probijala kroz pukotine u kapcima. Saša se probudio gladan, ali budan. Odlučio je da istraži kuću — možda postoji nešto korisno među ostacima nameštaja i razbijenim bocama?
Dok je kopao po smeću, naišao je na starinski privezak za ključeve. Bili su prekriveni rđom, ali svaki je ukrašen gracioznim graviranjem — zamršenim linijama koje podsećaju na drevne simbole. Metal je izgledao gotovo živ. Saša je okretao ključeve u rukama, a pogled se vraćao na ta vrata iznova i iznova. Činilo se da ga čeka.
Prišao je, provukao ruku po drvenoj površini. Prvi ključ nije odgovarao. Drugi takođe. Tek treći je lako ušao u ključanicu, a u tišini se začuo klik. Vrata sa žalosnim škripanjem su se otvorila.
Za njom je bila mala, mračna soba. U uglu, među starom odećom, ležala je devojčica. Lice joj je bilo bledo, prekriveno isparinom. Disanje je bilo teško, burno. U blizini je pohabana lutka sa vezenim očima koja je nekako izgledala živa.
Saša je zamrznut. Slika ga je pogodila do srži. Devojčica je jedva imala osam godina. Izgledala je tako krhko kao da se može raspasti jednim dodirom. Napravio je korak napred da proveri da li diše, ali iz senke se bacila figura.
Jedva je uspeo da se povuče. Ispred njega je stajala žena sa štapom u rukama. Oči su joj gorele od straha, odeća je bila izgubljena i prljava. Donela je štap, ali je zastala, primetivši da Saša ne predstavlja opasnost.
– Ko si ti? pitala je drhtavim, ali odlučnim glasom.
“Samo sam tražio mesto za prenoćište”, odgovorio je Saša, podižući ruke. – Ne želim da te povredim.
Žena je spustila štap, ali ga uopšte nije uklonila. Lice joj je dalo extremni umor-tamne krugove, udubljene obraze.
Moje ime je Marina. To je moja ćerka Lina. Bolesna je. Ako ste došli da pljačkate-ovde nema ničega.
“Nisam lopov”, reče Saša tiho, gledajući devojčicu. – Mogu da pomognem.
Marina ga je dugo gledala. Konačno klimnu glavom:
– Samo nemoj nikome reći da smo ovde. Nikome.
Saša nije znala koga se plaši, ali je obećala. Spustio se pored linije, stavio dlan na čelo-koža joj je blistala. Negde u sećanju su se pojavili reči deda:”Zveroboj od vrućine, kamilica od upale”.
– Ima li vatre ovde? pitao je.
Marina je pokazala na ognjište u uglu. Saša je izašao u dvorište, pronašao kamilicu i zveroboj, vratio se, zapalio vatru, zavario trave. U kući je pronašao staru posudu sa osušenim medom dodao je malo u odvar. Kada je lek bio spreman, nežno ih je napio Linom.
Prošlo je sat vremena. Devojčin dah je postao ujednačeniji. Otvorivši oči, šapnula je:
– Mama…
Marina je pojurila prema njoj, zagrlila je tako čvrsto kao da se plašila gubitka. Suze su joj se kotrljale niz obraze. Saša je skrenuo pogled, osećajući kako se srce steže unutra. Shvatio je jedno-samo što više nije otišao.
Noć je legla u kuću teško i tiho. Saša je sedeo pored vatre, bacajući iverje. U blizini je Marina sa ćerkom u naručju. Lice joj je postalo malo mekše.
“Pobegli smo”, konačno je rekla. – Od Petra … mog muža.
Saša je pažljivo slušao.
– Bio je velik, jak… isprva se činio ljubaznim. Onda … Lina je rođena slaba, često bolesna. Krivio me je. Pio, vrištao. Jednom sam udario… zgrabio sam bebu i otišao. Više mu se neću vratiti.
