Kada je ušla u restoran, majka nije mogla da veruje svojim očima…”
— Da li si potpuno poludeo? — gotovo je viknula, praveći korak unazad, kao da su je uhvatili na delu. — Ja? Da igram tvoju mladu? Juče sam vadila smeće iz kontejnera!
On je mirno zaključao vrata, naslonio se na zid, umoran, i rekao:
— Nemaš razloga da odbiješ. Dobićeš više nego što možeš da zamisliš. Samo na jednu noć. Budi moja mlada. Za njih. Za tvoje roditelje. To je samo igra. Predstava. Ili si zaboravila kako se igra?
Ona je ćutala. Prsti su joj drhtali u izlizanim rukavicama. Srce joj je kucalo kao da želi da iskoči iz grudi. „Možda sada počinje novi život? Ili barem prestaje stari bol?”
Tako je počela priča na koju niko nije bio spreman.
Bio je bogat kao cela država. Zvali su ga Natan Berg. Mlad, strog, sa hladnim pogledom i mirnim licem. Njegovo ime bilo je na naslovnim stranama poslovnih magazina, a fotografija u listama najuticajnijih neženja na svetu. Obrazovanje, novac, moć — sve je bilo u skladu sa pravilima. Ali njegovi roditelji, koji su živeli u Evropi, stalno su ponavljali:
„Kada ćemo upoznati tvoju devojku? Zašto se kriješ?”
Odlučili su da dođu bez upozorenja. Sutra.
Natan se nije bojao, ali je bio uznemiren. Ne zato što je strahovao od njihovog osuđivanja, već zato što nije smatrao nijednu ženu dostojnom te uloge. Prezirao je glumice. Nije podnosio lažna osmeha. Trebalo mu je nešto… stvarno. Ili barem mnogo drugačije od onoga što su očekivali.
Tog večeri je vozio kroz grad. Hladno, gužva, noćna svetla. I onda ju je video — na ulazu u metro, sa gitarom i kartonom na kojem je pisalo: „Ne prosim. Tražim šansu.”
Natan je stao. Po prvi put nije nastavio.
— Kako se zoveš?
Podigla je pogled. Njena glas je bio hrapav, ali pun ponosa:
— A zašto to pitaš?
On je blago nasmešio.
— Trebam ženu koja zna da preživi. Stvarno. Živu. Bez šminke. Kao ti.
Zvala se Marta. Imala je 27 godina. Iza nje je bilo internat, begstva, godine na ulici, rehabilitacija, hladne noći i gitara. Jedina njena istina.
Sledeće veče stajala je ispred ogromnog ogledala u hotelskoj sobi „Emerald”. Ruke su joj drhtale dok je gužvala tkaninu skupocene tamnoplave haljine. Njena kosa, tek oprana i pažljivo stilizovana, sijala je. Šminka je naglasila njene crte lica do te mere da je niko nije prepoznao.
— Već su u restoranu, — rekao je Natan, sređujući manžetne. — Kasnimo za svoju sreću.
— Misliš da će proći?
Gledao ju je dugo.
— Mislim da si jedina osoba koja može osvojiti moju majku.
U restoranu, sve je izgledalo pod kontrolom. Skoro.
Otac je bio suzdržan, ali pažljiv. Majka je bila žena sa sofisticiranim manirima i oštrim pogledom, sposobna da pročita osobu jednim podizanjem obrva. Njene oči su se zaustavile na devojci ispred.
— Kako ste se upoznali sa mojim sinom? — upitala je.
Marta je osetila pogled Natana na sebi. On je blago klimnuo glavom.
— U knjižari, — odgovorila je. — Spao mi je knjiga od Šopenhauera, podigla sam je… i oboje smo se nasmejali.
— Šopenhauer? — začudila se žena. — Čitaš filozofiju?
— Kada sam bila mala. U našem internatu, bibliotekarka nam je dopuštala da pozajmljujemo i najteže knjige, pod uslovom da obećamo da ćemo ih vratiti.
Usledila je tišina. Natanova majka je polako spustila čašu na sto, ne skidajući pogled sa nje. Sa prekomernom pažnjom.
— U sirotištu? — ponovo je upitala, a u njenom glasu bilo je nešto ne
Eodređeno — ili radoznalost, ili odjek stare boli.
I tada se desilo nešto što niko nije očekivao.
Marta je iznenada ispravila leđa, skupila svu svoju dostojanstvo i sa sigurnošću rekla:
— Izvinite. Prevarila sam vas. Nisam vaša mlada. Nisam iz knjižare, već s ulice. Beskućnica. Samo jedna žena koja je umorna od toga da bude nečiji predmet i danas, prvi put, osetila se kao čovek.
Umesto osude ili skandala, žena u strogom odelu je ustala sa stola, prišla joj i zagrlila je.
— Moja kćeri… I ja sam nekada počela od nule. I meni je neko dao šansu. I drago mi je da si iskoristila svoju.
Natan je ćutao. Samo je gledao. I po prvi put je shvatio: igra je završena. A pravi život tek počinje.
