“Bumpkin, ti nisi ništa bez mene!”Ismevala je Mariju, ponosno bacajući glavu.
Reči su mu udarile u lice poput šamara. Ali nije odgovorila. On je pogledao nazad, tiho, hladno… gotovo ravnodušno.
Prošle su tri nedelje.
Ušao je u kancelariju svog novog posla, pun samopouzdanja… i zaustavio se mrtav na svom putu.
Ona, Marija, sedela je za stolom direktora.
U formalnom odelu sa urednom frizurom sa turpijom u rukama i istim hladnim izgledom.
“Čučnite”, rekla je bez strasti. – Da li ste na intervjuu?
Tiho je zaronio u stolicu, nesposoban da izgovori ni reč.
Osveta nije bila ni glasna ni pozorišna. Došao je tiho … ali besprekorno.
Stojeći ispred nje, osetila je kako joj se dlanovi znoje, a kravata steže vrat. Kao da je ponovo postao mali pre prošlosti.
Marija je polako pregledavala njegov životopis kao da ga je prvi put videla.
– Jesi li bio menadžer? Ili su samo dobro razgovarali? “Šta je to?”pitala je, još uvek ga ne gleda u oči.
Trzao se:
– Marija … slušaj me…
“Ne ” Marija”, prekinula je. -Za tebe sam ovde-Alexejevna.
Između njih je visila tišina, debela i teška. Nekadašnje samopouzdanje nestalo je bez traga.
Ali nedavno je to nazvao ničim. Ništa osim smeha i poniženja.
Jednom joj je skuvao hranu, oprao košulje i verovao u nju. I otišla je sama, ne osvrćući se unazad, ostavljajući je dugovima, slomljenim snovima i neodobravajućim pogledima sela.
Ali nije se pokvario.
Otišao je. Učio sam. Radio sam noću. Rastao je iz godine u godinu, korak po korak.
A sada je ovde. A on je podnosilac predstavke koji je izgubio lice.
“Nemamo odgovarajuće poslove – – zatvorio datoteku.
Pogledao je gore. Sadrže sramotu, molbu i bol.
– Molim te, shvatio sam.”Bila sam budala. Daj mi šansu.…
Ustao je, prošao pored nje i stajao na vratima.
– Već imaš šansu. I izgubio sam ga.
Vratio se i izašao.
Ostao je sam. U praznoj kancelariji. Sa znakom na vratima:
Marija Alexejevna Smirnova, Generalni Direktor
Marija je zatvorila vrata i sedela u hodniku. Srce mu je kucalo kao da trči maraton.
Sve je bilo u redu. Super. Tačno. Kao što bi trebalo da bude.
Ali unutra je drhtanje. Ne iz straha. Iz sećanja.
Negde duboko je živela slika ovog tipa-smešna, drska, samouverena. Neko u koga se nekada zaljubio. Bio je grub, sujetan, ali ona ga je videla kao muškarca.
Kada je otišao, nije mu samo slomio srce-to mu je uništilo samopouzdanje.
Pa ipak, ustao je. Bez njega. Jači.
A sada se vratio. Slomljen.
Bilo je nešto u njegovim očima što ju je podsećalo na sebe, Marijino selo, koje do sada nije znalo koliko joj je snage potrebno da postane ona sama.
Uveče je ostala sama u kancelariji.
Njegov životopis je bio na stolu. Presavijeni. Nije napušten.
Dugo je zurio u papir pre nego što je uzeo olovku i napisao adresu i vreme.
Sledećeg dana u podne stajao je na ulazu u staru seosku biblioteku. Nema kancelarije, nema kafića. To nije mesto za izlaganje.
Ušao je-i smrznuo se.
Stajao je usred hodnika. Bez kostima, bez maske. Samo Marija. Onaj sa haljinom i izgledom punim sećanja.
“Zdravo”, tiho je rekla. – To nije Intervju. To je razgovor. Jedan. Poslednji.
Klimnuo je glavom.
I prvi put posle mnogo godina nije igrao ulogu. Sedeo sam pored njega.
“Ne izvinjavam se”, rekao je. “Ne zaslužujem to.”Ali želim da počnem ispočetka. Barem od nule. Barem bez tebe.
“Zašto si onda došao?”
– Jer jedina osoba sa kojom želim da budem iskrena si ti.
Tiho. Duga je. Ali nije okrutno. Skoro vruće.
Pogledao je kroz prozor, a zatim mu se vratio. I prvi put posle mnogo godina, nasmešila se.
“U redu”, rekla je Marija. – Prvo mesto je kurir. U mojoj kompaniji. Naučićete posao odozdo.
Bio je iznenađen, ali klimnuo je glavom.
– I bez popustljivosti.
“Ne pitam.
Ustao je, otišao i pružio ruku.
– Srećno, Ivan.
Uzdrmao ju je-glasno, jako.
I u ovom trenutku on je shvatio: osveta-to je samo oblik bola. Oproštaj-to je oblik snage.
Došao je da radi u sivoj kurirskoj uniformi sa ruxakom na leđima i tragom na telefonu.
Niko nije znao svoje prošlosti. Za sve je bio samo “novo Vaneй”.”