Saša je stisnuo pesnice. Setio sam se svog dede-jedinog čoveka koji ga je zaista voleo.
Pomoći ću”, rekao je. – Naći ću posao, donositi hranu, lekove. Više niste sami.
Marina ga je gledala sa nevericom, ali u njenim očima je bljesnula iskra — iskra nade.
Sledećeg jutra Saša je otišao na pijacu. Znao je da su tamo uvek potrebne radne ruke. Nakon mnogo nagovaranja, jedan trgovac je pristao da ga uzme. Do večeri se vratio sa hlebom, sirom i mehurićem sirupa protiv kašlja koji je zamenio apotekar.
Lina se prvi put nasmešila-plaho, ali od srca — videvši hranu. Ova dečja radost je kao da je zapalila svetlost u samoj kući, uprkos vlažnosti i hladnoći.
Dani su se menjali drugi-svaki dan je Saša radio do iscrpljenosti, vraćao se kući sa nečim potrebnim, čak i kapljicom toplote. Uveče je rezao jednostavne igračke za Linu od drveta. Jednom je izrezao konja sa dugom grivom. Devojka ju je pritisnula i šapnula:
– Nazvaću je zvezdica.
Od tog dana zvezda praktično nije napustila Lininu ruku. Marina je sve više počela da veruje Saši. Sa svakim danom između njih dvoje je bilo više od puke zahvalnosti-to je bio osećaj zajedničke sudbine, nevidljiva veza koja je njih troje povezivala u jednu porodicu.
Jutro na pijaci bilo je bučno i stresno. Saša je stajao na drvenom stolu, prepun krompira, i pomagao je starijoj trgovini, čije snage više nisu dozvoljavale da se nosi sa teškim vrećama. Ruke koje su mu se smanjivale od stalnog rada bolele su, ali se nije žalio. Znao je za koga radi-za Linu, za njen oporavak, za Marinov mir. Svaki mali novčić je bio važan.
Sunce je jedva prolazilo kroz guste sive oblake. Vazduh je bio natopljen vlagom, mirišući na vlažnu zemlju i dim vatre. Ovo zujanje glasova, vriskovi prodavača, škripanje vagona postali su rođeni za Sašu. Kao da se spojio sa ovim životnim ritmom.
Ali iznenada, iz zajedničkog hora razgovora, njegov sluh je uhvatio frazu koja ga je naterala da se zamrzne.
– Jesi li čula? – izgovorila je žena sa rukama crvenim od hladnoće, prolazeći kroz krtole i stavljajući trule u stranu. – Petar, koji je živeo pored reke, umro je.
Glas joj je bio hrapav, ali osećao se čudno zadovoljno, kao da govori o nečemu što je dugo predviđalo.
“Čula sam”, pokupila je druga-zgrčena žena u istrošenom kaputu i marami koja je kliznula na čelo. – Pijan kao i obično. Kažu da je noću pao sa mosta. Voda je ledena, a on je tamo nešto progutao dok nije otišao pod led. Možda ga je neko gurnuo… ko će ga sada rastaviti. Čovek nije bio jednostavan-pio je votku. A onda se nije izvukao.
Saša je zamrznut kao iskopan. Vreća krompira pala mu je iz ruku, nekoliko gomolja se kotrljalo po blatu. Nije ni primetio kako je stara trgovina nezadovoljno počela da duguje nad rasutom robom. Srce je toliko kucalo da se činilo da će iskočiti iz grudi.
Petar. Isto ime koje je Marina izgovarala sa drhtanjem u glasu, stisnuvši pesnice kao da se plaši da će ga čak i zidovi čuti. Isti Petar, od jednog sećanja na koje je Lina trepnula noću, a Marina je proveravala zatvor na vratima iznova i iznova. A sada je… mrtav?
Saša je progutao, osećajući kako krv teče u glavu. Bez reči, pojurio je sa tržišta. Vetar je udarao u lice, ranac je udarao po leđima, a u glavi su se okretali delovi razgovora: “s mosta je pao”,” ili je bačen ” … šta to znači? Radujete se? Strah? Petar je uvek bio senka-zastrašujuća i pritisnuta. Sada nema te senke. Ali šta će se promeniti?
Utrčao je u kuću, gušeći se. Unutra je Marina sedela pored logorske vatre, bacajući iverje. Lina je dremala, pokrivena starim pokrivačem, pritiskajući konja za igračke.
Marina je podigla pogled. Oči su joj odmah primetile da se nešto dogodilo.
Šta se desilo? pitala je, tiho, ali u glasu je već promakla anxioznost.
Saša je pao pored sebe, pokušavajući da udahne. Grlo se osušilo, reči su se teško davale.
– Ja … Marina… Upravo sam čuo na pijaci. Kažu da je umro. Petar. Pao je sa mosta. Pijan je bio.
Tišina je visila u sobi, teška i gusta. Čak je i plamen u ognjištu utihnuo. Marina je zurila u njega raširenih očiju, lice smrznuto. Očekivao je suze, vriskove, pitanja — ali ona je samo spustila glavu i zagledala se u pod. Prsti su počeli da drhte, a ona ih je stisnula u pesnice kao da zadržava emocije.
– To je tačno? – konačno je šapnula, jedva se čula.
– Da … skoro. O tome su govorile dve žene. Niko nije demantovao.
Marina je dugo ćutala. Toliko dugo da je Saša počeo da se brine. Zurio je u njeno umorno lice, u blede obraze, u ramena koja su se zbunila iz godina tereta. Hteo sam da zagrlim, kažem nešto umirujuće, ali reči nisu bile.
Konačno je podigla glavu. U očima su joj bile suze, ali ne od tuge ili straha — od olakšanja.
“Sada se mogu vratiti”, rekla je čvrsto. – Možemo kući.
Okupljanje je bilo brzo-nekoliko stvari, stara maramica, neke krpe i Linina omiljena lutka. Kada su već izlazili, devojčica se probudila trljajući oči.
– Idemo? pitala je, pritiskajući zvezdicu na grudi.
“Da, dušo”, odgovorila je Marina, nežno milujući ćerku. – Vraćamo se kući.
Put je trajao pola dana. Saša je nosio njihove nemudrene ruke, Marina je držala Linu za ruku. Kada je došao do poluoblavljene ograde, Saša je primetio: u prozorima su se pojavili lica. Vest o Petrovoj smrti obišla je okrug brže od vetra.
Ali niko nije osudio, nije skrenuo pogled. Naprotiv-komšija je doneo korpu sa paštetama, čovek sa ulice je doneo alate i počeo da popravlja okvire prozora. Niko nije pitao gde su nestali ili zašto. Samo pomogao. Na dobar način. Komšijski.
Marina je stajala na pragu svoje kuće, zureći u oljuštene zidove, kao da je prvi put u godinama dozvolila sebi da slobodno udahne.
Kada je Saša hteo da ode, odlučio da je njegov zadatak završen, Marina se okrenula.
– Gde si? pitala je. U glasu je zvučala nova nota-toplina, mekoća, skoro zahtev.
– Mislio sam… možete sami da se snađete — promrmljao je dok je spuštao oči.
Prišla je, stavila ruku na njegovo rame. Hladni, ali sigurni prsti dodirnuli su kožu.
“Ostani”, rekla je, gledajući pravo u oči. – Spasio si Linu. Dao si nam šansu. Sada ste deo naše porodice. Ti si naš.
Saša nije znao šta da odgovori. Samo je podigao pogled – i ugledao svetlost u njenim očima koju ranije nije primetio.
U tom trenutku, Lina mu je potrčala bosa, veselo udarajući bosim nogama po podu. Pružila mu je lutku-onu sa vezenim očima.
“To je za tebe”, rekla je jednostavno. – Dobar si.