Ćutao je. On nije žalio. To nije vыdelяlosь. Ja sam samo radio. Čak i kada je padala kiša, a kupci su vikali pred njim.
Svake noći odlazio je u istu biblioteku, koja je sada postala njihovo mesto susreta.
Nismo previše razgovarali. To je posao. Razgovarajte o ljudima koje je viđao svaki dan.
U tim tihim razgovorima, Marija je počela da primećuje kako se menja.
Ponosna sramota je nestala. Jednostavnost ostaje. A čudan, gotovo zaboravljen osećaj je humanost.
Nije maskenbal, nije pokušaj da se povrati poverenje, već samo osoba koja je naučila da bude sama.
Jednog dana se kasno vratila kući, umorna i iscrpljena. Otvorio sam vrata i po mirisu shvatio da neko kuva boršč.
Ivan je sedeo u kuhinji u staroj pregači sa drvenom kašikom u rukama.
“Umorni ste”, samo je rekao. “Jedi.”
Mislila je:
“Šta radiš ovde? Je li to šala?»
Ali umesto toga, tiho je sedeo za stolom.
“To nije pokušaj kupovine oproštaja”, dodao je, kao da čuje njegove misli. “Samo se sećam kako ste uživali sa belim lukom.”
Marija ga je dugo gledala. I prvi put u to vreme osetila je kako svetlost počinje da curi između njih.
Zid se nije srušio. Ali pukotina u njoj je postala šira.
Prošla su dva meseca.
Postao je viši kurir, a zatim koordinator isporuke.
Njegove kolege su ga poštovale. Ne za lepe reči, već za stvar: ako ste to rekli, uspeli ste.
Na korporaciji je Marija stajala pored prozora i gledala grad dok je dolazio sa čašom u ruci.
“Shvatio sam jednu stvar”, rekao je. – Poštovanje se ne može prihvatiti silom. Mora se pobediti.
“Shvatila sam to prekasno”, odgovorila je, ne vraćajući se.
“Ali to je stvarno”, podsmehnuo se.
Između njih je visila tišina, meka i ne ugnjetavajuća.
“Da li ste još uvek seljak?”Šta je to?”iznenada je pitala.
Razmišljao je o tome.
“Možda.”Ali sada znam kako da budem ponosan na to.
Marija ga dugo gleda.
– Onda … moramo li početi ispočetka?”Ne kao nekada. Bez bola. Nema očekivanja. Samo-iskreno?
Klimnuo je glavom. I po prvi put u sve to vreme, u njegovim očima je bljesnulo nešto živo.
To nije bio povratak koji je počeo te večeri.…
To je nova priča. Bez uvrede.
Sa dve odrasle osobe koje su se jednom slomile —
a sada su naučili da budu u blizini.
Ne radi spasenja.
Ali zbog poštovanja.
Prošla je godina.
Ivan je postao deo tima. Ne senka iz prošlosti, već stub u sadašnjosti.
Nije tražio šanse-stvorio ih je sam.
Marija ga više nije gledala sa nepoverenjem, već sa interesovanjem. Naučio je da sluša, a ne da se svađa. Podrška, a ne pritisak.
Jedne večeri, proveravajući izveštaje, ostali su sami u kancelariji. Odjednom je svetlo treperilo i gasilo se.
“Ponovo ožičenje”, uzdahne ona.
– Sećate se kako su se svetla svake nedelje isključivala u selu? Nasmejao se.
– da. I trčali ste sa baterijskom lampom, pretvarajući se da razumete struju.
“I pretvarali ste se da verujete.”
Smejali su se.
I u tom smehu nije bilo bola ili nezadovoljstva, samo lakoća koju su nekada izgubili, a sada su je ponovo pronašli.
Oproštaj je prestao da bude reč. Postao je država.
Na godišnjicu imenovanja za direktora, Ivan je vratio Mariju u selo.
Stajali su na Starom mostu koji je sve započeo.
“Sve ostaje takvo kakvo jeste”, rekao je, gledajući u reku.
“Ne”, rekla je. – Sve se promenilo. Postali smo drugačiji.
Izvukao je ključ iz džepa.
“Kupio sam ovu kuću. Želim da počnem ispočetka. Ne bežite, ne skrivajte se, već kreirajte svoje.
Gleda ga iznenađeno.
“Jedan?”
– ne. Nadajmo se … ne jedan.
Tiho. Lagani povetarac igrao se sa njenom kosom.
“Nisam ono što sam bio.
“I ja sam”, nasmešio se. – I možda je to dobra stvar.
Pogledao ga je u oči-u njima nije bilo straha, već samo poštenja.
“Nemojmo davati obećanja”, rekla je Marija. – Bez “zauvek”. To je samo dan za danom.
“Slažem se”, klimnuo je glavom. – Iz dana u dan.
Polako su hodali duž obale. Dve siluete protiv zalaska sunca.
Nije romantična ljubav. Ne postoji drugi pokušaj popravljanja prošlosti.
To je zrela priča. Gde bol više ne seče, gde osveta ostaje iza.
A gde čak i seljak može postati pravi čovek.
Zato što se ne radi o mestu rođenja.
Radi se o izborima koje donosimo svaki dan.