Saša je pažljivo uzeo igračku. Gruba tkanina, nekomplikovani šavovi-ali u ovom trenutku mu je bila skuplja od svega. Skrenuo je pogled da sakrije suze — vruće, stvarne, ispiru bol usamljenosti koju je godinama sedeo u njemu.
Klimnuo je glavom, nesposoban da izgovori ni reč. Upravo sam zakoračio preko praga-u novu kuću, gde su ga čekali, gde je pronašao porodicu o kojoj nije ni sanjao.
Nekoliko dana nakon povratka, Saša se uvredio u pilanu. Bila je to prava muška stvar — teška, sa mirisom sveže posečenih borova i urlanjem alatnih mašina. To nije bila samo zarada-to je bio rad koji je gurnuo leđa do krajnjih granica, ali je pružio osećaj samopouzdanja. Skoro kao test snage: ustati ili ne?
Svakog jutra ustajao je gotovo sa prvim zracima dok je vazduh još bio hladan, a trava mokra od Rose. Prošao je kroz tihi poselok do reke, nad kojom se svirala jutarnja magla. Za REKOM je počela drvoseča mesto gde se dan otvarao gromom mašina i škripom drveta.
Vukao je trupce, skidao koru, pio drvo dok mišići nisu goreli, a ruke su bile prekrivene žuljevima. Posao je bio težak, ali iskren. I što je najvažnije, ona je davala poverenje u sutra. Saša je prvi put u životu znao: sutra će jesti, neće se hladiti na otvorenom i kući će doneti nešto potrebno. Zarađeni novac nije bio bogat, ali pošten.
Za prvu platu, Saša je kupio Lini tople pletene čarape njene male noge su se stalno zamrzavale na hladnom drvenom podu. A za Marinu je kupio rez tkanine, od kojeg je dugo sanjala da napravi novu haljinu umesto stare, iscrpljene i pocepane još tokom njihovog lutanja. Dok je donosio ove jednostavne poklone, Lina je radosno pljesnula rukama, držeći čarape uz obraz, a Marina se prvi put u to vreme nasmešila tako iskreno da je Saša postala topla iznutra, kao da se sunčeva zraka probila kroz guste oblake i zagrejala njegovu dušu.
To nije bila samo zarada. Bilo je više od toga-potvrda da ima priliku da započne novi život. Da više nije samo beskućnik koji spava gde će morati, već osoba koja ima svoje mesto, svoju porodicu.
Marina je insistirala da se preseli kod njih. Ponudila mu je mali potkrovlje pod krovom. Bio je nizak plafon, uski prozor kroz koji se noću otvarala zvezdana površina i vrlo malo prostora — ali to je bila njegova soba. Saša je ovde doneo stari sanduk, pronađen u dvorištu, i tamo je stavio svoje malobrojne stvari. Od ostataka drveta napravio sam policu-tamo sam stavio knjige koje sam uzimao od komšija. Pokrivao je hladne zidove starim pokrivačem kako bi barem malo zadržao toplotu. I svake noći, odlazeći u krevet pod škripanje greda i zavijanje vetra ispred prozora, osećao je: evo ga — njegov ugao, njegov dom.
Uveče, kada je sve utihnulo, i drvopila, i dvorišna buka, pa čak i ptice su umukle, Saša je sedeo sa Linom kod očaga. Naučio je devojčicu da razlikuje bilje, govoreći kako je i sam nekada učio od dede. Pokazao je kako izgleda zveroboй, objasnio je kako razlikovati romašku od sličnih cvetova. Lina je pažljivo slušala, gledajući ga svojim sivim očima i nežno dodirujući lišće prstima.
– Evo tratinčice-rekao bi, pružajući joj cvet. — Ako se grlo razboli ili kašalj počne-skuvajte ga.
– Šta je to? – pitala je Lina, držeći trputac.
— Ako se posečete ili bude ogrebotina-stavite je na ranu. Sve će zaceliti.
Lina se ponekad zbunila, ali se potrudila. Saša je strpljivo ispravljao, sećajući se kako je u detinjstvu trčao po šumi sa dedom, koji je znao za svaku biljku i ime i imovinu.
Zatim je Lina pobegla u dvorište, tražila travu i vraćala se sa ohapkom, ponosno pokazujući svoje nađenja. Lice joj je bilo zamrljano zemljom, kosa raščupana, ali oči su joj blistale od sreće. A Saša ju je gledao sa novim, ranije neistraženim osećajem. Bilo je to poput ljubavi koju se sećao prema dedi, ali dublje, jače. Kao da nije postao samo prijatelj, već nešto više.
Ponekad bi joj pričao priče-one koje je čuo kao dete. Sedeli su oko vatre, vatra je bacala kolebljive senke na zidove, a Saša je govorio nežno i odmereno, plašeći se da uništi magiju.
Pričao je o šumskim duhovima koji čuvaju drveće i šapuću u lišću. O zvezdama koje posmatraju sa neba i brinu o svakom čoveku, kao dobri čuvari.
– A zvezde … stvarno nas vide? šapnula je Lina, pritisnuvši zvezdicu na sebe svoj drveni konj.
“Naravno”, odgovorio bi Saša, gledajući je u oči. – Svi znaju. A ako ste dobri, sigurno će vam nešto dati.
Lina se nasmešila i taj osmeh je bio važniji od bilo koje nagrade.
A Marina je u međuvremenu sedela u uglu, baveći se šivanjem. Ponekad bi podigla pogled, pogledala ih – i u njenim očima čitala zahvalnost, nežnost i neizreciv osećaj koji reči ne prenose.
Život je tekao svojim redom-mirno, odmereno. Jutro je počelo sa radom, veče sa porodičnom toplinom pored vatre, noć sa mirom u svom mansardu. Saša je postao deo ove porodice. Dani su mu bili ispunjeni značenjem o kojem ranije nije razmišljao — jer nije znao šta je to moguće.
Marina mu je sve više verovala Linu, odlazila je po poslovima bez brige. A on se, ostajući sa devojčicom, osećao kao zaštitnik, stariji brat kojeg nikada nije imala. Popravio je krov kada je počeo da teče, kolao drvo kako bi kuća bila topla, pa je čak napravio malu klupu za Linu kako bi mogla da sedi pored prozora i posmatra šta se dešava u dvorištu.
Jedne noći, dok je padala kiša ispred prozora, Saša nije mogao da spava. Ustao je, prišao prozoru i otvorio ga uprkos hladnoći. Nebo je bilo vedro, zvezdano, kao da hiljade užarenih očiju gledaju sa visine.
Dugo je stajao tamo, zureći u ovu zvezdanu kupolu, osećajući kako hladan vetar dodiruje lice. U mislima je nastala slika deda sa njegovim čvrstim rukama, mekim glasom, večnim strpljenjem.
Saša je stisnuo ivicu prozorskog praga, a suze su se kotrljale po obrazima — ne od bola, ne od straha. Od nečeg dubokog i toplog.
Hvala ti, Deda, šapnuo je.
Glas je drhtao. Ali ne od hladnoće. Nikada nije zatvorio prozor-želeo je da zvezde čuju njegove reči.
A ta stara, napuštena kuća na periferiji grada u kojoj je sve počelo ostala je iza. Hladno, usamljeno, sa trulim podom i škripavim vratima. Ali tamo je Saša pronašao više od misterije-otkrio je ceo svet. Našao sam Linu, krhku i uplašenu, a Marinu iscrpljenu, ali snažnu. I shvatio sam: za takve trenutke vredi živeti.
Po prvi put nije postojao samo. Živeo je. Stvarno. I činilo se da su i zvezde iznad glave to znale — sijale su mu, tiho i samouvereno, osvetljavajući put na kojem više nije bilo usamljenosti.
